Драган Томић: АНАТОМИЈА СРПСКЕ НЕСРЕЋЕ -ПРАВОСЛАВЉЕ

 

 

Специфичности Православља, када се оно упореди са осталим диоцезама Хришћанства, односе се пре свега на однос који оно има према свету и начин на који оно поставља човека у односу на Земљу и Небо (световно и сакрално). У традицији Византије јесте јединство ова два принципа, световног и сакралног, где је врховни владар уједно и првосвештеник где је јединство црквене власти и државне апсолутно те је ову традицију преузела и Србија.

 

После Косовске битке 1389 и пада Смедерева 1459 године Србија као независна држава престаје да постоји и пада под власт Отоманске Империје где се налази у вазалном односу. Ово значи да је веза између државе и цркве насилно раскинута, и од тог момента Српска Православна Црква постаће фокална тачка свих Срба. Она као таква ће заменити сећање на државу, држава као уређени систем престаје да постоји и постаје апстрактна категорија, утемељена на историји која се преноси кроз епске песме, обичајима и језику. Заправо Српска Православна Црква јесте та мета држава, она постаје један херметички-самодовољни систем, највиши облик организовања друштва. Све што ће та мета држава тражити да би поново била комплетна јесте управо држава и та мета држава види државу само као територију, јер јој држава као држава није потребна јер је она сама и држава и црква. Територију коју та мета држава жели јесте мета-територија Средњевековне Србије и та тежња ка изградњи нове будуће државе она доживљава кроз обнову старе. За мета-државу вера у будућност, или само будућност тада постаје обнова прошлости,или само прошлост.

Она ту идеју правда ИСТОРИЈСКИМ ПРАВОМ, јер у свом схватању, Црква као вечна и не промењива, не признаје проток времена (пошто је вечна) већ време тежи да гледа као простор и како је црква вечна а проток времена схваћен као физички простор, историјско право јесте тапија на простор који је непромењив јер проток времена не постоји.

 

 – Ова врста сингуларности врмена и простора јесте димензија у којој мета држава постоји и концепт који из ње произилази јесте мета – концепт, по коме повратак мета државе на своју мета територију јесте сједињење материјалног и духовног, то јест први принцип православља, обожење, које тежи да да духовну димензију свету, или да трансформише неживе ствари у живе путем вере, тј Бога.

 

 – Други принцип православља јесте тај да Православље сматра да сваки човек може бити спашен, тј уведен у рај, јер у Православљу не постоји чистилиште нити Страшни суд, већ се вера доживљава као пут и само одржање тог пута је битно, све докле човек верује он је у рају тј. он је исправан док у моменту када престане он аутоматски пада у грех и постаје грешник. Стога акценат вере јесте на њеном ОДРЖАЊУ и ОБНОВИ.

 

За Правослаље, сам Бог је ментално недокучив и као такав он је мистичан. Овакав став, чини да је верник  у сталној потрази за Богом и у тој потрази он гледа свет око себе. У свему што види он тражи Бога и тумачи на тај начин, те је тако само Православље окренуто феноменима, тј појавама које препознаје као Божије знакове (милост или гнев) и користи их да остане на путу вере. Стога Православље тежи да свет (про) тумачи а не да га спозна.

 

Како је Србија превасходно рурална земља, основна активност са којом се одржава живот јесте пољопривреда и сточарство. Везаност за природу, јер се од природе живи, подразумева добро познавање исте. Тачније познавање природних циклуса. Србија и Срби, су стопљени са природом,они не теже да је ремете,не теже да је разумеју нити контролишу већ да живе у хармонији са њом. Стога, поимање света у том руралном схватању јесте циклично. Време се посматра као точак живота (рађање,живот,смрт,сетва и жетва, смена годишњих доба), као циклус у коме све што се једном десило је суђено да се понови. Да би се успешно функционисало у таквом свету, потребно је пре свега добро познавати те циклусе, посматрајући их и онда реаговати када ствари дођу у позицију на тој орбити, то јест када се „стекну услови“.Посматрање циклуса је једнако битно колико и не мешање у исти, чиме се директно циклус не ремети и на тај начин не ремећење циклуса, тј његово одржавање, јесте услов опстанка. Сам сељак је у тоталној зависности од природе и он на њу гледа са страхопоштовањем. Он јој се диви али је се и плаши и тежи да јој удовољи тако што ће се тотално утопити у исту, постати део ње јер једино тако он ће очувати непромењивост контекста у коме живи, кога познаје и који му због тога, пошто је познат, даје осећај сигурности.

Утопљен у природу Србин тежи да постане део ПРОСТОРА у коме живи. Српско друштво се циклично креће око свог центра, око Српске Православне Цркве, и он ту орбиту одржава бескрајним понаваљањем истог. Стога значај обреда и обредног јесте техника којом се постиже одржање тог круга. Време не тече,нити се мери годинама,месецима,данима или сатима, већ кружи од једног свеца до другог.

Православље почива на темељима Староверја, старих паганских култова природе и као такво оно је амалгам који тежи интегрише Староверје унутар себе. Богови природе (Свети Вид,Врачи,Врбице итд) постају Божија природа. Староверје као и Православље је окренуто појавном и теже да их тумаче као знакове више силе спрам које је човек живи у страху или прихватајући веру, у Божијој милости.