Никола Варагић: ОДГОВОР БРАНКУ ПАВЛОВИЋУ

 

Није ми непријатно, мотив за овај текст налазим у жељи да српски народ опстане, да се Србија одбрани и развија. Надам се да нико није толико горд и неће помислити “шта овај има да се јавља и ко је он уоште“.

Нисам члан Двери српске и не бих да их браним, знају сами, али морам три напомене да оставим у вези одговора господина Бранка Павловића упућеног Бошку Обрадовићу.

Прва: господин Трифковић учествује у кампањи Двери да се укине аутономија Војводине тако да сте макар подсвесно морали да помислите на Двери.  

Друга: господин Павловић више пута у тексту помиње 5% гласова које су освојили или ће освојити Двери и скреће пажњу Бошку Обрадовићу на гордост и екслузивност Двери. За оне који су заборавили, господин Павловић је изашао на изборе, самостално попут Двери, и освојио око 0.2% гласова. Бошко је у општини у којој живи освојио 15% а господин Павловић у својој општини вероватно није прешао 1% на изборима на које је изашао. Ко ту заиста показује гордост и екслузивност?

Трећа: у Србији има доста социјалдемократа (социјалиста, комуниста) али Србија данас нема ниједан јак синдикат који заиста води рачуна о радницима – српски радници су као овце остављени вуковима за клање. Господин Павловић је имао подршку кабинета господина Коштунице када је извршена продаја Ц-маркета а када је овај био председник владе, био је и кратко директор Агенције за приватизацију, али нема резултата тамо где би сваки социјалдемократа требао да их има – заштита радника и државних интереса у току приватизације.

Српски левичари нису правили велике акције попут ове “Никад граница“ (или они други левичари акције попут “ЕУ нема алтернативу“) а да су те акције биле усмерене ка већој заштити радника у процесу приватизације, бољим платама радника, и слично. Због таквих пропуста људи попут Бранка Павловића данас немају велику подршку међу бирачима (иако се његови политички ставови слажу са већинском вољом народа). Због тога је покрет Двери српске изашао на изборе 2012. године, због тога сам ја гласао за Двери а не за ДСС, СПС, СНС или СРС. Тих 5% је само почетак за Двери, сигуран сам. Народ све мање верује постојећим политичарима, све мање људи излази на изборе. Чекају се нови људи у политици, Бошко Обрадовић је један од њих.

Ту долазимо до питања аутономије Војводине. Да пут у Европу (ЕУ) није добар пут, много пре Шешеља, и пре него што су комунисти дошли на власт, рекао је – владика Николај Велимировић. Двери су прва православна политичка организација у Србији која је учествовала на изборима од 1945. односно 1990. године. Људи који воде овај покрет јесу искрени верници, православни хришћани. Ту се разликују у односу на већину водећих људи из осталих странака. Дверјани заиста верују у Бога и Христа и Свети Дух. Расли су уз Цркву а не Комунистичку партију. Они су моја браћа у Христу и зато сам постао гласач Двери. То не значи да се слажем увек и у свему са њима. Напротив, постоји много разлика.

Подржавам захтев Двери да се укине аутономија Војводине свестан свих препрека на које указује господин Павловић. Неке примедбе сам им и сам упутио. Међутим, Двери српске нису Српска радикална странка и Бошко Обрадовић није Војислав Шешељ. Двери српске, као православна организација, делује у хришћанском духу. Нико од дверјана неће спроводити акцију за укидање аутономије Војводине тако што ће на улици махати пиштољем, тако што ће иселити Хрвате, прогањати Мађаре и слично. Уколико би дошло до таквих случајева, сумњам да би Двери стајале иза тога, али сам сигуран да ће их неко повезати са тим. Уколико би Двери стајале иза било каквог облика ксенофобије или шовинизма, иза било какве насилне акције према припадницима било које мањине, постао бих велики противник Двери и сигурно никада више не бих гласао за њих. Тако би се покренуо негативин сценарио на који упозорава господин Павловић: да неко “са екстремне деснице“ запали ватру и да онда стигне одговор “екстремне левице“ тако што ће избити немири у Војводини, умешаће се стране државе у решавање спора, итд. На томе треба радити, да се тај негативан сценарио не догоди. Зато сви они из “патриотског блока“ којима смета “гордост“ и “екслузивност“ код Двери ако неће да подрже захтев за укидање аутономије Војводине нека учине све што могу да не одмогну, јер пораз Двери може значити пут ка независности Војводине. Победа Двери, укидање аутономије путем демократске процедуре, може значити само победу Србије.

