Резигнација – због чињенице да смо површни митомани којима се (првенствено због тога) историја стално понавља.
Бес – јер знајући све што знамо, још увек нисмо у стању да се суочимо са проблемима и на власт доведемо снаге које нису патриотске само декларативно, већ имају капацитет да раде у најбољем националном интересу и
запитаност – да ли је могуће да нам нема спаса, тј, да нам се смешка она крушка Митра Тарабића?
Пише: Драгослав Павков
Ко о чему, ја о коментаторима Новог Стандарда… Оно, јес’ да сам рек’о да на том сајту више нећу коментарисати – али нисам рек’о да нећу читати текстове. И понеки прокоментарисати овде.
Због чега толико пажње посвећујем коментарима анонимних људи? Кога брига шта неко (обично) скривен иза псеудонима пише по сајтовима?
Ето – мене је малчице брига, мени коментари анонимних читалаца говоре о неким кретањима у друштву, ако ништа – барем онолико колико то А. Радмиловић говоре графити очајних Срба са севера Космета исписани по „зидовима“ Фејсбука.
Дакле – о чему је реч?
Јуче је сајт Нови Стандард пренео текст А. Радмиловић у коме се говори о вапајима Срба из Косовске Митровице, постављеним на Фејсбуку ( за оне који не знају, Фејсбук је друштвена мрежа на којој свако може да направи профил. Место на коме тај „свако“ пише оно што мисли да би некога могло интересовати зове се „зид“ тј. „Wall“). Чланак је изазвао неколико коментара, а Србљи су се „по дифолту“ поделили на Анине обожаваоце који мисле да је све што она напише сува и сурова истина, и хејтере који „знају“ да је све што она пише релативно – али какогод да окренеш – у служби је рушења борбеног морала косметских Срба на радост и ползу „косовских“ читај – шиптарских институција.
Додуше, коментатори не објашњавају због чега она ради то што мисле да ради; они први, Анино писање доживљавају као одраз лепог домаћег васпитања и последицу година стажа у алтернативном (и оном другом) новинарству, из кога произилази да увек треба говорити истину, без обзира чијим она ушима прија или чије уши пара…
Други напротив, овакво писање о „последњим браниоцима свеукупног СрБства“ виде као део глобалне завере усмерене на уништење једине силе која брани истину, правду, духовност и сличне ствари – Србију.
Присталица сам обичаја да новинске текстове читамо онако како су написани. Тачно је додуше, да многи аутори имају навику да у својим текстовима шаљу двосмислене, скривене поруке – мени лично – дражи су они где се не мора читати између редова. Ана Радмиловић је довољно храбра да каже оно што мисли да је исправно. Њој двосмисленост није иманентна, барем колико ја могу да закључим на основу вишегодишњег читања њених урадака. У чему је онда проблем са њеним текстом о Северу?
Изгледа у томе јер се дрзнула да пренесе неколико „графита“ које су неки Срби зафејсбучили на својим зидовима. А ти графити говоре о томе ко смо и какви смо… О људима који чине да нам се историја стално понавља…
О лекарима који су адолесцентску страст да се играју Бога и „спашавају“ животе које је Он одлучио да узме, заменили страшћу за влашћу…
О ратним ветеранима које данас више мрзе и којих се више гнушају „ослобођени“ Срби него што је то случај са бившим непријатељима и окупационим трупама…
О политичарима који одлучују о томе када треба гинути на барикадама, а када је „национални интерес“ да се барикаде уклањају… Једино што је у овоме проблематично је то да је изгледа неко приметио да стално гину једни те исти, док се опет други те исти све више богате, све су мудрији и патриЈотскији, а то што се често дешава да ови други у својим ставовима често лавирају од екстремних шовиниста до екстремних еуроунијата – па то је политика.
А зна се да је још бесмртни Дража Марковић рекао да је политика курва…
Нисам стручњак за косметске теме, практично – једном у животу сам био тамо. И немам никакав проблем да то признам. Ни велика већина осталих грађана Србије нису стручњаци, али многи од њих немају никакав проблем да гуслају о вековним огњиштима, најскупљој српској речи, духовној повезници са небом без посредника – а све су то покупили читајући дела српских класика и одлазећи на „поклоничка путовања“ у манастире у организацији црквених менаџера.
За разлику од њих, ја волим да причам о ономе што сам видео својим очима, којима некако више верујем него ауторима који пишу наручене текстове и такмиче се ко ће крупнију реч конструисати. А видео сам понешто за ових пола века.
