Небојша Малић: Поробљавање

Кључ успешног преумљавања је када жртве издресирате не да вреднују погрешне одговоре, већ да постављају погрешна питања.

Слободу више не могу ни да препознају; чојство и јунаштво су им сасвим страни; пргави су и боду, али само једнократно – лако и брзо се уморе од борбе.

… тако су за само 100 година, од непоколебљиво слободољубивих Срба направљени самомрзећи жутословени; мали, слаби, безвољни, уморни и опседнути обећањем „бољег живота“ о туђем трошку.

Поробљавање

Како се врши преумљавање једног народа? 

Имамо прилике да један такав експеримент посматрамо већ годинама – али уживо, на самима себи. Неко ће рећи већ две деценије, неко други ће да потегне скоро пет деценија пре тога, а неко трећи ће ићи све до 1918. И свако од њих ће бити у праву.

Почетни шок је био 1914-1918, када је изгинуло пола мушкараца тадашње Краљевине Србије, и то младих, радно и војно способних. Тако физички и духовно исцрпљена земља онда се ухватила у југословенско коло са дојучерашњим К-und-К лакејима, напрасно промовисаним у сабраћу. Колико је ту било љубави са српске стране не знам, али је са друге то био искључиво брак из рачуна. Двадесет година су једни другима вадили душу, док Хитлер није обавио развод. 

И онда се стварна природа „љубави“ бивших поданика непрежаљене Аустро-Угарске показала у Јадовну, Јасеновцу, Градишки…

Четири године и милион мртвих Срба касније, опет је направљена Југославија. Протерани су Краљ и Бог а на њихово место су дошли Вођа и Партија. Па су онда они, у име „братства и јединства“, измислили моралну једнакост између зликоваца и страдалника, чиме су ови први амнестирани а овим другима је наметнут комплекс кривице.

Вековима темељ живота, благостања и слободе, село је постало предмет презира. Уништен је домаћин, а некадашња задруга је постала „радни колектив“. Вароши су уништене, а у њима направљене бетонске кошнице. У њих су насељавани људи одвајани од земље, идентитета, традиције, историје, културе, слободе и иметка – који су захвално гледали у државу која им је све то одузела, зато што им је дала ћелију у кошници.

Забрањена у држави сељака!

Једно од средстава овог „друштвеног инжињеринга“ био је и Закон о забрани узгоја коза, из 1954. године. Власт која наводно највише цени раднике и сељаке забрањује животињу која је вековима омогућавала сељацима да опстану у суровим планинским крајевима! И онда ти људи, пошто више не могу да живе на селу, иду у градове. У кошнице.

„Сељак“ је постао погрдан термин, таман колико „господин“. Сви су били „другови“ – а касније, када је то изашло из моде, „грађани.“ А нигде народа. Нигде градова, нигде друштва, нигде људи. Само кошнице. И они у њима, претворени у инсекте, лишени људскости и достојанства али убеђени да су некако бољи од „сељака“. Није им било јасно да мрзећи своје порекло у ствари мрзе себе.

Пошто није било Бога, већ само Вође и Партије, онда је морал био шта год би тог дана рекао Вођа или Партија. Већ сутра је могло да буде сасвим другачије, и јао оном становнику кошнице који не би на време кориговао своја „скретања“ на вечно врлудавом путу дијалектичког материјализма. А пошто људски ум не подноси насумичност, ускоро је дестилована безбедна константа тог хировитог морала: „у се, на се и пода се“. И тако је од некадашњих слободних сељака, домаћина и породичних људи постао рој у бетонским кошницама. Слободу више не могу ни да препознају; чојство и јунаштво су им сасвим страни; пргави су и боду, али само једнократно – лако и брзо се уморе од борбе.

А кад су пали Вођа и Партија, када је нестало и тог патвореног морала, тек онда је дошло најгоре. Народ који није био лоботомисан спремније би дочекао крах лажног „братства и јединства“ и лакше изашао на крај с његовим последицама. Лакше би поднео сатанизацију и бомбе којима су га засипали. Брже и лакше би се дигао из пепела. Али обезнањени, аморфни грађански рој ништа од тога није ни хтео, ни могао. Па су опет постали виновници сопствене пропасти – уз помоћ са стране, дабоме – носталгични за данима када је било нешто више меда, знало се када треба да се направи скретање у дијалектици, и коме да се буде захвалан на ћелији.

Да је било време пре тога, да се може и другачије, да нису рој већ људи, да не морају да гладују у бетону кад их слобода чека на њиви – ништа од тога им није пало на памет. Неки су покушали да их упозоре, неки да поведу примером, али рој их је или игнорисао или чак нападао што му ремете спокој нихилистичког безнађа.

И тако су за само 100 година, од непоколебљиво слободољубивих Срба направљени самомрзећи жутословени; мали, слаби, безвољни, уморни и опседнути обећањем „бољег живота“ о туђем трошку.

Кључ успешног преумљавања је када жртве издресирате не да вреднују погрешне одговоре, већ да постављају погрешна питања. Тако чак и да хоће, не могу да се искобељају из мреже у коју су се ухватили. Уместо да траже живот и слободу, опседнути су скандалима и медијским опсенама. Навијају за политичаре као за фудбалске екипе; све је лично, па и политика. Чуде се како је храна све скупља, а њиве су пусте – јер не виде узрочно-последичну везу те две чињенице. Кукају и чекају да им неко други – вођа, Маршал, Жутник? – реши проблеме.

Ово није производ спонтаног процеса. Урађено је смишљено, у намери да се неутралише „реметилачки фактор“ на важном стратешком простору. Како би се од тврдог ораха на којем су царства ломила зубе направило брашно које свака врана може да разнесе. То је она „промена кода“ коју је бивши Врховни Жутник ношен безграничном сујетом обелоданио у Басаријадама као свој циљ: да се од Срба направи нешто друго – југословени, грађани, Жутни, Црногорци, Војводиндијанци, Бошњаци, Хрвати, Албанци, шта год. Само да не буду Срби.

Шта смо им скривили? 

Нажалост, ништа – чак смо им нудили подаништво, одрицали се од себе и свога, али узалуд. Јер иако смо ми заборавили да су наши дедови ценили слободу више од живота а правду више од лажног благостања, Непријатељ није. А пошто он нуди свет без слободе и лажно благостање без правде, онда је и успомена на те упокојене слободарске Србе претња која му не да мира. Како неко рече недавно:

„…идеја запада, укључујући и њене плаћене протагонисте, плаши се свега што не може да разори или исмеје. А сопствене преувеличане страхове лечи медијским спиновањем, уместо истином, психијатријом и молитвом“.
(Глас Русије, 28. 9. 2012)

Зато и ми овакви, сенка сенке славних предака, морамо да нестанемо – да би банкари, комесари политичке коректности, хуманитарни бомбардери и мисионари краја историје могли мирно да спавају.

Рој на то може да пристане, јер није свестан да је ишта друго могуће. Али људи – Срби, народ, сељаци, права господа, свеједно – не могу. И неће. Па нека их остане за под ону једну шљиву, од њих ће Непријатељ свеједно зазирати. Јер ће памтити шта је рекао песник: 

„волови јарам трпе, а не људи – Бог је слободу дао за човјека.“

Извор: блог Сиви Соко