У ДВА ДАНА, НА ВИШЕ ЕКРАНА или СРБИЈА, КАКВУ ВОЛИМО ДА ДРУГИ ВИДЕ

Ноле, освојио си их заувек, а тако се и ми са тобом шверцујемо.

Пише: Вук Јовановић

Недавно сам писао у неким коментарима на текстове у вези „плавуша“, да се Хрватска, за разлику од нас и, нарочито, наше ТВ, сасвим другачије односи према свом имиџу у свету, да је по том питању организована држава и да се, без обзира што је Србија наследила једну од највећих и најраскошнијих амбасада у Бразилији, а Тијанићева ТВ далеко моћнија од ХРТа, наш имиџ лоших момака и криваца тешко мења, док се Хрватска из „ратне зоне“ успешно пребацује у земље мира, просперитета и, посебно, туристичких дестинација. 

Наиме, недавно су на две велике бразилске ТВ мреже, у кратком временском размаку, прошле две репортаже о Хрватској, веома различите и истовремено потпуно исте. Иако су обе репортаже номинално рађене од стране познатих професионалаца тих тв мрежа, очито је било да је оријентација и генерална линија тих репортажа била „диктирана“ из једног центра, јер су обе тв емисије приказале Хрватску као еколошку државу великих природних лепота, где се води рачуна о сваком листићу и травки, где је храна органска, а  вода чак и у канализацији чиста, у којој влада благословени мир без икаквог насиља, просто једна незаобилазна тачка планете, коју сваки туриста мора посетити. Све у свему, један прави земаљски рај.

Обе репортаже су, иако снимане у потпуно другим деловима Хрватске, сличне као јаје јајету својом поруком – дођите, чека вас недирнута природа, мирно и угодно летовање, јефтин смештај, уређени градови и села, предивне плаже и реке, организован саобраћај и, изнад свега, пријазни, отворени и љубазни људи. Рат се спомиње само узгредно, Србе и Србију не именују кривцима, али зато приказују Србе који су се вратили у Хрватску, „јер је то њихова домовина, у коју најзад могу да се врате и где су коначно срећни“. 

Признаћете, далеко ефектније од пљувања по дежурним кривцима.

                                                                                   ~

У суботу је, на велико изненађење свих, на ESPN Brasil директно преношен дерби из Београда. Иако су одскора рекламирали да ће кренути са преносима великих светских дербија, све до суботе се није могло наслутити да ће ти преноси отпочети дуелом вечитих, Звезде и Партизана.

Пренос првенствене утакмице из Србије је, иако „први у историји бразилске телевизије уопште“,  био како доликује, са уводном емисијом од пола сата, у којој је реч имао један млади репортер, задужен за исток Европе, наравно фудбалски. 

Како је тип изрекао мноштво интересантних опаски о нашем фудбалу, посебно дербију, те Србији и Београду, вероватно ћу у следећем тексту дати његово виђење у нешто ширем облику. За потребе овог сочињенија, довољно је рећи следеће. 

Дерби је проглашен за један од највећих светских ривалитета, који траје. Настанак Звезде и Партизана је објашњен гашењем колаборационистичких српских клубова након другог светског рата.  

Дати су сви успеси оба клуба, највећи играчи (изразито су зафалили они из старијих генерација, Џајић рецимо, а да не спомињемо Бобека, на пример) и статистика дербија. Али, хвалоспеви Савићевићу, Мијатовићу и новијим звездама са нашег фудбалског неба нису изостали.

Навијачи су имали посебно место, па је чак и она серија филмова о хулиганима из деведесетих искоришћена за приказ гробара, додуше у нешто у црњем светлу. Све у свему, суперлативи, чак и што се тиче хулигана. Делије и гробари су посебно испраћени и током утакмице, на трибинама.

