Мислим да би било рационално да се забране постизборне коалиције.
На изборима би победила једна већ готова коалиција и она би одмах могла да прави владу. ..осим владе, одмах би знали и који ће програм та влада остваривати: онај исти програм за који су се залагали у кампањи. .. ми смо данас у ситуацији да се, посебно економисти и медији, залажу да се „ради све супротно од онога што је обећавано“
забрана постизборних коалиција значила би и да евентуални излазак неког посланика из посланичког клуба не би смео да има за последицу промену владе, иако је мандат само послаников.
Уз то, требало би спустити цензус за пролазак у парламент на 2%
 |
| пише Владимир Милутиновић |
Медијско затишје и “агонија“ у преговорима обележавају улазак у другу половину јуна. Водитељи објављују да је ово последња емисија пре летње паузе, колумнисти одлазе на одмор. Летњи период поклопио се са потпуним одсуством вести из политике. СПС функционери јуче најављују да ће нових вести бити тек за 7-8 дана. Очигледно је да смо у још једном од ћорсокака у низу, који представља, можда, само одсуство медијске кампање, а не неку промену у стварној политици. У стварности политичари покушавају да реше квадратуру круга: „Како ићи у владу са странкама који су нас толико критиковале?“, „Како сасвим одустати од предизборног програма?“, „Како отићи у опозицију?“. Све сама нерешива питања.
У том очигледном застоју, а и нешто раније, помислио сам да би управо ово чему сада присуствујемо требало да буде забрањено.Мислим да би било рационално да се забране постизборне коалиције. Уз то, требало би спустити цензус за пролазак у парламент на 2%(с тим да би се тај број повећавао за један проценат са сваким новим чланом коалиције). Нисам стручњак за изборне системе и не знам да ли овакво правило негде у свету постоји, али то не мора нужно да буде недостатак. У целом свету се уочава дефицит демократије и поред садашњих процедура.
То је тај предлог. Остаје да видимо: Зашто? Шта би тиме добили? По мом мишљењу, доста тога. За почетак, ово могуће тромесечно „губљење времена“ би сасвим отпало. На изборима би победила једна већ готова коалиција и она би одмах могла да прави владу. Ако нико не би добио већину, могло би да се затражи мањинска подршка, а ако ни то не успе, ишло би се одмах на нове изборе, с тим да више јавног новца за њих не би било, него би се користили јавни сервиси и приватна средства. За те нове изборе, било би могуће направити нове, шире, коалиције, а и грађани би знали да буду рационалнији него први пут. Тако би за месец и по дана, у најгорем случају, имали владу, што сада, по свој прилици, неће бити случај.
Други добитак био би то да би, осим владе, одмах знали и који ће програм та влада остваривати: онај исти програм за који су се залагали у кампањи. Ми данас немамо појма, не само које ће странке чинити будућу владу, него ни какав ће програм она остваривати. И то из више разлога. Најпре, не знамо које ће ставке којих програма отпасти у међустраначким споразумима. Осим тога, ми смо данас у ситуацији да се, посебно економисти и медији, залажу да се „ради све супротно од онога што је обећавано“, што би у овој промењеној ситуацији било још мање могуће. Нису избори губљење времена, него ова ситуација после избора. На овај начин спречили би и појаву, која је била главно обележје последњих избора, да странке које су провеле 4 године заједно у влади, и које планирају да ту буду поново, истовремено у кампањи буду једни другима најжешћи критичари који се дистанцирају од свега што је рађено.
Треће, на овај начин би, можда, и у парламенту добили заштитинике јавног интереса, пошто би мање странке, уколико нису биле у некој предизборној коалицији, знале да неће моћи бити ни касније. Због тога би се, уместо да се спремају да одустану од свих тачака свог програма зарад учешћа у власти, могле посветити заштити права грађана и јавног интереса уопште. Ма колико данас то изгледало невероватно, то је могуће. На тај начин би цела политичка атмосфера, од атмосфере уцена, интрига и трговине, добила другу боју. Уз то, забрана постизборних коалиција значила би и да евентуални излазак неког посланика из посланичког клуба не би смео да има за последицу промену владе, иако је мандат само послаников.
Чини ми се да би на овај начин, уз још неке промене на другим пољима, могли да добијемо власт која је принуђена да води рачуна о интересима грађана у много већој мери него раније. С тим да не треба заборавити да процедурална правила, сама по себи, не могу ништа променити. Ако је нешто карактеристика Србије, то је онда изигравање правила и непоштовање закона. Али, будући да би се овај закон бавио само стварима које не могу да се сакрију, он би морао бити поштован.
Мислим да му је то истовремено и највећа „мана“.
P R E V R A T 