Драган Томић: Aнатомија српске несреће – руски утицај.

У Првом Српском Устанку, успостављена је веза са Русима. Она је била пре свега органска, јер су и Срби и Руси заједно ратовали, гинули су један поред других. По први пут, неко је стао уз Србе, неко им је помогао. До тада, Аустрија их је третирала као или живи штит или као плаћеничке формације али их је сво време презирала и није их сматрала једнакима. Она је Србе користила као средство. Да је хтела, Аустрија је могла помоћи Србима, цела Европа је могла то урадити али није. А није јер односи унутар империјалне, феудалне, аристократско-религиозне Европе су почивали на једној врсти кодекса који је начињен управо зато да би се избегли отворени сукоби јер, како су исте снаге, штета коју би једна другој нанеле, би била велика. Дакле ради се о ОДНОСУ СНАГА тј сила које тај систем држе у стању стабилности. А стабилност значи мир и просперитет и пре свега значи богатство. Стога свако ко ремети тај консензус јесте претња за цео систем и сви они се заједнички уједињују против тог субјекта. Чак и ако су међусобно завађени, тај консензус чува ОПШТЕ ДОБРО од кога сви профитирају.

Но, за Отоманску Империју, дани су били одбројани јер она није могла да се такмичи са Европом која је практично доминирала целим светом уз помоћ својих колонија. Развојем индустрије током 17,18 и 19 века бројке више нису имале толики значај. Технологија, то јест квалитет је надоместио квантитет. Масовне армије остају модел Источног Царства, гомила необучених војника, који пак своје порекло вуку од хорди, када год би се нашли у сукобу са непријатељем који дејствује из више димензије, то јест непријатељем који је технолошки супериоран оне су губиле. Временом су научиле лекцију и више нису ни покушавале. Значај технолошке револуције је круцијалан јер он попут сечива раздваја победнике и поражене.

Но на крају 18 века, поред слабљења Турске долази до још једног важног догађаја а то је Француска Револуција. Француска револуција мења поредак у Европи, уводећи буржоазију на велика врата. Буржоазија, то јест богаташи који нису аристократија, већ разни трговци и индустријалци, не пате од кодекса и части, нису везани за традицију већ су напротив, супротстављени истој и теже да је избришу јер их једноставно гуши. Ради се о класном рату.                                                                 Буржоазија не трпи ригидну ексклузивност аристократије, код бружоазије свако може да поседује палату само ако има да је плати.
Међутим оно што повезује све Европске земље јесте да оне, на овај или онај начин теже да се организују тако да буду империјалне и доминантне. Њихов узор јесте Римско Царство, тј Римска империја. И оне ће сходно томе бити уређене изнутра или империја (Наполеон, Хитлер) или република (Еу) али увек ће бити Империјално оријентисане. Свака империја је окренута тоталној и апсолутној доминацији те стога Европско устројство је такво. Однос који те земље имају спрам осталих мање развијених, јесте подцењивачки. Елите у тим земљама дубоко верују да су оне супериорне и да имају право да стварима управљају те стога оне се односе спрам осталог света на аморалан начин. Убити црнца у Африци или Србина у Србији је као одстрелити јелена, то не носи никакву моралну осуду и стога нема никакву пажњу.

Стога је за Европу есенцијално било одржати Отоманску Турску у животу и пружити јој сву могућу подршку и ако је Отоманска Турска спрам Европе била потпуна супротност. Она више није представљала војну опасност у оној мери у којој је била када је дошла до зидина Беча, већ сада она је све више и више личила на лешину која својом пуком масом, задржава другу империју која је за Европу постала опсесивна претња. Царску Русију.

Однос Европе и Царске Русије је специфичан.Она је најдубље презире али је се и плаши. Стога је однос Европе спрам Русије лажно амбивалентан. На површини она ће са њом одржавати односе који су „коректни“ али ће иза затворених врата ковати планове како да је уништи. Тај однос је пре свега лицемеран.

Сирота и обезглављена Србија којој су Отомани отели апсолутно све, осим голог живота је коначно схватила те 1804 да мора урадити нешто иначе ће тотално нестати. И као таква она је устала против Турака. На примеру Првог Српског Устанака се јасно видело колико је порозна Отоманска Империја и овај устанак је то јасно показао. Руско Турски рат кога је Отоманска Империја уз сву здушну помоћ Европе водила, једноставно није могао да се добије. Али сад, са Српским Устанком ствари су претиле да се рапидно погоршају. Русија је у Србији видела шансу да се домогне топлог мора и коначно изађе из затвора у који ју је ставила Европа. Срби пак, немајући савезника тотално се предају Русима и формирају ту везу која се базира на религији, пореклу и заједничком непријатељу. Зато је та веза органска јер је физичка.

Но моментално када се везала за Русију, Србија је на себе навукла гнев целе Европе. И стога Наполеон реагује, напада Русију, говори Турцима да нас истребе и активно учествује у завршним борбама против Срба, када Отоманима испоручује нове топове и своје инжињеријске јединице шаље да прокопају Српске ровове у току битке на Засавици.
Иста прича ће се поновити у току битке на Кошарама 1999 године, када су снаге ОВК биле потпомогнуте Француским легионарима који су пак наводили ватру из минобацача да сеју смрт по положајима Војске Југославије.

Дакле механизам је остао апслоутно исти и тај контекст је остао не промењен до дана даншњег, са сличним последицама по Србе и Србију. Срби су једноставно реметилачки фактор и као такви су схваћени и сходно томе третирани.

Питање које произилази из свега наведеног јесте шта урадити а да се остане паметан а ако се не може остати паметан, како уопште остати жив? Прва ствар која мора да се искључи јесу емоције. Нити неко некога воли или мрзи у целој овој причи, овде се ради о интересима и како су државе углавном националне, државни интереси јесу и национални интереси. Међутим ово не значи да су ЦЕЛЕ нације против српске нације и да су сви мрзитељи Срба. Једно је нација а друго је национална елита те државе.

Ви као Србин, можете бити најбољи пријатељ са Русом,Американцем,Енглезом,
Немцoм,Французом или било којим другим припадником европских нација али на нивоу држава, ствари су овакве какве јесу.