Сама утакмица је и мене изненадила квалитетом, пријатно, а Бразилци су били очарани. На првом месту коментатори, задовољни игром и узбудљивим преокретима, али и гледаоци, који су се масовно јављали преко интернета, јер је у питању контакт емисија. Било је и таквих који су изјављивали да су се, иако су имали избор шта да гледају, определили за српски дерби и да се нису покајали. Када у земљи фудбала добијете такве похвале, будите суигурни да ће се на Србију већ од сутра гледати са симпатијама.

                                                                             ~

Коинциденцијом или не, истог дана је одржан, уназад две три недеље тешко изрекламирани, егзибициони меч Ђоковића са Киртеном, овде популарним Гугом. Ноле или, како га овде популарно зову, Ђоко је одушевио публику, како ону у сали, тако и поред ТВ екрана. Позитиван, топло људски имиџ нас Срба је потврђен, у размаку од само сат, два времена.

Иначе, Ђоковић је изазвао огромно интересовање бразилске публике, те је овај егзибициони меч на кабловском тв каналу Sportv 2, бразилске ТВ мреже GLOBO, био један од најгледанијих програма у елитно суботње „тв време“. 

У конкуренцији са многобројним фудбалским утакмицама у истом термину, а овде „loucos por futebol“(лудих за фудбалом) ипак има највише од свих других „раса“, Ђоко је разбио  баријере, много веће од политичких и задобио трајне поене у корист Србије. Не сећам се да сам скоро чуо толико супрлатива о једној личности, као што је тога поподнева изговорено о њему, од стране коментатора, новинара, познатих бразилских фаца, гледалаца у сали и на улици, а када су почели да пристижу извештаји о гледаности егзибиционог меча, провалили су и суперлативи од огромног тв гледалишта. Шта рећи, успех, брате, успех!

                                                                       ~

Када је својевремено стигла вест да Ђоко долази у Рио, писао сам да поред тениског обавезно мора да покаже и фудбалско умеће, ако хоће да освоји Бразилце. И показао је! Обзиром да је целу ствар организовао новопечени овдашњи менаџер Дејан Рамбо Петковић, овде популарни Пећи(Pet), није било сумње да ће бити организована и нека фудбалска утакмица у добротворне сврхе, познавајући Нолетову склоност фудбалу и овдашњи менталитет, који се фудбалом храни, од њега и за њега живи.

Дакле, Пећи је организовао да у предигри првенствене утакмице Флуминенсе и Крузеиро заиграју Ђоко и Гуга, наравно са великим асовима као што су Зико, Ромарио, Кафу, Бебето и Пећи. Осим што је та предигра заиста била добра фудбалска представа, у којој је Зико и поред година највише показао, Ђоко је дао два гола, додуше из два пенала, али уз  довољно фудбалског умећа да за вечна времена потврди свој и наш, српски имиџ, добрих фудбалера. А то је у Бразилу најважније. Мислим, ако знаш да играш фудбал, цениће те, у противном, следи сажаљевање, иронисање, презир и заборав. Ноле је осветлао образ, добио је многобројне јавне похвале, од „добар је“, „заиста је добар“, „стварно зна да игра“, „одличан је“, „да није тенисер, могао би да буде фудбалер“, до Зикове „пресуде“ – заиста зна да игра, осећа се вештина у ногама! Знао сам да Гуга игра добро, њега видим први пут, али бих волео да поново играмо заједно, сјајан је! Тачка. Ноле, освојио си их заувек, а тако се и ми са тобом шверцујемо.

Не треба ни наглашавати да су репортаже са ове добротворне утакмице приказане на свим тв мрежама без изузетка, како отвореним, тако и кабловским каналима и да је имиџ о коме пишем дефинитивно потврђен.

Шта би тек било да је све то нека од Тијанићевих „плавуша“ бар малчице осмислила и испратила са репортажама о Србији, мало другачијим од оних које западна пропаганда пушта светом? 

Или да се, недај Боже, појавила српска амбасада са неким алтернативним пријемом, рецимо на Росињи, највећој фавели Рија однедавно пацификованој, у којој је Ђоко отворио први тениски терен икада отворен у једној овдашњој фавели?