Ана Радмиловић БОЛЕСТ ГУБИТНИШТВА

овде се не ради о рату за Косово, нити се ради о очувању суверенитета Србије као државе , ради се о губитку здравог разума, јединој болести која може да код човека изазове губитак елементарног инстинкта за самоодржањем.

С таквим духом се све гаси. Виталне фунције отказују. Одумире се. Баш као што Срби одумиру мантрајући о томе како одумиру, бројећи и рачунајући године када ће коначно нестати, иако су и даље најбројнији народ у региону. Непрестаним понављањем тих мантри како су мали народ, губитнички народ, проклет народ, народ предестиниран да нестане, небески народ

Можда је недавно излагање нашег премијера, које је личило на испад нечега чему име знају стручна лица, многе насмејало. Неко се смејао због жовијалног наступа, неко због фантастичне аналогије (оно где помиње окупацију Чехословачке), неко због подсећања на то да је он, управо он, био у партији која је ратовала за Косово из чега логично произлази да њему нико не може да каже да је издајник.

Некога је насмејала реторика а некога интонирање током инкриминисаног говора. Смешљив свет је нагађао да ли узрок оваквом испаду лежи у претеривању са  комбинацијом Ред Булл – виски или су му покварењаци ставили нешто грђе у пиће, па се премијер потпуно распојасао и, ето, успео да изговори све оно – које је тешко препричати, а за анализу тога (које није лако ни именовати) био би потребан тим оних стручњака с почетка приче.

ОДВРАТАН МЕТОД Отсуство логике, небулозне аналогије и циркузантско жонглирање тврдњама (од оне према којој је Резолуција 1244 неуставна, преко још скандалознијег позивања на учешће у рату који је до исте довео, као аргумената да је премијер – човек на месту а не неки тамо издајник) није, међутим, лудило без система. И, да ствар буде одвратнија, није лудило уопште. То је метод. И тај метод ствар чини одвратном у оној мери у којој је одвратан циркус. Смешан је, некоме забаван али има нечег истински одвратног у себи што његове актере чини људима мало страшним, мало морбидним и више од свега тога заједно – накарадно.

Застрашујуће је када учесник нечег таквог, као што је циркус, води једну државу. Ствар престаје да буде смешна када тај што води државу шаље поруке које су само  наизглед ван памети, а заправо су дубоко нихилистичке. И разорне –  као што је нихилизам у својој коначној материјализацији увек разоран. Ако премијер једне државе, циркузантски се кезећи, саопшти грађанима државе сиротице да она ионако нема шта да изгуби, онда је то право отеловљење разорног духа оног чије се име не помиње или, да не мистификујемо, то је најопаснија ствар коју можете да кажете појединцу, групи, народу, грађанима једне државе – свеједно. Ви немате шта да изгубите. Ми немамо шта да изгубимо. Ти немаш шта да изгубиш. Нема страшније поруке која, истовремено, лишава сваке одговорности јер лишава сваке могућности да се на било шта утиче, лишава сваке обавезе јер лишава сваке тежње да се ишта покуша.

ДУХОВНО РАЗАРАЊЕ Овде није важно да ли се ради о Косову (а реч је о Косову), та порука је разорнија од бомбе коју је неко могао да баци на цео један део државе, дигне у ваздух мостове и куће и људе и сравни са земљом села и градове. Ради се о духовном разарању. Зато је горе и зато је теже бранити се од тога. Нихилизам, преобучен у кловна који ти шапуће да немаш шта да изгубиш, не само што те обезљуђује него те чини по себе опасним ако га слушаш. А не можеш да га не слушаш, пошто ти води државу. На нивоу колективне свести једне нације та порука је попут ексера који закуцава дубоко у мозак једно мишљење према којем је та нација – предодређено и непроменљиво – губитничка и ту ништа не може да се уради.

