ИГРАЧКА ИМПЕРИЈА

Руски, грчки, француски, па чак и румунски историчари, понудили су нам недвосмислен одговор на питање ко је у Радовањском лугу 26. јула 1817, на летњи Аранђеловдан, убицама дотурио секиру…наша историјска наука до сада није дала исцрпнији одговор на ово питање (1). Руку на срце, она за њим није ни трагала

Руски цар  и његови аустријски и пруски партнери заузели су јединствен став да револуционаре по Европи треба гонити. Али Александар Први кратко време показивао прикривене симпатије према револуционарним подухватима на Балкану.

Руска страна није желела да квари односе с партнерима из „Свете алијансе”, па је на деконспирацију одговорила тако што је Карађорђа „пустила низ воду”.

Image

Ко стоји у позадини убиства Карађорђа Петровића, вожда Првог српског устанка?

Сем часних изузетака, наша историјска наука до сада није дала исцрпнији одговор на ово питање (1). Руку на срце, она за њим није ни трагала. Упркос чињеници да без одговора на то питање остајемо ускраћени за потпуније разумевање модерне српске историје. Па и за поимање целокупне наше прошлости.

Руски, грчки, француски, па чак и румунски историчари, понудили су нам недвосмислен одговор на питање ко је у Радовањском лугу 26. јула 1817, на летњи Аранђеловдан, убицама дотурио секиру којом је одрубљена глава творцу модерне српске државе. То су Енглези и аустријска полиција – једнодушан је закључак одвојених и независних научних истраживања Арша, Дриоа, Камариана… (2).

Међу енглеским актерима завере против Карађорђа они не само што су идентификовали већ су и подробно портретисали њиховог поданика Николаоса Галатиса. Он је по чину био капетан Националне гарде Јонских острва, која су уживала статус аутономне области Британске империје. Дакле, Галатис је био официр Уједињеног Краљевства.

Он се, према детаљним енглеским упутствима, инфилтрирао у редове хетериста, који су планирали нови устанак балканских народа против турског окупатора. Процењено је да би повратак Карађорђа у Србију и консолидовање његове власти представљали услов без кога би устанак против султана имао мале шансе за успех. „Пхилики Етаириа”, која је за кратко време „мобилисала” 200.000 људи у својим редовима, није била ни само грчка ни самостална тајна организација. Дискретна, али и најјача подршка, долазила јој је из Петербурга.

Руски цар јесте био иницијатор стварања „Свете алијансе”. Он и његови аустријски и пруски партнери заузели су јединствен став да револуционаре по Европи треба гонити. Али је Александар Први кратко време показивао прикривене симпатије према револуционарним подухватима на Балкану. Њега су тада сматрали за незваничног старешину, покровитеља и контролора револуционарних планова и акција на Балкану.

2.

Галатис је приспео у Одесу, родно место хетериста, 1816. и одмах се придружио конспирацији. Брзо се наметнуо као један од њених најгрлатијих првака и њен најострашћенији заговорник. Тада је имао само 27 година. У Петрограду, у који је потом прешао, царска полиција га је хапсила због провокативних изјава да је спреман и руског цара да убије уколико би се овај опирао ослободилачким настојањима Грка. У руској престоници Галатис је изнајмио раскошан стан, возио се у четворопрегу и виђао у друштву пустоловних дама са Запада. У кругове блиске Александру Првом Галатис је залазио у монденском европском руху. Али се у британским конзулатима у Русији појављивао у униформи којом се и формално легитимисао као британски официр.

