ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ

Колико је ”десничара” у Србији који желе да Србија буде уређена капиталистичка држава?

Ако постоји ”патриотски блок” странака , да ли је онај други блок ”издајнички”? да ли су издајници сви гласачи тог блока? Да ли je део ”патриотског блока” и коалиција СПС-ЈС-ПУПС?

 Због чега се дели народ, због чега се деле грађани?

Да ли би председник СНСа постао председник Србије да није добио и подршку дела Друге Србије, кроз инцијативу ”бели листићи”?

 Нови народни договор није народни договор, неће водити ка постизању националног и друштвеног консензуса око прошлости и будућности ако у њему не учествују  

сви делови друштва. 

Коментар поводом полемике између Жељка Цвијановића и Небојше Малића, поводом текстова Ане Радмиловић, Момчила Селића и Драгослава Павкова и писма Остоје Симетића

 критиковао сам и СПЦ због тога што је СПЦ заштитила своје интересе а остале грађане који траже назад своју имовину препустила ”црвеној скупштини”… на ”патриотским” сајтовима има више текстова сорошеваца (чувени нобеловци) од текстова оних који се боре за реституцију или развој капитализма у Србији

 Да ли се ти коментатори са ”патриотских сајтова” када је у питању реституција слажу са ауторима који пишу за Пешчаник?

 Како бити за рехабилитацију и реституцију а очекивати подршку за објављивање текстова и ставова у Печату, потписе за петиције (петиција председника ДССа, Двери…) од бивших чланова Комунистичке партије, подршку за други круг председничких избора од противника монархије и цркве?

 Да ли неко данас зна став патриотских”  странака о рехабилитацији Драже Михајловића и реституцији?
 Ко се побунио против скидања слике генерала Недића са зида у згради владе Србије?

 колико истих брани ”очеве нације”? Или Пинк када га нападају панкери или председнике СПСа, ЈСа и градоначелника Београда када полемишу са другосрбијанцима око параде поноса??

НАПОКОН ДЕМОКРАТСКА И ЦИВИЛИЗОВАНА ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ

Пише:Никола Варагић

Сви поменути, укључујући и мене, сматрају да је тачно ово што је Жељко Цвијановић написао: ”ако је Милошевић кољач са Балкана а генерал Михаиловић нацистички сарадник, тада су се Анте Павелић и Фрањо Туђман само мало занели, иначе је све друго са Хрватском сасвим ОК.”

Пре пар месеци када је покренута велика офанзива против рехабилитације генерала Михаиловића све време сам на блогу писао у корист рехабилитације, као и током ранијих година.

Садашњег председника НД Хрватске зовем ”националсоцијалиста” а претходног председника ”усташа”. Током претходних година реаговао сам на скоро све њихове изјаве.

Објављивао сам текстове који доводе у питање званичну верзију онога што се догодило у Сребреници, како је дошло до убијања, ко је то радио, са којим намерама.

О томе сам писао и пре него што је председник СНСа постао председник Србије, пре него што су кренули напади на њега као председника Србије.

Међу ретким сам у Србији који се баве повезивањем људи из расејања, који се бори за њихова права, ко им даје подршку и за процес рехабилитације и за процес реституције, ко је критиковао доношење новог закона о реституцији, ко је критиковао и СПЦ због тога што је СПЦ заштитила своје интересе а остале грађане који траже назад своју имовину препустила ”црвеној скупштини”.

Ко је седео у ”црвеној скупштини” када је донет Закон о реституцији? Да ли је постојао сазив скупштине током претходних 22 година у којој су патриотске или националистичке странке имале већину? Да ли неко данас зна став тих странака о рехабилитацији и реституцији? Да ли је у време прошлогодишњег доношења закона о реституцији на сајту Двери било текстова на ту тему? Да ли је било текстова о генералу Михаиловићу пре пар месеци када је покренута офанзива против рехабилитације? Колико су се радикали који прате суђење у Хагу потрудили да у Србији дође до рехабилитације и реституције? Да ли на ”патриотским” сајтовима има више текстова сорошеваца (чувени нобеловци) од текстова оних који се боре за реституцију или развој капитализма у Србији? Да ли су људи који воде организације које се баве реституцијом издајници зато што се обраћају ЕУ да их заштити и помогне да врате имовину пошто српска владајућа елита то не жели?

Зашто су сви они тада ћутали? Због чега нико није помињао реституцију током предизборне кампање? Да ли због тога што зависе од национал-комуниста, што су под утицајем ”већа стараца”? Како бити за рехабилитацију и реституцију а очекивати подршку за објављивање текстова и ставова у Печату, потписе за петиције (петиција председника ДССа, Двери…) од бивших чланова Комунистичке партије, подршку за други круг председничких избора од противника монархије и цркве? Колико је међу коментаторима, на сајтовима ”патриотских медија”, оних који су против рехабилитације и реституције? И колико истих брани ”очеве нације”? Или Пинк када га нападају панкери? Или председнике СПСа, ЈСа и градоначелника Београда када полемишу са другосрбијанцима око параде поноса? Да ли се ти коментатори са ”патриотских сајтова” када је у питању реституција слажу са ауторима који пишу за Пешчаник? Колико се заиста разликују када је у питању рехабилитација? Колико је ”десничара” у Србији који желе да Србија буде уређена капиталистичка држава?

