против национализма су се борили негацијом властитог национализма, али националистичко размишљање уопште – нису довољно доводили у питање.
за нестанак национализма, није потребно признавати колективну кривицу и посипати се пепелом, довољно је казнити оне који су вршили злочине.
Кад већ не можемо да ребрендирамо Србију, могли би да ребрендирамо нешто много уже – антинационализам. Степен национализма који још увек постоји, 13 или 17 година после завршетка ратова у бившој Југославији показује да су мотиви за национализам јаки, али и да се антинационализам какав смо практиковали није показао као успешан. Међутим, постоји могућност да антинационализам схватимо на другачији начин.
Борба против национализма у Србији до сада се заснивала на такозваном “суочавању са прошлошћу” која се схватала као суочавање са злочинима које је учинила “српска страна”. Пошто сваки национализам види само злочине друге стране, антинационалисти су одлучили да тај део стварности препусте националистима, а да се сами окрену “чишћењу у свом дворишту”. Указивало се на злочине који су почињени на нашој страни, и не само то, него и у “наше име”. Ова фраза “у наше име” је копча према даљем кораку. Сматрало се да признавање злочина није довољно, него и да се мора прихватити и казна коју је одредила “међународна заједница”, а која се огледала у суђењима у Хагу и у прекомпозицији колективних права на Балкану. Пошто су злочини наводно чињени “у име” заједнице, било је праведно да заједница буде кажњена колективно. Сам појам “колективне кривице” јесте био одбациван, али се “колективна одговорност” прихватала као одговорност која није просто одговорност за правни поредак, него као одговорност која произилази из неке претходне “кривице”, на пример из подржавања политичких партија или појединаца који су утицали на рат и чињење злочина.
То је укратко био наш антинационализам. Међутим, он је патио од унутрашњих проблема. Усредсређивање на “чишћење у свом дворишту” јесте било изокретање логике властитог национализма, али је и остајало у оквиру шеме национализма уопште, који прави разлику између жртава једне И друге стране. Будући да је тражило кажњавање злочина “наше стране”, оно јесте деловало против нашег национализма. С друге стране, пошто се није бавило злочинима на другој страни, туђи национализми су остављани без критике. Проблем је у томе што су национализми као спојени судови. То се лепо видело код недавног ослобађања двојице генерала из Хрватске, када је њихово ослобађање изазвало реакцију у облику захтева да онда и “сви Срби буду пуштени”. Ова реакција је била кратког даха, пошто су дугогодишње пресуде које су уследиле остављене без овог захтева.
Други проблем је у томе што је и “колективна кривица”, која се имплицитно признавала, такође појам из националистичког арсенала. Националисти, уопштено, хоће потпуну самовољу и сувереност своје нације. Да би она имала ту апсолутну слободу, околне нације морају бити без колективних права, а за ово одузимање колективних права, неопходна је колективна кривица. Све у свему, ми смо се против национализма борили негацијом властитог национализма, али националистичко размишљање уопште – нисмо довољно доводили у питање.
На крају се показало се да се и Хашки трибунал у ствари руководио колективном кривицом. Да је неко при оснивању трибунала ковертирао предвиђање пресуда у складу са америчком спољном политиком тих година, данас би то предвиђање било потпуно тачно. То значи да је трибунал у Хагу као неки Одисеј, који се, после дугогодишњег бављења индивидуалним кривицама, ипак вратио кући, поузданој политичкој колективној кривици. То не значи да они који су осуђени нису криви, али изгледа значи да многи који су криви нису осуђени. Испоставило се да су националисти боље перципирали трибунал: он суди за колективну кривицу, преко индивидуалне кривице. Због тога, на пример у Хрватској нису хтели да суде за индивидуалне злочине у Олуји (потпуно логички невезане за случајеве генерала) да не би утицали на суд који је управо пресуђивао о колективној кривици.
Та историја је сада готова, и њене учинке знамо. Можда је и фер да други не могу да ураде посао који би требало да урадимо ми сами.
Постоји начин да антинационализам схватимо на другачији начин. Уместо да жртве деперсонализујемо и да злочинца третирамо као експонента нације, требало би да злочине који су почињени у ратним сукобима третирамо као злочине који су почињени у миру. Једноставно, требало би да о њима мислимо као да је нека особа злостављала или убила другу особу. Ми треба напросто да тражимо да се достојанство жртвама врати, а злочинци казне, као да је злочин почињен у миру. Ту не треба да буде важно да ли је жртва или злочинац “наш”, да ли је припадао војсци која је нападала или оној која се бранила, да ли је држава у којој живи поражена или је победила, чак о томе не треба говорити као о суочавању са прошлошћу, пошто је то и те како живо за људе који су изгубили ближње.
На овај начин би национализам заиста био негиран. Жртве не би биле дељене по националности. Злочинци, по мом суду, не би били претварани у хероје, као што ни у миру некога ко је убијао беспомоћне цивиле не третирамо као хероја. Цео концепт “колективне кривице”, који је у основи политички и служи за политичке циљеве, био би негиран, јер нико не сматра да је заједница крива за неки злочин који се догодио у миру, иако је баш заједница одговорна да сваки злочин, па и тај, буде кажњен. Ако се добро размисли, види се да ништа од тога што је наводно важно за ратни злочин и што га наводно разликује од злочина у миру, у ствари није важно.
Посебно треба злочине одвезати од свих аргумената за и против колективних права на Балкану. Косово, Република Српска, Федерација Босне и Херцеговине или Хрватска не постоје због етничког чишћења које се у њима догодило, већ због тога што је право на већу или мању аутономију у неку руку апсолутно право, ограничено само истим нивоом колективних права свих група. Колективна права – који ће народ на којој територији имати већину и право да одлучује том већином – су само начелно рационална права, у детаљима она су нерешива рационално и баш због тога се она морају решавати компромисом, а не квази-аргументима о повезаности злочина и колективних права.
Ако би променили начин на који схватамо антинационализам, можда би могли да се надамо и да би национализам почео да се смањује. Јер, за нестанак национализма, није потребно признавати колективну кривицу и посипати се пепелом, довољно је казнити оне који су вршили злочине.
Они ништа нису радили у наше име.
P R E V R A T 