ФРОЈДОВСКЕ ОМАШКЕ КУЛТУРНЕ РАСИСТИЦЕ ЊЕМАЧКЕ НАОБРАЗБЕ

њемачка школа у коју сваки амбициознији родитељ, без обзира на националност, жели да упише своје дијете, све то свједочи да је ово нормалан европски град (???)

 а нарочито – књижаре. Има их много и добро су опремљене, у излозима најновији бестселлери на енглеском и њемачком.

 Ни најљепши загребачки тргови не могу се похвалити ни љепотом ни величином у односу на Трг јединства у Темишвару, „малом Бечу“. Осјећај је био нестваран – па зар је ово Румунија?

Пише: Славенка Дракулић

Недавно сам први пут била у Темишвару. Боравила сам иначе у више наврата у Румунији, али никада у њеном најзападнијем граду. Дошла сам да бих учествовала на међународном књижевном фестивалу, названом врло одговарајуће: Запад истока/исток запада, који се три дана одржавао у том великом, али не превеликом граду од 300.000 становника, из којег је кренула румунска не баш баршунаста револуција 1989.
И након три дана, упитала сам се зашто никада раније нисам била у овом „малом Бечу“. Такав му је, наиме, надимак остао још од 18. вијека, кад га је Еуген Савојски ослободио од Османлија и плански претворио у копију главног града Царства.
Уосталом, то је први град у континенталној Европи у којем је уведена електрична расвјета на улицама, још 1884.
Зар је то Румунија?
Темишвар је прелијеп град. Угледавши Трг јединства, окружен с двије цркве, Музејом умјетности у којем се одржавао фестивал, и низом новоуређених барокних прочеља, чинило ми се као да сам се нашла на неком бечком тргу. Нису недостајали ни кафићи, ни опуштена атмосфера града из којег сам управо долетјела. Ни најљепши загребачки тргови не могу се похвалити ни љепотом ни величином у односу на Трг јединства у Темишвару. Осјећај је био нестваран – па зар је ово Румунија?
Моје је чуђење био данак мојим предрасудама о тој земљи. Као ни већини припадника моје генерације која је одрастала седамдесетих, није ми падало на памет да путујем у сусједне источноевропске земље. Путовали смо само на запад, у Трст и Грац по ципеле, одјећу и храну, у Лондон по књиге, плоче и разноврсне друге ствари…Румунија? Бугарска? Мађарска? Албанија?! Према њима смо имали искључиво предрасуде које су произлазиле не само из незнања, него и из идеологије. Били смо поносни да смо из земље у којој је стандард живота неупоредиво виши, а личне су слободе знатно изнад њихових.
Укратко, кад год би се неким чудним случајем нашли у Прагу или Будимпешти или Букурешту, правили смо се важни у траперицама купљеним у Трсту на Понте Росу и размахивали се динарима за које се, осим алкохола, није имало шта купити. Уживали смо у зависти својих вршњака, тако немодерних и жељних свега и свачега, од плоча до књига, од путовања до обичних најлонки.
Култура из друге руке
Исти тај однос имали смо према култури наших сусједа. Помало смо их сажаљевали, иако су радили фантастичне филмове, писали велику литературу. Учили смо енглески језик и читали стране писце, углавном са запада. Наравно, читали смо и румунске писце – Ежена Јонеска, Тристана Цару, Мирчеа Елиадеа – али опет углавном преко другог језика, након што би се афирмисали у некој западној земљи. Рецимо у Француској. Изузетак је можда једино био пјесник Никита Станеску.
Жалосно је, али и занимљиво да се исти однос према тим земљама и културама није битно промијенио ни данас. Ако и када на хрватски преведу, на примјер, можда најважнијег савременог румунског писца, Мирчеа Картарескуа, биће то зато што су га „открили“ у Њемачкој. Некако, у глави као да још увијек уживамо у некој имагинарној предности пред њима… И то у ситуацији кад је, рецимо, Праг израстао у праву туристичку меку, град у којем ћете чути више јапанског и енглеског него чешког, а Чешка нас је – па и Словачка – давно прешишала у свему, од економије до културе – и кад сваки, баш сваки главни град бивших социјалистичких земаља, укључујући чак и Тирану, има прекрасан нови аеродром.