Бошко Обрадовић је у свом одговору написао: “Наравно да постоји војвођанска завичајност“. Мислим да су људи из Двери српске свесни да у северној Србији постоји велики број људи који не жели да се укине аутономија. Једини начин да се укине аутономија јесте демократски начин – на референдуму, путем гласања грађана који живе у том делу Србије. Нисам правник, али колико сам разумео није потребно мењати Устав да би се укинула аутономија. Око промене Устава може да се прича о тактици, јер овај Устав штити Космет, али је препун недостатака и није донет како треба. Ако се већина грађана северне Србије изјасни да је за укидање аутономије Војводине (ако грађани северне Србије стекну поверење у оне који се залажу за укидање аутономије да су способни и искрени када говоре о децентрализацији и демократизацији) онда аутономију треба укинути. Сваки други пут био би погрешан и водио би у независност Војводине. Могуће је донети нов Устав, који штити Космет, али без аутономије за Војводину. Потребно је да већина грађана гласа за такав Устав.

Двери српске иду управо овим првим путем, демократским (и као што сам раније напоменуо – хришћанским), залажући се за аутономију али истовремено и за децентрализацију, те не знам зашто би било коме сметало да једна политичка организација крене у кампању за укидање Војводине, која је при томе у складу са Уставом. Двери бране Устав што се тиче Космета, тражећи укидање аутономије Војводине делују у складу са Уставом, јер Устав то дозвољава. Такође, Устав дозвољава и већи степен аутономије за Војводину.

Војводина ће увек остати Војводина, остаће тај “географски бренд“, тај дух и језик, то нико неће одузети или мењати. Већину у Војводини чине Срби – да би се укинула аутономија потребно је да већина Срба из северне Србије гласа за тај предлог. Међутим, да би се заиста укинула аутономија за тај предлог морају гласати и грађани који долазе из заједница националних и верских мањина. Мађарима, Хрватима, Словацима, Русинима, Румунима… који живе у северној Србији треба објаснити и треба их уверити зашто ће њихов свакодневни живот постати бољи после укидања аутономије, како ће добијати више новца директно у своју локалну заједницу, како ће Србија да штити људска права у сваком смислу на сваком делу своје територије.

Већину унутар српске владајуће елите (политичара, професора и академика, привредника, генерала…) – што се тиче односа према комунизму и Југославији – чине људи којима су ближи ставови господина Павловића у односу на ставове Бошка Обрадовића, или мене. То је, са једне стране и разумљиво, због разлика у годинама између већине припадника српске владајуће елите и људи из Бошкове и моје генерације. Ми смо одрасли у добу када је СФРЈ већ била на крају, пунолетни смо постали крајем деведесетих. Верујемо у Бога и Васкрс.

Господине Павловићу, ви одговарате Бошку Обрадовићу у име тог (већинског) дела владајуће елите (и скоро апсолутне већине унутар припадника тзв. круга двојке). У вези ваше одбране комунизма, и напада на Бошкову религију, са вама се слажу сви они који су за разбијање Србије. Србину који је православни хришћанин не може да смета укидање аутономије Војводине и никада нисам чуо за таквог Србина. Истина је да су данас, без обзира на резултате пописа, православни хришћани мањина унутар српског народа. Зато је толико Срба за аутономију Војводине. Ипак, у народу је мање таквих Срба, у односу на српску политичку елиту, где су већина.

Срби који су били уз своју Цркву тежили су уједињењу са Шумадијом и осталим српским земљама. Срби који су покренули рат против Цркве, и Бога, траже све већу и већу аутономију за Војводину. Истина је да је Југославија од самог настанка била диктатура, прво је краљ увео диктатуру а онда и комунисти, па после њих ови неокомунисти који владају преко више партија. Деспотски облик владавине је постојао и пре настанка Југославије, а пре тога смо били под окупацијом. Против централизма у Београду (или било које централневласти) боре се и људи из Врања, лоше стране централизације упознали су и људи из Неготинске крајине.

