АЛ НАС ЛАЖУ ..ОД ДОКТОРАТА СВЕ ДО НАЦИОНАЛНИХ ПЕНЗИЈА

              „А истина је сасвим друкчија“

               друг Милошевић небројено пута

за микс пултом: Бранимир Марковић

ЛЕГЕНДА: 

 – аkадемско-докторске лажи и бесмислице тискане италиком, 

 – моји глупи и отровни коментари срачунати да помуте свејединство и свеједно-умље срБског патриЈотског фронта и да их посвађа са вољеном усташком браћом пресовани су ВЕЛИКИМ СЛОВИМА, 

мисли особа које мој преверзни ум сматра великанима – стиснути су нормалним фонтом

срБистичка ТЕОРИЈА ЗАВЕРЕ ГЛАСИ (СВЕ ПРЕУЗЕТО ИЗ http://kovceg.tripod.com/sotirovic_vuk_i_jugoslavizam.htm)

: Тако данас међу српским филолозима има све више присталица теорије да је до појаве хрватског Илирског покрета само мали број етничких Хрвата говорио штокавски и да су „Илирци“ намерноузели српски језик за језик хрватског народа, проглашавајући штокавски говор за књижевни језик Хрвата (нпр. [Милосављевић 1997, 38—50]). Другим речима, хронолошки посматрано нису српски и хрватски филолози заједно створили српскохрватски језик, као што се тврдило, већ само хрватски(???). На оваква, другачија, мишљења указивали су, још у време прве Југославије, инострани слависти. На пример, руски филолог Борис Унбегаун писао је да: „У Хрватској, штокавска књижевност датира тек од илирске епохе, то јест друге трећине XИX века. Ова касна појава се објашњава чињеницом да је штокавски био у Хрватској увезен дијалект и да је, као књижевни језик, заменио аутохтони кајкавски на којем су први књижевни текстови писани у XВИ веку“ [Унбегаун 1935/1995, 16].ВРЛО ДОБРО ЗНАЈУ ДА  СЕ !“У ХРВАТСКОЈ“ ОДНОСИ САМО НА БАНСКУ ХРВАТСКУ (ДУДЕКА И РЕГИЦУ) А ГДЕ СУ ОСТАЛИ?

БРАЋА ПО МАЋЕХИ КУКАЈУ  ИСТИМ „АРГУМЕНТИМА“ (ПРЕУЗЕТО ИЗ http://govori.tripod.com/sonje.htm)

Hrvatski književno–lingvistički otpor stoljetnom pokušaju zatiranja hrvatskoga jezika nije bio glasan zbog teških političkih prilika. U Habzburškom Carstvu Nijemci su od Hrvata tražili jezičnu unifkaciju sa Srbima radi njihovih imperijalnih interesa prema Balkanu (!!!), pa su stoga zdušno prigrlili Karadžića i njegov jezik, koji su izravno preko svojih ljudi u Hrvatskoj nametali Hrvatima, a u obje Jugoslavije provodio se manje ili više otvoreno program velike Srbije, koji je na jezičnom području počeo Vukom Karadžićem, a na državotvornom Garašinovim Načertanijem… Nakon poraza Zagrebačke lingvističke škole hrvatski vukovci suvereno vladaju hrvatskom lingvistikom.

ИСТО ТО САМО срБски:

Копитар се као аустрослависта борио да укључи што већи број Словена у оквире Хабсбуршке Монархије. Да би придобио Србе за тај свој политички циљ, применио је стратегију одвајања Срба од Руса, а то се по њему могло најбоље спровести ако Срби одбаце посрбљени рускословенски језик као свој књижевни језик и почну писати својим народним језиком (нпр. [Милосављевић 1997, 25—26]). И ТО БАШ У ВРЕМЕ КАД СУ ДВЕ ЦАРЕВИНЕ НАЈПРИСНИЈЕ САРАЂИВАЛЕ У ГУШЕЊУ НАЦИОНАЛИХ РЕВОЛУЦИЈА НА ТЛУ Хабзбуршке монархије, И КАД СУ САМИ ХАБЗБУРЗИ ФОРСИРАЛИ „СРПСКО-ХРВАТСКУ НАГОДБУ“ НЕ БИ ЛИ ПРИВОЛЕЛИ СРБЕ/ХРВАТЕ, ПРВИ ПУТ У ИСТОРИЈИ ИМПЛИЦИРАЈУЋИ ПОДЕЛУ,  ДА СЕ НЕ ПРИКЉУЧЕ КОШУТУ КОЈИ ИМ ЈЕ НУДИО ДАЛЕКО ВИШЕ (БАНОВИНУ Славонију У КОЈОЈ БИ БИЛИ ЈЕДИНИ ПОЛИТИЧКИ НАРОД, СЛИЧНО МАЂАРИМАУ УГАРСКОЈ)!!! чињеница је да је, прихватањем Вукове реформе књижевног језика Срба, руски утицај међу Србима знатно опао, а аустријски се повећао. Управо због бојазни да ће се то и догодити, карловачки митрополит Стеван Стратимировић КОЈИ „ НИЈЕ“ БИО АУСТРИЈСКИ ЧОВЕК, ЈЕР СЕ АУСТРИЈА „НИЈЕ“ МЕШАЛА У ЦРКВЕНЕ СТВАРИ,??!! ПА ПРИЛИКОМ  ОДЛУКЕ ДА СЕ СРБИ ПРИКЛОНЕ КОНТРАРЕВОЛУЦИЈИ 1848., СУПРОТНО ОНОМЕ ЗА ШТА СЕ ЗАЛАГАЛА КНЕЖЕВИНА СРБИЈА И ГАРАШАНИН БЕЧ СЕ НИЈЕ ЛИБИО ДА САМОГ МИТРОПОЛИТА РАЈАЧИЋА СМЕНИ. био је огорчени противник Вукове реформе, инсистирајући да славеносерпски језик и даље буде Србима књижевни језик. Фактички, тек са смрћу карловачког митрополита 1835. г., Вукова реформа је почела да односи победу.
САМО СЛОГА СРБина/ХРВата СПАСАВА
hrvatski su profesori u gimnazijama i na kroatičkom studiju u Zagrebu te lektori u publikacaijama čeličnom četkom češljali iz jezika svojih učenika i studenata sve čakavsko i kajkavsko te sve štokavsko što nije po srpskom standardu