Из Русије он је дошао у Букурешт у оквиру реализације плана о пребацивању Карађорђа у Србију. Код Грка се, међутим, јавила отворена сумња у Галатиса и они су опомињали руског цара да је британска влада, преко овог младог капетана, упозната са намерама, али и детаљима Карађорђевог повратка у Србију. Сами грчки завереници одстранили су Галатиса из круга људи задужених за Карађорђево пребацивање. Они су га наредбом послали у Константинопољ. Али њиховом изненађењу није било краја када су га одмах после 26. јула 1813. поново угледали у Букурешту. Галатис је кажњен не само што се оглушио о ову наредбу већ је с дебелим разлозима осумњичен и за умешаност у ликвидацију Карађорђа Петровића. Он је протеран на Пелопонез, на коме су га грчки родољуби убрзо ликвидирали.

Праведна казна која је стигла „енглеског човека” међу хетеристима, међутим, није ништа изменила. Галатис је до краја одиграо улогу коју су му Енглези наменили. Руска страна није желела да квари односе с партнерима из „Свете алијансе”, па је на деконспирацију одговорила тако што је Карађорђа „пустила низ воду”. На крају, вожд је у Србију преко Молдавије и Влашке пребачен као на губилиште. Без обећање пратње од 500 пандура. А његовим кумовима Милошу Обреновићу и Вујици Вулићевићу, као и непосредном извршиоцу Новаку Новаковићу, намењена је најпрљавија улога. После које су се, сваки на свој начин, до краја живота носили са стравом гризодушја, греха и проклетства.

Одсечена Карађорђева глава, као најчвршћи доказ српске верности султану, послата је прво у Београд „на обраду” београдском везиру Марашли Али-паши. Огуљена кожа са ње, уз памук и лед, послата је затим у Цариград. Директно из Београда. Да је примењивана логика историјских заслуга, овај уникатни „трофеј”, као поклон султану, морао би да путује прво и право у Лондон. Са успутним задржавањем у Бечу.

3.

С погледом управљеним према тадашњем геополитичком хоризонту Европе свирепо убиство Карађорђа може се сагледати као исход још једне од бројних геостратешких битака. Коју кроз векове на овом простору бију две велике силе и два велика ривала – Британија и Русија. Све до пропасти Аустроугарске Британска империја била је у најсрдачнијим односима с Бечом, а очување Османског царства сматрала је својим прворазредним спољнополитичким задатком. Управо због сузбијања руског утицаја на Балкану, на коме је Лондон доживљавао Карађорђа као првог Србина међу руским коњовоцима до топлих мора. Зато одсецање Карађорђеве главе није нипошто само међусрпски сукоб око престижа и престола већ и једна велика победа Лондона. После које је ударен темељ на коме су се дизали обрасци и стереотипи за сатанизацију Срба. По којима смо за све ружно што нам се у прошлости догађало искључиви кривци – ми сами. Који сами себе издајемо и продајемо. А у томе незнатну или никакву улогу играју дипломатске интриге и замке империјалних силника.

Тако се у други план гура или сасвим занемарује погубни уплив великих сила на наше унутрашње (не)прилике. Изрежиране далеко и од нас и од наше воље. А покретачи, креатори и прави виновници наших историјских удеса и трагедија приказују се чистих руку. Праве паликуће остају иза застора анонимности. У сенци невиности и под маском наивних, неутралних посматрача. Или се чак лицемерно и лажно приказују као спасиоци и ватрогасци.

ИИ

1.

Како се кнез Милош, предводник Другог српског устанка, провео с Енглезима по успостављању званичних дипломатских веза између Србије и Велике Британије?

Велика Британија је послала свог првог и званичног дипломатског представника у Србију 1837. Тачно на двадесету годишњицу свирепог убиства вожда Карађорђа. Долазак енглеског конзула, пуковника Џорџа Хоџеса, бившег легионара, подударио се и са временом уставне кризе у Србији. У којој су се на два противничка табора поделили кнез Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка, и уставобранитељска опозиција коју је предводио тандем Вучић–Петронијевић (3), уз Стојана Симића, а касније и Милошевог брата Јеврема.