Ко, дакле, влада Србијом? Они који су против рехабилитације и реституције. Они који су спровели приватизацију. Они који су против параде поноса. Да ли су противници рехабилитације и реституције само у Другој Србији, унутар круга двојке, међу либералима, комунистима, ”секташима и издајницима”? Нису. Да ли и међу ”издајницима” има оних који су против параде поноса? Очигледно има. Да ли постоји одговорност и ”патриота” за криминално спроведену приватизацију? Несумњиво.

Ко се побунио против скидања слике генерала Недића са зида у згради владе Србије? Да ли је било озбиљних напада на председнике СПСа и ЈСа у току претходне четири године од стране ”патриотског блока” и ”опозиције”? Да ли су лидери СПСа и ЈСа награђени и од патријарха СПЦ и од ”очева нације”? Да ли се сви они добро разумеју уочи параде поноса?

Ако постоји ”патриотски блок” странака (плус Двери српске), да ли је онај други блок ”издајнички”? Ако су лидери тог другог блока издајници, да ли су издајници сви гласачи тог блока? Да ли сви гласачи ДСа желе ”НД Косово”? Ја верујем да постоје гласачи ЛДПа који би се пријавили у војску и ишли на Космет да ратују ако би до тога дошло и ако Србију воде прави људи. Верујем да постоје гласачи из ”патриотског блока” који би избегли мобилизацију и напустили Србију, или би склонили своју децу из Србије у случају рата. Лидери тих странака би то сигурно учинили. Због чега се дели народ, због чега се деле грађани на патриоте ако гласају за ”патриотски блок”, и оне који то нису ако не гласају за ”патриотске странке”? Шта је са онима који су намерно учинили листић неважећим? Да ли су апстиненти, који су већина у Србији, издајници? Шта су апстиненти, да ли и они треба да пруже подршку председнику пред пут у Брисел?

Да ли би председник СНСа постао председник Србије да није добио и подршку дела Друге Србије, кроз инцијативу ”бели листићи”?

Да ли је председник Србије поменуо изборну крађу после инаугурације? Да ли би истрага помогла да ”патриотски блок” формира владу? Да ли је у овом случају део ”патриотског блока” и коалиција СПС-ЈС-ПУПС? Да ли би тај ”патриотски блок” овог пута спровео рехабилитацију, донео нов закон о реституцији и вратио слику генерала Недића на зид у згради владе? Да ли би и влада ”патриотског блока” која не би спровела рехабилитацију и реституцију имала подршку Русије? Имала би.

Или се ради о ”страху од слободе”? Да ли они заиста знају шта радити ако освоје власт? Да ли су за 22 године смислили како реформисати економију и државну управу? Да ли решења (конкретне програме) нуде они ”који нису исти”? Да ли су спремили пројекте за руске кредите?

Реално, председник Србије ништа није припремио. Ово је био његов трећу пут да се кандидовао за председника. Дакле, 12 година је радио на томе да постане председник. И сада, када је постао, он још увек не зна да ли му треба шеф кабинета и ко то да буде. Како да говоримо о некој озбиљној дугорочној стратегији када је он у питању?

Зар је чудно што Загреб, Сарајево, Брисел и Берлин реагују тако како реагују? Шта је одговор ”патриотског блока”? Немају, нису уједињени? Зашто? Добро, сада су уједињени, да ли имају одговор? Осим што једни друге храбре да издрже? Добро, они ће издржати, имају ресурсе, сви су на неком државном буџету, али шта ће народ да ради, да ли он може да издржи те притиске? Какав план има тај ”патриотски блок”? После 4 године нису смислили шта радити ако се каже ”не” за улазак у ЕУ, ако се каже да РС није геноцидна творевина.

Постојећој владајућој елити је требало 22 године да достигне неке норме. Но, проблем је што су те норме испод оних норми које су потребне за опстанак народа и државе. Спортским речником речено, тркачи владајуће елите могу да истрче 200 метара за 35 секунди. Да би се атлетичар пласирао за Олимпијаду потребно је да се 200 метара истрчи за 22 секунде. Рекорд је 19.

Подршка коју многи дају овој владајућој елити, укључујући подршку председнику Србије, добрим односима председника и бившег председника, подсећа на подршку репрезентацији у фудбалу. Све је то лепо, нов селектор, неки нови играчи, али реално то није репрезентација која може да постане првак света. Успех је да оде на првенство света.

Да би Србија опстала, потребни су политичари који играју у најбољим светским клубовима, који играјући у репрезентацији заједно могу постати прваци света. Морају да оду они који су српске фудбалске клубове и нашу репрезентацију довели међу другоразредне фудбалске нације.