Да Вук није никада био мишљења да Срби и Хрвати представљају један етнолингвистички народ(???) јасно се (НЕ) види из његовог одговора Шулеку у коме је Вук био изричит: „…и сад мислим да су се стари Хрвати у језику разликовали малоод Срба, и да су данашњи Чакавци прави њихови остаци и потомци, и да се по правди само они могу звати Хрватима… Главна су станишта данашњијех Чакаваца острва или отоци Јадранскога мора од Истрије до иза Корчуле… Хрвати по правди могу се звати: 1) Сви Чакавци; 2) Кекавци у Краљевини Хрватској који су се на то име већ обикли. Срби по правди могу се звати сви Штокавци макар које вјере били и макар гдје становали…“[Караџић 1861].
ПРОТИВ ОВИХ „НЕДОУЧЕНИХ ЗЛИКОВАЦА“ СЕ ЗАЈЕДНИЧКИ БОРЕ

Један од највећих противника  .. био је управо … у своје време водећи хрватски филолог — Ватрослав Јагић (по рођењу кајкавац), који је, у чланку Неколико напомена поводом расправе М. Решетара о чакавштини, штампаног у Арцхив фüр слаwисцхе Пхилологие, XИИИ, 1891. г., тврдио: „Начелна се погрешка крије у криво постављеним премисама, као да код Срба и Хрвата имамо посла са два, и баш само са два строго разлучена наречја (или чак језика!), од којих је један од почетка па до данас био и звао се штокавски, а други исто тако од почетка па до данас чакавски“….

1. Срби и Хрвати се не разликују по језику, јер су разлике у њиховим говорним наречјима занемарљиве (Вук је писао о малој, али довољној ОВО ЈЕ ИНТЕРПРЕТАЦИЈА ВРЛО СЛОБОДНА, ДА НЕ КАЖЕМ САСВИМ НЕТАЧНА разлици у говорима ова два народа???) и

разлике између Срба и Хрвата засноване су на њиховој верској подељености, различитим писмима и историјској прошлости (управо оно што је Вук упорно побијао да вера, историјско искуство и писмо не чине етхнос већ само и првенствено језик ЈАСНО ЈЕ ДА ЈАГИЋ НЕ ЗАСТУПА ИДЕОЛОГИЈУ ПОДЕЛЕ ВЕЋ ИЗНОСИ САМО ЧИЊЕНИЦЕ, ДАКЛЕ УОПШТЕ НИЈЕ НА СУПРОТНИМ ПОЗИЦИЈАМА ОД ВУКА) [Јагић 1864]….

сматрам да ову идеју, као и језички концепт спиритуалног уједињења свих Срба ма где они живели, први пут није формулисао Вук већ Доситеј Обрадовић (1738—1811. г.), пред крај XВИИИ века, у тексту Писмо Харалампију, који је део његовог аутобиографског дела Живот и прикљученија (1783. г.).
Ту је Доситеј јасно ставио до знања да је главни разлог зашто се определио да пише на народном језику следећи:

„Моја ће књига написана бити чисто српски, како год и ово моје писмо, да је могу разумети сви српски синови и кћери, од Црне Горе до Смедерева и до Баната… Ко не зна да житељи црногорски, херцеговски, босански, сервијски, хорватски (кромје мужа), славонијски, сремски, бачки и банатски (осим Влаха) једним језиком говоре?… закон и вера могу се променити, а род и језик никада… За сав дакле српски род ја ћу преводити славних и премудрих људи мисли и совјете, желећи да се сви ползују… ја ћу писати за ум, за срце и за нарави чловеческе, за браћу Србље, којега су год они закона и вере“ [Обрадовић 1975].