Хоџес је одмах и јавно стао на страну кнеза Милоша, храбрећи га да влада самовољно и неограничено. У исто време он је тајно подржавао и помагао Милошеве противнике. Није то била никаква новина у енглеској дипломатској пракси. Нити политика која се погрешно назива политиком двоструких стандарда или дуплих аршина. Била је то јединствена и иманентна формула енглеске дипломатије по којој се „игра на обе карте”, званично и незванично, јавно и тајно… С једним и непроменљивим циљем. А то је – остваривање енглеског империјалног интереса.

Тако се доспело у парадоксалну ситуацију да парламентарна Енглеска, као „најстарија демократија на свету”, даје отворену подршку Милошевом апсолутизму. А да се таквој његовој владавини противи апсолутистичка Русија, у којој је владало царско самодржавље.

На енглески наговор Милош је пристао да се одредбе новог српског устава разматрају и усаглашавају изван Србије. Чиме је де фацто признао да питање устава није само наше унутрашње питање. На Порти је, међутим, руски утицај био и јак и непосредан, па се српска делегација крајем 1838. вратила из Цариграда са уставним решењима која су знатно ограничавала Милошеву владавину. То се посебно односило на онај чувени члан 17 тзв. Турског устава или Четвртог хатишерифа, који је у Србији проглашен 13. фебруара 1839. По том члану, кнез, који је и постављао наследне саветнике, није имао право да их смењује без сагласности Порте. Чак ни у случају да им се докаже кривица. После доношења тог 17. члана Милошу су практично била широм отворена врата за напуштање Србије.

Кнез се, међутим, није предавао. Прешао је у Земун, одакле је тражио да се његов брат Јеврем, Тома Вучић Перишић и Стојан Симић удаље из Савета, на који је новим уставом пренета и законодавна власт. С братом Јованом Обреновићем покушао је да подигне буну у неким окрузима и гарнизонима. Саветници су га због тога оптужили пред београдским везиром и били су намерни да га затворе у тврђаву док се немири не стишају. Кнеза су од хапшења спасли везир и руски посланик Вашченко.

2.

Потом се приступило заједничким напорима конфронтираних страна да се умири војска. Када је опасност прошла, уставобранитељи су почели да решавају питање даље судбине кнеза Милоша. У Београду је, без кнежевог присуства, почела рад крња Народна скупштина. Саветници су били упорни у захтеву да Милош одступи са српског кнежевског престола и да на његово место дође његов старији син, кнежевић Милан. После грдних заплета Милош је коначно пристао да се одрекне кнежевског достојанства и да напусти Србију. На свој изгнанички пут, који је трајао пуних деветнаест година, Милош се са Савског пристаништа отиснуо 15. јуна 1839.

Где се, међутим, налазио и шта је радио енглески конзул Хоџес у данима велике политичке напетости, у којима се кнез Милош борио не само за очување престола већ је спасавао и голи живот?

Хоџес је безбрижно ловио по мађарским шумама и одатле поручивао кнезу да се нипошто не предаје. Истовремено, из Лондона је у Београд стигло званично признање Милошевих политичких прогонилаца.

Тако се изнова догодио још један парадоксални преокрет. Уставобранитељи су на почетку тражили помоћ Русије у ограничавању Милошеве самовоље. Када су кнеза свргли и протерали из Србије, одмах су се окренули Западу. На тој страни сада су затражили заштиту од руског фактора. И добили је.

Кнез Милош се, с друге стране, тек након свргавања потпуно окренуо Русији, тражећи од ње помоћ у борби против уставобранитеља. А био је први српски владар који је и службено позвао Енглезе да га подрже у сузбијању претераног руског утицаја. Милош је, уједно, био и први највиши званичник Србије који је остварио непосредни контакт с једним енглеским дипломатским агентом. Реч је о Дејвиду Уркварту, с којим се, на његовом пропутовању из Цариграда, кнез састао 1832. На том београдском састанку Милош је покушао да Империју заинтересује за Србију. Као да ова и до тада није била за нас заинтересована. И то само као за најопаснији рукавац руске политике на Балкану.

 

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s