Нисам присталица наметања вере другима, нисам за некакве асимилације. Мислим да је могуће да Мађар живи у Војводини и да учи мађарски, да има уџбенике и на мађарском, да слуша радио на мађарском, да у својој средини има натписе поред пута и на кућама и зградама на мађарском, али, да зна да говори, чита и пише на српском, да свуда буду и натписи на ћирилици – и да не живи у покрајини Војводина. Мислим да Мађар може да живи у северној Србији као слободан човек, да има добре животне услове, да су му омогућена сва грађанска права, а да нема некакву “покрајинску владу“ и “војвођанску академију“ за које мора да издваја додатан новац из свог кућног буџета.

Стварање некакве “војвођанске нације“ не долази од Мађара или Румуна или Словака, на стварању “војвођанске нације“ раде Срби који су непријатељи Цркве, Бога, Христа, и такви Срби се, господине Павловићу, слажу са вама по питању комунизма и Југославије, и заједно, као што видимо, браните тековине комунизма и југословенства. Од сусдених држава само НД Хрватска отворено и свакодневно ради на одвајању Војводине од Србије, на стварању “војвођанске нације“, а са Хрватима су Срби комунисти стварали и државу и језик и југословенску нацију. Штавише, Хрвати су Србима комунистима говорили шта и како да раде, деценијама. Утапање у “југословенску нацију“ највише су подржали Срби комунисти, исти они, који данас са својим наследницима, чувају аутономију Војводине и полако граде “војвођанску нацију“. Такви Срби су творци црногорске нације, и делом македонске нације, у данашњем облику. Срби који су отпали од православне вере створили су и бошњачку и хрватску нацију. Да ли су томе, у тим ранијим – предкомунистичким – временима, и Срби православне вере допринели да се тако велики број Срба отуђи од српства (зато што су ти Срби из разних разлога напуштали православно хришћанство, па постајали католици, муслимани или комунисти, и самим тим све мање Срби)? Сигуран сам да јесу криви и православни Срби. Да се у прошлости боље радило сумњам да би комунисти тако лако и брзо успоставили диктатуру у Србији. Што се тиче догмата хришћанске вере, ту православни хришћанин не може правити компромис са католиком или муслиманом, или атеистом. Што се тиче питања нације (рода), питања друштвеног уређења, лично нисам тако бескомпромисан као у питању догмата хришћанске вере, и ту се вероватно разликујем од дверјана, и многих унутар СПЦ, и ту разумем господина Павловића када скреће пажњу и на тај део бирачког тела, јер су они који познају догмате хришћанске вере мањина у српском народу – без гласова Срба који нису православни хришћани, без уласка у коалицију са организацијама које воде људи који нису православни хришћани немогуће је освојити власт у овом тренутку.

Међутим, гордост је нападати Двери зато што траже да се укине аутономија Војводине јер Двери на тај начин руше “екслузивност“ комунистичког поретка у Србији. Мислим да је то суштина одговора господина Павловића – он је показао колики је степен нетрпељивости који Срби комунисти имају према Србима православне вере и брани “екслузивност“ “истине“ о Југославији коју желе да задрже комунисти. Питам се да ли је са овим “предрасудама“ које наводно имамо повезана и предрасуда коју имамо везано за одуговлачење са доношењем закона о реституцији, немогућност супституције, то што грађани Србије који живе у расејању ни после 20 година не могу да остваре право гласа и учествују на изборима. Ко је бринуо о тиме људима током претходних деценија? Осим Српске православне цркве, нико.

Зато ми није јасан одговор који је господин Павловић упутио Бошку Обрадовићу и било би добро да настави са овом полемиком на Новом Стандарду. Двери чврсто стоје у одбрани Космета, као православна организација покрећу демократску кампању за укидање аутономије Војводине и не видим на који начин то представља претњу за одбрану Космета и останак Војводине у саставу Србије.

