Принцип за понети

оно што је овде спорно, то је манир да се послови „завршавају“ телефонским позивом.




Многи житељи Требиња нису имали проблема са историјским наслеђем када су и сами развлачили камен са много вреднијих локалитета него што је то Петрина. Али, ако то ради „дворски режисер“, балија који се „претвара да је Србин (али знамо ми њега)“, е – то је нешто друго!

Пише: Драгослав Павков
Како ових дана стојимо са принципима? Разлога за ово питање има много… На пример – можемо ли се сматрати принципијелним људима кад бранимо право наследника покојног Саве Ђекића да уђу у посед дедињске виле коју су им најпре отели комунисти, пропустили да врате социјалисти а коначно  де факто и де јуре „приватизовале“ ДOСманлије као компензацију за душевне боли прве удовице? 
Јесмо ли принципијелни и непристрасни кад устајемо против удруженог злочиначког подухвата политичара, судија, правобраниоца и прве удовице који су се нашли на заједничком „послу“ пљачке приватне својине остале иза пок. предратног банкара г. Саве Ђекића, док углавном немамо ништа против када узурпацији прибегавају  појединци са ове „наше“ стране Србије. Јер, то се кобајаги чини у општом интересу…


Јуче су неки другосрбијашки медији (рекао бих синхронизовано) пренели вест коју је објавио један опскурни бањалучки сајт, нешто што има амбицију да постане тамошње е-новине: „Кустурица срушио стару тврђаву у Требињу!“…
Уз уобичајене „духовитости“ типа „шумски академик“ прослављени српски филмаџија оптужен је за вандализам, културоцид, бахатост и осионост, а данас се ево јавио и стручњак – архитекта из Требиња који уз употребу крупних страних речи објашњава заинтересованом читатељству како практично нико више неће имати ни један разлог да сврати у град уколико се тамо сваки камен не врати на своје место, баш онако како су то замислиле његове колеге пре 150-160 година. 
Да се разумемо: Немам неке емоције према фортификационим објектима окупатора који су током векова налазили за сходно да нас „часте“ својим присуством на овим просторима. „Тврђава“ Петрина о којој је овде реч  није никакав историјски а нарочито није споменик културе. Барем тако каже Википедија… Али итекако имам потребу да истакнем како нико нема право да присвоји нешто што није његово – ма шта да је разлог присвајања. 


Познато је да се Емир Кустурица у задње време често упушта у подухвате који на први поглед немају много везе са његовом професијом – прављењем филмова. 
Зли језици се баш и не би  сложили са мном… Наиме, они тврде да се Кустурица генијално досетио како да искористи своју неспорну популарност и исто тако неспорну потребу политичара да буду виђени са паметнијим од себе, па градећи Дрвенград, правећи од Мокре горе парк природе, и коначно – градећи најновији – Андрићград, о туђем трошку прави кулисе за снимање својих филмова. Што и не мора да буде лоше… Трошио је овај грбави народ много веће паре за много бесмисленије „пројекте“ од Кустуричиних филмова који нас узгред – како тако ипак у позитивном смислу репрезентују у свету. 
Али оно што је овде спорно, то је манир да се послови „завршавају“ телефонским позивом. У свом демантију данас Кустурица каже да није никакав вандал, да је послао камионе да у Вишеград превезу две туре клесаног камена са локалитета где се налази несрећна „тврђава“ по телефонском договору са градоначелником Требиња. Нисам априори против „оперативаца“ који траже пречице како би што брже и боље завршили посао… Али овде је реч о томе да градоначелник једноставно нема право да одобри никоме па ни прослављеном режисеру, да узме нешто што није његово. Знам да је то пракса, да се посао прво „одради“ а онда одговарајући органи накнадно доносе одговарајуће одлуке, често и антидатиране (али ајд’ да не ширимо тему), али шта ћемо сад кад се градоначелник прави блесав?
Шта је ово требало г. Кустурици? Пола јавног мнења га брани по принципу „колико су други кршили закон – ово је лук и вода а можда испадне и нешто корисно из свега…“ док га друга половина напада као узурпатора и настављача традиција турских паша, комунистичких комесара и досманлијских савременика који се џиповима шврћкају широм земље, меркају шта им се свиди и планирају како то да отму власнику.


Као што рекох, „тврђава“ о којој је реч је обичан мало већи бункер какве је покојна Аустрија градила свугде где је нашла за сходно да се инсталира као окупатор. После пропасти те империје, многа од тих утврђења су срушена, нека су уништена у борбама експлозивом а камен од кога су саграђена развукли су они којима је био потребан или држава – као што је случај са челичним шинама које су биле уграђене у „Петрину“ које је демонтирала и однела (наводно у Зеницу) БиХ народна власт пре више од педесет година. Због чега се уосталом део „тврђаве“ и срушио… 
Многи житељи Требиња нису имали проблема са историјским наслеђем када су и сами развлачили камен са много вреднијих локалитета него што је то Петрина. Али, ако то ради „дворски режисер“, балија који се „претвара да је Србин (али знамо ми њега)“, е – то је нешто друго!
Онда се диже кука и мотика да брани швапску рушевину; не да Србин да Вишеград профитира на рачун Требиња. 


Па добро, запитаће се неко ко је имао живаца да чита довде – Какве везе има прва удовица са Кустурицом и швапским бункером!?
Па има: Исти ментални склоп који је телефоном одобрио одношење туђег камена, на сличан начин је првој удовици доделио туђу кућу. Зато – наследници г. Саве Ђекића имају шансе да коначно уђу у посед своје имовине. Ако је онај несрећни градоначелник морао да ретерира па спаламуди нешто несувисло о „другим органима“ или чему већ, исто тако ће се повући и узурпатори када им из Стразбура стигне катил-ферман у предмету „Ђекић вс. Србија“. 
А на нама је да се потрудимо да сваку наредну узурпацију лоцирамо и жигошемо. Без обзира на то ко је узурпатор.