На пример, на сасвим конкретан и мојим капацитетима примерен начин допринео сам стварању Републике Српске Крајине, а из првог реда гледао сам њен слом и пропаст идеје о српској аутономији у Хрватској. Нажалост из свега виђеног, једини закључак који се може извести је да се историја понавља на косметском северу – и то у свим елементима пропасти.
РСК је створена самоорганизовањем Срба који су насељавали хрватску провинцију. Не малу помоћ у почетку им је пружио режим у Београду, војно, финансијски, кадровски, дипломатски…
Проблем са том помоћи је у томе што би боље било да им је нису пружали. Јер, после силних изгубљених живота, много потрошеног новца, растурених бракова, раскинутих кумстава и пријатељстава – крајишки Срби су се нашли тамо где су били на самом почетку сукоба са неоусташким режимом Фрање Туђмана; једино што их је од скоро трећине становништва СР Хрватске бројно стање спало на неких 4%. Наравно, главни кривац за егзодус и напуштање домовине је хрватска власт и већинско становништво које је баш такву власт изабрало на слободним и демократским изборима. Али, било би врло некоректно од одговорности за поменуто амнестирати власти Србије и Југославије; нарочито јер нам за то нико и никад није дао мандат.
Војна помоћ састојала се у подршци саставима Територијалне одбране коју су на подручју САО Крајине (касније РСК) чинили мобилисани „домаћи“ Срби, којима се придружио мали број добровољаца из српских земаља и иностранства. Војним ефективима ЈНА који су упућени на та подручја командовали су команданти и командири из активног састава ЈНА. Упрошћено – то је „функционисало“ на начин да је командант одреда ТО, неки изабрани локални угледник, за старешину јединице ЈНА одређеног да му садејствује био неписмена сељачина и лопужа која само гледа како да напуни џепове, док је за команданта ТО тај официр ЈНА био комуњара коју је из Београда послао ЦК да се постара да што више „правих Срба“ изгине, који осим тога једино води рачун о томе како ће за 100 ДЕМ откупити државни стан и наплатити што више дневница…
Последица овакве кохабитације било је стално и обострано неповерење које је исцрпљивало ресурсе оних који би требало да буду на истом послу – одбрани РСК. Команданти на терену, на предњем крају одбране РСК, више су водили рачун о својим суседима на боковима него о непријатељу према коме држе фронт.
Финансијска помоћ РСК и касније Републици Српској уз наметнуте санкције „међународне заједнице“, довела је до колапса привреде Србије и тензија међу становништвом. Они који су прве и друге године рата (у ком Србија није учествовала 🙂 били добродошли у Србију, које је најсиромашнији Србијанац дочекивао као најрођеније делећи са њима последњу корицу хлеба – одједном су постали незвани гости који су нас завадили са Хрватима и Муслиманима, због којих више не можемо на море, који од цркавице коју су донели у недрима својој деци купују чоколадице док деци домаћина расту зазубице … Који „нас“ и иначе гледају као неке божемесаклони Турке, Цигане или нешто слично…
Оно што је у целој причи битно је следеће: Од финансијске помоћи коју је Србија слала угроженој браћи једину корист имали су челници РСК и људи њима блиски. Они су годинама пре агресије на РСК у Београду, Новом Саду и другим местима себи правили резервне положаје; градили куће, стварали контакте са мафиозима сличним себи, започињали послове, збрињавали потомке… Због таквих један од најважнијих генерала СВК (Српске војске Крајине) говори како му је „сопствена сиротиња највећи орден који је могао да добије од своје државе“… Због таквих и сам могу да кажем да ми је највише одликовање које сам могао да добијем – када се на улици окренем и чујем два познаника које сам управо поздравио како један другоме говоре:“… овај ништа није украо…“
Помоћ у кадровима се може свести на ратосиљање вишка персонала њиховим слањем у Крајину. У Војсци се то могло најбоље видети… Потпуковника, мајора и капетана прве класе имали смо више него јединица којима би они командовали. Старешина техничких, морнаричких и логистичке специјалности имали смо напретек. За такве људе није било места у трупи (не може се мајор поставити за командира вода) па су осниване непотребне команде непостојећих јединица у којима су такве старешине планирале, цртале, реферисале и малтретирале приштапске јединице… Да, и постројавали су се често… Мало-мало па нам је долазио неко битан.
У органима државне управе, правосуђа, итд, није било ништа боље… Лично познајем судију Окружног суда (имала је овлашћење да изриче смртне казне) која је са дијагнозом (запуштене, скриване) схизофреније послата у један суд да нам појача правосудне капацитете… Жена је жива и дан-данас, ено је хода по родном селу обучена у шарено као детлић, сваки луксузан аутомобил који види – показује присутнима као лично обезбеђење које је Председник послао да је чува.