Да поновим оно што сам већ писао на блогу:

– Србији су потребни људи који су способни да увећају буџет и наталитет и врате најбоље стручњаке из расејања, људи који поштују људска права, који су лојална конкуренција, људи који искрено воле свој народ и своју државу. Српски народ, грађани Србије, препознаће и подржати такве када се појаве. Резултат њиховог рада биће бољи живот у Србији, бољи животни услови за највећи број грађана, без обзира на етничке, верске, идеолошке или сексуалне разлике између њих. Једноставно, свима ће бити боље, више људи ће размишљати како да остане уместо да оде из Србије. То је промена, то је преокрет, то је разлика у односу на досадашњу владајућу елиту у Србији, то је резултат који морају остварити и који се очекује од оних који створе покрет отпора и који буду чинили нову владајућу елиту. Само конкретан позитиван резултат доноси позитивну селекцију, само тако природно отпадају они који не доприносе напретку друштва, опстанку народа и заштити државних интереса. Само они који остварују резултат и доносе корист свим грађанима из дана у дан, из месеца у месец, из године у годину, неће бити под сумњом да су део неке завере.

– Нови народни договор није народни договор, неће водити ка постизању националног и друштвеног консензуса око прошлости и будућности ако у њему не учествују сви делови друштва.  
Дакле, и они делови који нису блиски и чврсто везаниза СПЦ са једне стране и Комунистичку партију са друге стране. Систем могу да промене људи који су другачијег менталногсклопа, другачијих моралних вредности, другачијих раднихнавика. Значи, не говорим да треба одбити неког само зато штоје социјалиста. Или прихватити неког само зато што је Србинправославац. Србија може опстати само ако постане грађанскадржава (небитно је формално уређење, Србија, дакле, може бити и монархија). У грађанској држави има простора и залевицу и за десницу. Увек се поштује оно што је постигнутоконсензусом између верника и атеиста, између капиталиста исоцијалиста, без обзира ко је од њих на власти. Или на демократским изборима, на референдумима. Увек је на првомместу владавина права. Немогуће је доћи до владавине праваако сви представници друштва не учествују у стварању правнихнорми. Могу норме бити најбоље написане, ако не постојиконсензус о њиховој примени, поштовању тих норми усвакодневном животу, нема владавине права. Тада, они који судонели норме могу само на силу да натерају оне који одбијајунорме да их прихвате. Овде на првом месту имам у видудруштвену елиту, чији је то задатак, која касније унутар својихгрупа може захтевати поштовање тих норми од стране свихчланова. Србији је потребно сазивање Уставотворне Скупштине.

– У садашњем систему, у садашњој елити, у садашњојвладајућој структури има појединаца који заиста вреде. Немогуће је заменити све људе који раде у државној управи,све политичаре, судије и генерале. Није нампотребан реваншизам, још мање месијанизам. Треба наћиначин супротан јакобинском, бољшевичком ифундаменталистичком решавању “проблема“ (Стаљин: ”убијешчовека и немаш проблем”). То је, наравно, хришћански иевропски начин стварања договора – демократским (саборним)путем доћи до консензуса. Верујем да ће се ти изузеци унутарвладајућих структура, они који су добро и поштено радили својпосао, сами издвојити од своји колега који су лоше радилипосао. Управо о томе говори и један од лидера опозиције издведесетих некадашња посланица ЛДП-а (која се каопредставник грађанске Србије залаже за отворену и чврстусарадњу са Западом):  потребна је “радикална“ променасистема, сазивање Уставотворне Скупштине и постизањеконсензуса како Србија треба да буде уређена. То није могућеако би се пут до консензуса тражио само унутар левичарских илибералних кругова а искључили десничари, и обрнуто, као штосам већ напоменуо, ако би десничари  до новог народногдоговора ишли путем искључивања свих оних који нисуправославни и евроскептични (нису само критички опредељени према ЕУ и Нато).

– Уколико је немогуће променити систем и власт демократским путем, уколико је потребан тихи пуч, тиха револуција, најважније је да буде спроведена мирним путем. Лустрација је неминовност у Србији, мора се спровести. Без тога нема промене система. У том процесу нису толико важни они који ће бити лустрирани, већ они који ће спровести лустрацију. Од оних који буду спроводили лустрацију зависи будућност српског народа и државе Србије – какав ће систем створити. Они ће стварати и правосудни и економски систем, и полицију и НБС.

– Економски програм не може написати један човек, нити треба да га пише само једна интересна група. Појединци могу да покрену такав процес. Када се поставе темељи новог система, мора стално да се врши доградња, непрекидна изградња, јер је тржиште непредвидиво; морају се добро познавати процеси унутар светског тржишта. Како је наше друштво у сталној изградњи, тако се и буџет мора доносити у складу са променама у друштву и држави. То значи да унутар Србије мора постојати непрекидна ”жива расправа” између економиста, привредника, политичара, између привредника и политичара, између радника и политичара, између радника и привредника, између социјалних група и политичара.

То је мишљење једног човека.