Никада ми није било јасно како неко може да буде истовремено комуниста и националиста, али сам увек допуштао да то неко може и поштовао сам то. Како је могуће бранити тековине комунизма и југословенства и говорити о српству, не знам. Са друге стране, никада ми није било јасно како неко може истовремено да мрзи неку другу нацију, расу или пол и да себе назива православним хришћанином. Не може човек препун мржње да буде у Богу који је Љубав. Не можеш мрзети неког само зато што је друге нације или расе (па и вере) а да си у Христу, да Христ живи у теби. Међутим, свима нама ће Бог судити и зато ја не судим и сваког могу да прихватим као човека све док ме не напада. Ако до тога дође могу да се браним а да ми срце не испуни мржња. На пример, увек пишем НД Хрватска, али не мрзим Хрвате као народ, не мислим да су сви Хрвати лоши, да су сви католици заслужили да оду у пакао. Није то разлог зашто стављам ово НД испред Хрватска. Све док права Срба не буду поштована, док се Срби не врате на своја имања у РСК, за мене ће то бити НД Хрватска, али никада нећу мрзети све Хрвате, као народ, никада нећу на све Хрвате гледати као на усташе.

Стварање “војвођанске нације“ је у току, тај процес траје деценијама, ту нову нацију стварају Срби, и то они Срби који су били комунисти и волели Југославију. Ако идемо даље у прошлост, до почетка Југославије, видећемо да су идеју југословенства ширили краљ Александар који је био масон и делови српске елите које је већ обузео дух прогреса. Зашто би Мађари стварали “војвођанску нацију“? Мађари или Словаци који не желе да се асимилују у српску нацију желе да остану Мађари или Словаци а не да постану некакви Војвођани или Југословени. Мађари који не желе да живе у Србији неће од Војводине да праве независну државу, нити посебну нацију, већ желе да се уједине са Мађарском. Они за свој циљ могу само да искористе Србе који желе да се Војводина све више осамостали, који не желе више да се зову Србима и сада себе доживљавају као некакви Војвођани, али им то никада неће бити циљ, већ ће циљ остати припајање Мађарској.

Очигледно је да је проблем идентитета међу нама Србима дубок, тај проблем је на површину испливао одмах по стицању независности у 19. веку – само је један део српског народа у том тренутку био православне вероисповести, други део народа је био исламске а трећи католичке вероисповести. Тада се појављује и четврта група а то су они који су прихватили идеје прогреса, и који су средином 20. века када су Срби католици и Срби муслимани већ отпали од српства постали већина унутар српског народа. То су Срби који су се од настанка модерне Србије борили против Цркве и идеје монархије, и ти Срби су победили средином прошлог века. Лично немам ништа против атеиста али не знам по ком закону Србин атеиста мора да буде за аутономију Војводине, зашто мора да пише латиницом, тј. зашто тражи сваки начин да се разликује од Србина православца.

Двери су прва политичка организација после 1945. године која је међу Србима покренула конкретну акцију да се спречи стварање “војвођанске нације“ и зауставе даљи процеси сепаратизма у Војводини. То раде на најбољи могући начин – подсећајући Србе на веру и традицију, ослобађајући Србе страха или стида или осећаја инфериорности зато што су православни хришћани који пишу ћирилицом. Верујем да ће у Србији у будућности живети много више искрених хришћана, Срба православаца, који ће о комунизму, Југославији и Војводини размишљати другачије од господина Павловића. Верујем да ће бити више оних који ће размишљати слично као Бошко Обрадовић. Верујем да у таквој Србији неистомишљеници – људи који нису Срби православне вере – неће бити прогањени на начин на који су комунисти прогонили неистомишљенике и посебно православне вернике. Верујем да ће нека будућа власт у Србији, коју буду чинили, у већини, људи који су православни хришћани, наћи начин како да у миру живе са Србима комунистима, са Србима који су постали Бошњаци, Црногорци, Хрвати, Македонци… У овом тренутку ја не негирам ове нације, признајем и Црногорце као нацију, и Бошњаке, и Хрвате, и Македонце. Сутра ћу признати и Војвођане ако се појаве. Ја ћу све учинити да због мене нико не напусти православну веру, да се због мене нико не стиди да је Србин, да због мене нико не постане припадник друге нације или вере. Научићу своју децу да воле и поштују ћирилицу, своју Цркву и свој језик. Али нећу и не могу никоме да браним да се прогласи и за марсовца ако хоће. Нећу ниједног Србина присиљавати да пише латиницом. Децу треба научити да пишу прво ћирилицом, после и латиницом, треба донети законе који штите ћирилицу и српски језик, треба спровести те законе на делу, посебно у државним институцијама и медијима, али никако забранити употребу латинице.