Дипломатија није заслужила ни ред овде; свако ко има очи може да види да „српска дипломатска школа“ и даље пуним капацитетом продукује „кадрове“ који Србе заступају по светским центрима моћи. Резултати су очигледни; последњи министар иностраних послова Србије је млађахни физичар са искуством стеченим у страној банци… Као вероватни наследник у новој Влади помиње се драматург који је експресно дипломирао са пар испита положених на другој години. Прво радно место уписано у његову радну књижицу је „потпредседник владе Србије“… Има ли смисла даље мрчити ‘артију? Ученици оних који су пред међународним институцијама заступали све до сада пропале српске државе – данас пред тим институцијама заступају интересе Србије на Косову и Метохији… Болесно зар не?
Као закључак овог писанија могло би се рећи да постоји неколико правила која бисмо морали да узмемо у обзир кад се изјашњавамо о кризама унутар Српства:
Прво – највеће галамџије, они који се куну да ће Српство бранити до задње капи (вероватно туђе) крви – УВЕК имају кеца у рукаву. Поред свих прича о Лазару и Милошу, Газиместану и Пећкој Патријаршији, Тесли и Миланковићу, када се мало детаљније позабавимо њиховим финансијама видећемо да се ту ради о сасвим конкретним парама. Најчешће, реч је о парама које су „апциговане“ из средстава намењених за помоћ онима којим је помоћ неопходна. Из тих средстава често се оснивају агенције и удружења преко којих се помоћ дистрибуира, а у којима гле чуда – раде управо људи блиски Србендама са почетка. Други извор њихових прихода је шверц свега и свачега, а ненормална добит се остварује због изостанка плаћања пореза било коме. Ова врста криминала не може опстати без подршке државних органа Србије, појединаца из тих органа или самих институција – свеједно. За народ доле је свеједно.
Када дође до онога што сви очекују само не знају тачан датум када ће се десити – они први хватају спаковане кофере и повлаче се на резервни положај који су (пошто су паметни по дифолту) на време уредили. Ето вам их ту, шири центар Београда пун је њихових станова које издају подстанарима…
Друго – некако, највећи нам је мерак да убијемо гласника који доноси лоше вести. Није свако ко бележи српска непочинства непријатељ. Не радимо сви за Сороша, трилатералу и ММФ. Многи од нас покушавају да за непријатне теме заинтересују јавност и изазову њену реакцију. Лично, чак и пљувачке коментаре доживљавам позитивно јер се њихови аутори најбоље сами очитују – да не кажем „офирају“, о томе какве све будале благодарећи интернету могу да учествују о важним националним питањима. Ко ће превладати?
Они који виде у чему као нација грешимо и указују на то очајнички тражећи да покушамо са другачијим приступом проблему, или они који копипејстујући панагирике својјим фаворитима које је написао богтепита ко и за чије бабе здравље, стварају утисак да је све ОК, само да Руси и Кинези сјебу ово мало НАТО-бораније, па ћемо да се вратимо на Лазарево славно Косово – а Шипци нек’ виде куд’ ће и шта ће.
У целој овој причи најсмешније је управо то што када наступи неминовни пораз (РСК, Дејтон, Куманово…) ови други разлоге и одговорност за исти никад не траже код својих фаворита и себе (напротив, њих амнестирају од било какве одговорности јер је реч о светској завери па смо и добро прошли када се узме у обзир с ким смо имали посла), већ кривицу за пораз траже код оних који су покушавали да пруже отпор – најчешће их називајући издајницима, неспособним кукавицама, итд.
Њихови фаворити наравно – као доказани мудраци, знајући с ким имају посла, на време су се дистанцирали, диференцирали ди… штагод, и сад мирне душе уз терцирање обожавалаца могу да кажу: „Јесмо ли вам рекли?“ Србин више воли да буде у праву него ‘леба да се наје’.
Читајући текст Ане Радмиловић, они који јој верују ( а кад се ради о косметским приликама, склонији сам да верујем њој него некоме ко се за Косово бори из београдских клубова и пабова) остају сами са собом и са својим помешаним осећањима.
Резигнација – због чињенице да смо површни митомани којима се (првенствено због тога) историја стално понавља.
Бес – јер знајући све што знамо, још увек нисмо у стању да се суочимо са проблемима и на власт доведемо снаге које нису патриотске само декларативно, већ имају капацитет да раде у најбољем националном интересу и
запитаност – да ли је могуће да нам нема спаса, тј, да нам се смешка она крушка Митра Тарабића?
Што можда и није скроз лош исход… Једино – знајући нас, под том крушком највећи олош већ има резервисано место. И опет Јово – наново.
P R E V R A T 