Као губитничка, она нема сутра. Ти немаш шта да изгубиш, то значи – ти немаш сутра. Можда си јуче мислио да га имаш, можда си се заваравао да ћеш нешто постићи, можда си чак и гласао за мене – али, ево, ја који сам био ту и јуче и који сам ту данас – кажем ти сада, немаш будућност. Све си изгубио. Ја сам водио ратове које си изгубио и ја ћу сада да ти нацртам како си бесмислен био док си се надао да ћеш их добити (или да ћеш се мене решити), дакле, чему год да си се надао док сам ја водио ратове – бесмислено је, и сада могу отворено да ти кажем: Ти си будала и губитник, а ја ћу и даље бити ту и водићу те дођавола, јер за боље и ниси.

ЛАЖ ЈЕ ДА НЕМАМО ШТА ДА ИЗГУБИМО Регион нам је победнички. Менталитет тих земаља које су настале распадом Југославије је победнички. Можда је смешан у својим претеривањима, можда нас забавља својим лингвистичким акробацијама којима покушава да се огради од припадања српском језику, можда је нацистички јер слави етничка чишћења и ратне злочинце, можда је наопак и иритантан или само примитиван и гадан за гледање – али победнички је. А то није само зато што је профитирао у ратовима деведесетих.

Победнички менталитет је ствар духа, не територије. Као и губитнички. Разлика је толико једноставна да је скоро па срамота причати о тако ноторним стварима, али истина је увек прилично једноставна. И увек делује ноторно. Што не значи да је лако ту истину имати у глави, него напротив – толико је једноставна да делује беспредметно разматрати је. Зато је не разматрамо.

Разматрамо лаж. А лаж је да не постоји сутра. Физичка, материјална лаж је и то да немамо шта да изгубимо. Међутим, ми ћемо се том лажи бавити. И то ће нам бити мисао водиља. Из ње ће проистећи сви наши даљи потези. Замислите појединца, и како може да изгледа његов и живот његове околине, који је вођен таквом, суманутом идејом, да немамо шта да изгубимо.

Не постоји живо биће на планети, нити човек на земљи, нити држава на свету која нема шта да изгуби. То је врло егзактна чињеница, не подлеже релативизацији. Свако има нешто што може да изгуби. Премијер Републике Србије је, простосрдачно, народски се кревељећи и замајавајући светину својим циркузантсвом, заправо потврдио најцрње слутње и најсуманутије теорије према којима – булгаковљевски –  светом влада црни ђаво, а један мачор својим кревељењем слуђује људе скрећући им пажњу, мађионичарски, док их полако све заједно не закључа у лудницу. Јер је, за оног који каже ја немам шта да изгубим, једино адекватно место боравка – лудница.

ГУБИТАК ЗДРАВОГ РАЗУМА Не ради се о територији. Ради се о једном нихилистичком и циничном духу који је разоран и опаснији од канцера. С канцером се живи, и има се шта да изгуби. С таквим духом се све гаси. Виталне фунције отказују. Одумире се. Баш као што Срби одумиру мантрајући о томе како одумиру, бројећи и рачунајући године када ће коначно нестати, иако су и даље најбројнији народ у региону. Непрестаним понављањем тих мантри како су мали народ, губитнички народ, проклет народ, народ предестиниран да нестане, небески народ (а то све баштинимо из времена када је тренутни премијер ратовао за Косово, чак су  и сујеверја везана за Лазареву клетву тада била васкрсла), народ против којег се уротио цео свет… цело то лудило и сви ти појмови, које човек не би смео дуго ни да слуша а не да се њима бави, па још и да се руководи таквим суманутостима –  ми смо дошли до тога да чудом сматрамо чињеницу да уопште постојимо. Постојимо јер не постоји дно – увек може да се иде дубље. И не постоји крај. Бар тако каже физика. И овде се не ради о рату за Косово, нити се ради о очувању територијалног интегритета те суверенитета Србије као државе (она и не мора да постоји, ни Јевреји нису имали државу па постоје), ради се о губитку здравог разума, јединој болести која може да код човека изазове губитак елементарног инстинкта за самоодржањем.

Балканмагазин