Што се језика тиче, мој став је другачији: иако признајем Бошњацима, Црногорцима и Хрватима националност, не признајем ниједан други језик на овим просторима осим српског. Не желим и не могу да им браним да своје језике зову како зову, али ван ових простора, у науци – лингвистици, у медијима и међународним организацијама, широм света, истицати само један назив за језик који се прича на простору Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Хрватске, а то је српски језик. Пуно је проблема које треба решити. Решење није да Срби увек попуштају, да се увек повлаче, нити је решење да Срби било шта силом намећу другима. Ми јесмо братски народи али и највећи непријатељи. Југославија, као што смо видели, није била добро решење[1].

Добро сам упознао људе који воде Двери српске и знам да нису православни зилоти те им зато не треба бранити да воде кампању за укидање аутономије Војводине. Сигуран сам да дверјани својим деловањем неће распиривати националну и верску мржњу у северној Србији, неће недемократским путем укидати аутономију, само ће освешћивати Србе, враћати их Христу, и доказаће припадницима других нација и религија да нису никаква претња, већ пре шанса и за њихов бољи живот у Србији. Мислим да се Космет не може одбранити и повратити док се Срби не врате Богу и Христу, док не дође до покајања међу Србима.

Ваше је демократско право господине Павловићу да заступате такве ставове о комунизму и Југославији, али морате да схватите да и други имају право да износе своје ставове – да је предлог за укидање аутономије Војводине у складу са Уставом, да никако не штети одбрани Космета и не доприноси разбијању Србије, напротив, како је Бошко написао “нисмо наивни“ и то нису “предрасуде“ о комунизму и Југославији које имамо ми који другачије размишљамо од вас.

Све док неко демократским путем тражи укидање аутономије Војводине, и док је то у складу са Уставом, нико не сме то да му брани или оспорава, јер свако може на исти демократски начин, у складу са Уставом, да штити аутономију, или да тражи већи степен аутономије. Немам ништа против да господин Павловић заступа ставове које заступа, да се његови текстови објављују на Новом Стандарду, објављујем их и ја на свом блогу. Уколико Двери српске затраже забрану неке од организација које се залажу за већи степен аутономије, ја ћу бити против таквог захтева зато што је то уставно право које те организације користе на исти начин на који Двери српске користе своје право. Зато сам против захтева СНП Наши да се укидају медији попут листа Данас, али пружам подршку захтеву СНП Наши да се забрани финансирање политичких и невладиних организација и медија од стране других држава. Треба донети закон о страним агентима па тек после тога некога оптужити да је страни агент. Нисам за то да се унапред, за сва времена, забрани парада поноса, јер припадници сексуалних мањина којима су права угрожена имају право на протест по Уставу и закону (дакле, одобрио би протест хомосексуалаца, али не бих одобрио параду која промовише хомосексуализам и зато се не слажем са предлогом Двери српске и СНП Наши да се одржавање протеста људи који се боре за права сексуалних мањина заувек забрани – само зато што је то у Русији тако решено). Параду каква је прошле године планирана, са изложбом која је претходила најављеној паради, сигурно бих забранио[2].

Ко на референдуму за укидање или проширивање аутономије Војводине добије више гласова, тај је победник. Тачно је да Двери српске у овом тренутку немају велику подршку, али су за само годину дана израсли у једну од највећих политичких организација у Србији, појединачно су јачи од многи странака које су на власти већ годинама, и сигуран сам да ће из године у годину Двери имати све више гласача. Тачније, сигуран сам да ће већ након наредних избора постати највећа политичка организација на десници. Тачно је и то да они који су окупљени иза иницијативе “Никад граница“ не могу да освоје власт и самим тим не могу да ураде много за одбрану Космета. Чак и да се иницијативи придруже ДСС и СРС и да све организације изађу на изборе заједно, не могу да добију довољно гласова да формирају владу. Сада немају снагу ни да руше владу, а посебно не док ДСС пружа подршу овој влади. О каквој се тактици онда ради и зашто Двери не смеју да помињу аутономију Војводине? Морају да следе политику ДССа?[3]