Рат је, рећи ћете, узрок заосталости, уосталом, оне су чланице ЕУ и прије кризе доживјеле су бум инвестиција. То прихватам као аргумент за развој, иако је рат престао прије скоро двије деценије – али не и као оправдање за наше незнање. Ако више нисмо умишљени, а немамо разлога да будемо – сасвим смо сигурно и даље незаинтересовани.
Источно од запада…
Тако сам се и ја тога сунчаног јутра у Темишвару морала суочити са властитим предрасудама. Оне, нота бене, произлазе и из мојих претходних посјета Букурешту. Али истина је, такође, да је 400 километара удаљени Букурешт, до којег од Темишвара према југоистоку возом има девет сати, нешто сасвим различито. Први пут била сам у Букурешту 1990. године у рано прољеће, након што је брачни пар Ницолае и Елена Чаушеску осуђен од импровизованог војног суда на смрт и одмах стријељан. Сјећам се посјете пријатељици на деветом спрату небодера и њене каде напуњене водом јер је вода до њих стизала само повремено, хладноће у стану и у хотелу, празних продавница, пустих улица с ријетким аутомобилима, људи у високим крзненим шубарама и мноштва малих Рома који салијећу пролазнике. И наравно, на хиљаде паса луталица…
Некадашњи „мали Париз“ остављао је тужан утисак. Тек четири године касније отворена је прва приватна самопослуга, а у хотелу Доробанти ни тада се за доручак није могла добити кафа него само чај, и то још увијек без млијека.
Но Букурешт је посебна прича јер је Чаушеску осамдесетих сравнио са земљом тридесет хиљада кућа у центру града, како би саградио своју фараонску пирамиду, односно Палату народа, која данас зјапи полупразна. Стари центар града тада је заувијек уништен, а неславни посао настављају приватници и корпорације који откупљују старе стамбене зграде и виле у центру, руше их и умјесто њих подижу стаклене грађевине које од Букурешта чине све, само не лијеп и уређен град. Прије можда годину дана гледала сам из хотелске собе како дизалица руши једну такву оронулу сецесијску вилу како би се ослободио простор за нову пословну зграду. У једном дану претворена је у хрпу цигли из које би ту и тамо на сунцу заблистали комади нечијег разбијеног посуђа.
…И западно од истока
С таквим утисцима о Румунији, заједно с предрасудама из доба Југославије и оскудним знањем о Темишвару, као са тешким ковчегом, допутовала сам дакле у тај град на западу истока или на истоку запада, зависно одакле се гледа. И све је у њему било другачије: чисте улице и елегантне продавнице, недостатак графита (има их, али пуно мање него у центру Загреба), кафићи и ресторани, а нарочито – књижаре. Има их много и добро су опремљене, у излозима најновији бестселлери на енглеском и њемачком. У строгом центру нисам видјела ни просјаке Роме ни псе луталице. Рома је овдје мало, ни 1 одсто, живе углавном у западној Европи, а овдје у предграђима граде фантастична здања, дворце из ромских снова.
Заједно са социјалистичким блоковима, те грађевине понекад остављају утисак надреалног…Таксисти нису варали, а понеки су говорили енглески или српски, али се најлакше снаћи с италијанским. Храна је била изврсна и за наше појмове јефтина. Народно позориште, њемачко позориште, мађарско позориште, три синагоге, бројне католичке и православне цркве, обновљени бедеми града, музеји, њемачка школа у коју сваки амбициознији родитељ, без обзира на националност, жели да упише своје дијете, све то свједочи да је ово нормалан европски град.
И дакако, потврђује да ни сви Румуни ни сви румунски градови нису исти, да се у 20 година промијенио режим, али и много тога другог и да је вријеме да то увидимо. Но, ово није путопис, него само једна цртица о томе како је тешко промијенити увјерење док се не увјериш својим очима и да је зато важно путовати – навигаре нецессе ест – и на исток, а не само на запад. На крају крајева, Хрватска је, такође, на истоку запада, ако се гледа из Беча.