Из овог навода јасно је да Доситеј и пре Вука и пре осталих слависта разликује народе не по вери већ по језику. Такође, није Вук већ Доситеј родоначелник филолошког става да су Срби сви они који говоре штокавштином. ОВО ЈЕ ЊИХОВ ЗАКЉУЧАК – ПА КАКО САМО ШТОКАВШТИНОМ КАД ПОМИЊЕ СИНОВЕ И КЋЕРИ ХОРВАТСКЕ, А ТАДА СЕ У БАНСКОЈ ХРВАТСКОЈ ГОВОРИЛО ИСКЉУЧИВО КАЈКАВСКИ

У обе велике Југославије филолошка доктрина о етнолингвистичком јединству Хрвата и Срба, срочена у синтагмама: „једна глава са два ока“, „један народ са два имена“ и „два брата од исте мајке“ — градила се на ставу да је измешаност Хрвата и Срба у Крајини, Далмацији, Босни, Херцеговини, Срему и Славонији (услед померања становништва у доба отоманског освајања Балкана) пресудно утицала да се током времена међу њима природно развије један јединствени (ново)штокавски дијалект као књижевни језик заснован на говору оба народа (свих Срба и већине Хрвата). ОВО ПО ЊИМА (ОБА БРАТА ПО МАЋЕХИ) НИЈЕ ТАЧНО?! Postoji, međutim, znatan broj riječi koje danas funkcioniraju u hrvatskom jeziku, a izvori su im isključivo srpski. To je posljedica dugogodišnje jezičnounitarističke teorije i prakse hrvatske lingvistike i života u zajedničkoj državi.

ЗАНИМЉИВО ЈЕ ДА НА СИЛУ БОГА ВУКА ИЗУЗИМАЈУ ИЗ ОВОГ ДРУШТВА Тако је Вук, по мени неосновано, канонизован у „ујединитеља“ Срба и Хрвата у језику и култури, тј. проглашен за духовног родоначелника „југословенског интегрализма“. Другим речима, можда су Хрвати и Срби један етнолингвистички корпус, али Вук то није тврдио(???).ИАКО И САМИ РАДО НАВОДЕ CITAT KOJИ ЈЕ ОЧИТО ДОКАЗ ДА СУ И ПРЕЦИ ВЕЋИНЕ ДАНАШЊИХ И ТАДАШЊИХ ХРВАТА ШТОКАВЦИ: Вук Стефановић Караџић изнео је ово мишљење, које се релативно често наводило у радовима југословенских филолога, у свом чланку Срби и Хрвати из 1861. г., где каже: „…Икавци… (ДАЛМАЦИЈА ДО ДАН ДАНАШЊЕГ, БУЊЕВЦИ, ДО 19. ВЕКА  СКОРО ЦЕЛА БОСНА ПА СВЕ ДО ВАЉЕВА ГДЕ ЈОШ УВЕК ИМА ЈЕДНО СЕЛО ГДЕ СЕ ГОВОРИ ИКАВСКИ)за које ја мислим да су негда били Чакавци пак се посрбили послије кад су Срби из Босне и Херцеговине бјежећи од Турака навалили у њихове крајеве…“ ЗАНИМЉИВО КАКО срБенде У НАДГОРЊАЦАЊУ НАБАЦУЈУ ХРВАТСКИМ ШОВИНИСТИНМА АРГУМЕНТЕ НА ВОЛЕЈ. – Hrvatska do Valjeva!!!

за крај ево примера чудене конфузије у мозговима СРбИСТА
У ТЕКСТУ „ФАЛСИФИКОВАЊЕ ВУКА“ Драгољуба Збиљића http://www.srpskikulturniklub.com/falsifikat АУТОР СЕ УБИ ДА ДОКАЖЕ КАКО ВУК НИЈЕ АУТОР ЛАТИНИЦЕ, „ГАЈЕВИЦЕ“  КОЈУ ДАНАС УПОТРЕБЉАВАМО, НАВОДЕЋИ ДА ЈЕ РЕПРИНТ ИЗДАЊЕ БУКВАРА ФАЛСИФИКОВАНО, ДА БИ НА КРАЈУ истог ТЕКСТА СТИДЉИВО НАПОМЕНУО „Табелу с називима европских писама онога доба с називом србокатоличке и хрватске латинице „Illyr.“ и на следећој парњачкој страни с објашњењима на руском тексту ДЯА РУССКИХъ Вук је унео у свој превод Новога завјета објављеног у Бечу у издању Јерменскога манастира 1847. године. А зашто су издавачи репринт издања Буквара из 1978. године учинили фалсификат у издаваштву и убацили ту табелу и текст ибјашњења на руском ДЯА РУССКИХъ, могу да објасне, наравно, само издавачи и саветник за то репринт издање“ 
И? КО ЈЕ АУТОР ЛАТИНИЦЕ? А КО ЈЕ ОВДЕ ЛУД?

.