Ова полемика је прилика да се настави демократизација Србије – да се борба између оних који су за аутономију Војводине и чување тековина комунизма и оних који су против аутономије Војводине и за раскид са комунизмом – води у демократском духу, на демократски начин. Надам се да разлике у мишљењу око аутономије, комунизма и Југославије неће удаљити ове две стране по питању одбране Космета и да ће сви заједно, без гордости, радити на одбрани Космета. Бојим се да ће неко у Београду без референдума, недемократским путем, прво признати “реалност“ на Космету а онда попуштати у Војводини и омогућити стварање услова за грађење “војвођанске нације“ – настављајући са лошом политиком из Београда, лошим вођењем економије, тако што се никада неће спровести суштинска децентрализација, тако што ће остати корумпирано судство – па неће само људи из Војводине бежати из такве Србије, бежаће сви Срби из целе Србије. Моје мишљење је да се одбрана Космета и северне Србије може унапредити ако се све више и више Срба враћа Христу и Богу, ако међу Србима буде више оних који ће схватати да нас очување тековина комунизма спречава да покренемо обнову нације и државе (и да су тамо где су комунисти требали највише да ураде – заштита радника у току транцизије – управо комунисти највише заказали; комунисти су спровели приватизацију у Србији у току које нико није водио рачуна о радницима!). Срби се неће враћати Христу и Богу ако су представници Христа и Бога неискрени верници или верски фанатици. Дверјани нису ни једно ни друго.

Надам се да ће они који не размишљају као ја, или као људи из Двери (односно као православни хришћанин), своје ставове заступати на демократски начин, да ће се против ставова нас православних хришћана борити у демократском духу – да ћемо сви заједно учинити све што је потребно да Космет остане српски и да Србија заштити своје интересе на Космету. Можда Двери не постану водећа политичка организација на десници, у српској политици, можда нека друга организација попут СНП Наши или Образ-а то постане, можда СНС и ДСС остану јаке странке, можда се појави нека десета организација, али тренутно су Двери српске једина православна организација која излази на изборе, која има нове људе – људе који су стасали ван комунистичког система, уз Цркву, једини имају нове идеје и једини проповедају другачије (хришћанске) вредности. Разумем да неко ко себе сматра левичарем, попут господина Павловића, не може да пружи подршку некоме као што је Бошко Обрадовић, али ако због “гордости“ и “екслузивности“ појединци и организације које припадају “патриотском блоку“ а себе сматрају православним хришћанима – односно, на комунизам и Југославију гледају са “предрасудама“ како би рекао господин Павловић – не могу да пруже подршку покрету Двери, то не разумем. Као што не бих разумео дверјане ако не покушају све да учине да добију подршку свих организација и појединаца у Србији који се изјашњавају као православни хришћани. Као што не бих разумео ни прве ни друге ни треће ни четврте ако због таквих разлика нису спремни да заједно бране Космет, Србе у НД Хрватској, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Македонији. После показаног јединства, упркос показаним разликама, сви заједно, и православни хришћани и неокомунисти који су родољуби, треба да нађу начин како да се Космет одбрани. Ко то не може – да сарађује и са оним ко размишља другачије када је у питању одбрана народа – по мени, није родољуб, или је незрео и себичан човек, па био он православни верник или социјалдемократа или нешто треће.

На пример, ја сам дао неке конкретне предлоге везано за решавање статуса Космета: ПЛАН за КОСМЕТ. Да ли ће неко подржати овај предлог, дати неке конструктивне критике и даље разрадити основу план? Пратим рад свих патриотских организација и сајтова и нигде нисам видео ниједан конкретан предлог за одбрану Космета. Нити за развој економије. Овде дајем конкретне предлоге (основу) за развој економије: ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ.

Српску десницу данас чине и левичари који бране тековине комунизма и републикански начин уређења и православни хришћани који су за парламентарну монархију. Српска десница није постојала деценијама и зато је данас међу десничарима толико левичара. Мислим да је сада дошао тренутак да дође до јасних раздвајања унутар деснице и мислим да те разлике које треба да буду истакнуте јесу позитиван процес и да не треба да буду разлог за дубље поделе унутар народа. Сада “патриотски блок“ чине, да упростим, и комунисти и православци. Такви људи воде и највеће странке на десници – СНС, СПС и ДСС. Мислим да од сада треба да постоји разлика, да се истиче та разлика у јавности, да са једне стране настане православни патриотски блок (рецимо: православна десница) а да са друге стране остане неокомунистички патриотски блок (рецимо: прогресивна десница). То би и даље би један “патриотски блок“ јер:

Ми који се не слажемо око комунизма и Југославије, слажемо се око одбране Космета.

Ми који се не слажемо око комунизма и Југославије, слажемо се око тога да Војводина треба да буде део Србије. Једна страна мисли да је боље да остане аутономија, друга страна мисли да је боље да се укине аутономија. Ниједна страна не мисли да Војводина треба да постане независна држава, сви су против тога.

Ми који се не слажемо око комунизма и Југославије, слажемо се, у већини, око питања Републике Српске Крајине, Републике Српске, Црне Горе и Македоније.

Ми који се не слажемо око комунизма и Југославије, слажемо се да Србија не треба да постане део Европске уније.

Успех у том раздвајању, диференцијацији, унутар деснице или “патриотског блока“, на православне хришћане са једне стране и неокомунисте са друге стране, а да не дође до сукоба између ове две стране, неће значити само да је тај блок остао јединствен у одбрани Космета, и да су веће шансе да се Космет одбрани, већ ће то значити да смо као друштво, као народ, пронашли прави пут за развој демократије у Србији и да ће демократска Србија Космет вратити а Војводину задржати у свом саставу. То ће значити да можемо да се разликујемо а да останемо јединствени поводом најважнијих националних питања, то ће значити да смо постали зрелије друштво.

Зато је добро што је дошло до ове полемике и зато би било добро да се полемика настави. Да замислимо да се “патриотски блок“ окупи за наредне изборе на једној листи и да овакав какав је данас освоји власт. Сетимо се, сви сте у “патриотски блок“ до пре пар месеци рачунали и СНС и СПС (видети текст: ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ). Дакле, да сада на власт дођу и Двери и Наши и Образ и СНС и ДСС и СРС и СПС и појединци попут господина Павловића или господина Кршљанина или господина Цвијановића. Оваква коалиција би постигла међусобни консензус око одбране Космета, око још неких националних питања, међутим, да би људи који чине ту коалицију управљали државом, консензус мора постојати око много питања.

Сада видимо разлике око укидања аутономије Војводине? Где су разлике око откривања гроба генерала Михаиловића и решења за гроб комунистичког диктатора? Где су разлике које би се појавиле приликом реформе образовања као што су разлике по питању веронауке и изучавања теорије еволуције, хришћанског и хуманистичког васпитања? Где су разлике око економске или социјалне политике? Да ли треба дозволити Бошњацима у Србији да уче из уџбеника који су писани на бошњачком језику или не треба? Какви су погледи везано за право на абортус, културну политику и националне медије? Да ли постоји слога око спољне политике, кога подржати Израел или Палестину, Македонију или Грчку, итд.? Зато је добро да све разлике изађу на видело, да се ова полемика прошири, да се укључи још људи, да би, када спознамо све разлике, тражили путеве за компромисе и сарадњу. То ће бити и пут за стварање позитивне селекције, јер ће превагу односити они који имају јаче аргументе, више знања и способности, већу харизму, итд. Уколико се то не може постићи унутар “патриотског блока“, који представља тзв. Прву Србију, како ће се постићи компромиси око државног и друштвеног уређења са онима из “грађанског блока“, тзв. Друге Србије. Мислим, и знам, да међу гласачима и члановима странака и невладиних организација које припадају “грађанском блоку“ (који су тако назвали они који су сами назвали и себе сврстали у “патриотски блок“) има родољуба који су атеисти, има православних хришћана који воле свој народ. Да упростим, унутар “патриотског блока“ има и оних који пишу латиницом и не верују у Христа, унутар “грађанског блока“ има и оних који пишу ћирилицом и верују у Христа. Видимо да унутар “патриотског блока“ има оних који су против укидања аутономије Војводине, постоје људи унутар “грађанског блока“ који би подржали укидање аутономије. Великих Срба има и унутар тзв. Друге Србије[4]. Међу људима и организација унутар те Друге Србије има доста разлика и подела. То није хомоген “блок“.

Ово одвајање, диференцијација, унутар “православног блока“ важна је за православне хришћане из више разлога. Најважнији разлог јесте чување догмата хришћанске вере. Наравно, овде не размишљам о спољашњим формама, овде мислим на догмате вере који се откривају и чувају у срцима људи. Православни хришћани од 1945. године немају праве представнике у власти, у скупштини, тако да је појава политичке организације која је у потпуности православна, коју воде само православни хришћани, други разлог по важности. Српска православна црква је укључена у нека државна тела која се баве медијима, али видимо да у медијима нема хришћанског духа и васпитања – од како је СПЦ укључена појавило се још више ријалитија (један се зове “прељубници“, сасвим у складу са Божјом заповешћу да не чиниш прељубу?!) и таблоида (са насловним странама и осталим садржајем који као да антихрист уређује). Странке као СНС и ДСС нису достојни представници православних хришћана (тачније, православног хришћанства – Христа) у скупштини и влади. Политичари који су на власти већ две деценије до доказују – нису се држали ниједне Божје заповести, владала је мисао “коме је до морала нека иде у цркву“. Скоро сви политичари иду у цркву, одлазе код Патријарха, али смо на делу имали пљачкашку приватизацију у Србији.

Појава православне деснице, диференцијација православне деснице у односу на прогресивну десницу унутар “патриотског блока“, уз правоверно каналисање хришћанских догмата, поставиће све оне који се изјашњавају као православни верници на једној страни и тада ће се видети ко је прави хришћанин а ко није. Тада они који нападају хришћане неће моћи да праве лажне оптужбе, неће од православаца правити екстремисте и брадате масне четнике, јер прави хришћани не мрзе, не шире мржњу, не нападају некога само зато што је другачији; тако да би свако ко себе представља као православца – а мрзи црнце, туче Хрвата или Рома, говори како би истребио муслимане, претукао хомосекуалца када га види – сам себе искључио из православља; лако би га најурили они који припадају православној десници. Можда тај и такав не би припадао ни прогресивној десници, али православац сигурно не би био и нико не би могао оптуживати православне хришћане да су екстремисти.

Ако би се и даље држао “вере у Христа“ а у свакодневном животу понашао као Велики инквизитор, био би сврстан у зилоте и одбачен од осталих верника. Ниједан страни медиј, ниједан медиј Друге Србије више не би могао да доводи у везу православље и екстремизам, осим ако не желе да испадну смешни и уруше кредибилитет. Тако би и сви удбаши убачени међу православне морали да се врате тамо одакле су дошли. Тек када Србија добије тајне службе које ће створити и које ће водити, у већини, православни хришћани, искрени верници, можемо озбиљно говорити о одбрани Космета и обнови Државе.

Сада људи из Старешинства и других тела Двери српске треба да докажу да нису “горди“ и да не полажу право на “екслузивност“ тако што ће око себе окупити све искрене вернике (православне хришћане), стручњаке и одлучне људе (одлучне у одбрани Космета и за промену система у Србији) из десничарских странака, тако што ће пронаћи заједнички језик и израдити тактику заједно са осталим (православним) десничарским невладиним организацијама, а затим и са појединцима и организацијама из прогресивне деснице, после тога и са неким појединцима и организацијама које данас припадају “грађанском блоку“[5].  Поред спремности да бране Космет, поред тога што су православни хришћани, важно је да ти људи буду и стручњаци, да су поштени јер ће са њима, поред одбране Космета, да се ради на борби против корупције и другим друштвеним појавама. Треба укључити оне који могу то да испуне. Хијерархија нека се створи у складу са знањима, способностима и поштењем људи који буду чинили православну десницу.