„Филозофира“ онај ко се није одмах бацио на рад, у ствари, онај који не слуша. „Ја морам да радим“ заправо значи „Ја слушам и не буним се“, односно радим „оно што се мора“.
У Србији дакле, мрзимо филозофију због тога што је она синоним за промишљено и слободно кретање у неком правцу. Ми више волимо да радимо шта нам се каже
ником не пада на памет да би филозофија као размишљање о правцу, пре кретања, могла бити корисна.
данас би филозоф сматрао да је пре делања паметно размотрити бар ова питања: Да ли је добро да се све приватизује? Да ли је добро имати друштво које се темељи на ставу да нема смисла причати о правди? Да ли је добро улогу жртве узимати као критеријум исправности?
Осим што учествују у анималним везивањима о којима је писао Владимир Арсенијевић, и у симболичкој размени – ја теби презриву фацу (Ђилас), ти мени досаду у облику авиончића (Тадић), политичари на моменте учествују и у свету идеја. Тадић је пре неког времена био у Риму на конференцији Нове прогресивне алијансе где је одржао говор из кога је сајт Б92 извукао наслов „Политика је филозофија“. Није ту Тадић много промашио, али пошто се он није упуштао у велику елаборацију, наша тема неће бити његов говор, него коментари које су посетиоци сајта Б92 оставили испод текста. Ти коментари су илустрација да за наше стање нису баш криви само политичари. Не треба рећи да скоро ниједан коментатор није подржао Тадићеву тврдњу. Иако су коментари махом последица беса који коментатори осећају према Тадићу, они су и илустрација јавног мишљења о нечему што стоји иза одреднице „филозофија“ у Србији. Наш циљ ће бити да откријемо шта је то.
Доста коментара се врти око формулације „Само ти филозофирај, ја морам да радим“. Ту се „филозофирање“ види као опозиција „раду“. Није то сасвим нелогично, одавно је примећено да је неки степен слободе од физичког рада потребан за филозофију. Али, неће бити да је негативан став према филозофији дошао због тога што они који се њоме баве негирају потребу за радом. Савршено би било могуће радити и бити свестан потребе за радом уопште, а ипак имати позитиван став према филозофији.
Негативан став долази са неког другог места. Филозофија се ту не види само као одсуство рада, него и као спремност да се правац акције разматра и можда доведе у питање. „Филозофира“ онај ко се није одмах бацио на рад, у ствари, онај који не слуша. „Ја морам да радим“ заправо значи „Ја слушам и не буним се“, односно радим „оно што се мора“. То је исто, чак и када неко ради посао у коме је сам себи шеф. Поново је основна шема иста: радим оно чему није потребно било какво преиспитивање, било каква „филозофија“, у овом случају зато што само ја одлучујем шта ћу радити.
Ово „немање шефа“ је наравно илузија. Нико не одлучује сам шта ће радити. Ако на пример било коме даје неку услугу, мора се прилагодити жељама тог другог. А ту су и друштвена и морална правила, такође и држава са својим законима, при чему је само држава неки конкретан адресат на који се може бити бесан. Тако настаје критика државе јер ограничава нашу самовољу. Чини се да би самовоља била потпуна, само када ње не би било. Пошто иначе не воли „филозофију“, односно преиспитивање властитих ставова, наш јунак најчешће налази одушак у фантазији о томе да држава и закони не постоје. У животу се понаша као да закона нема, и зато му је свеједно какви ће они бити, истовремено се надајући да ће се, ако направи неки пректршај, извући на сажаљење и релативизацију. Због тога се сви радо уживљавају у улогу жртве.
У Србији дакле, мрзимо филозофију због тога што је она синоним за промишљено и слободно кретање у неком правцу. Ми више волимо да радимо шта нам се каже. А спектар углова из којих се може негативно гледти на филозофију огледа се и у коментарима испод вести о Тадићевом „филозофирању“:
„Он о филозофији, а ја немам за гаће“, „Филозофирај ти, али молим те што даље од нас“, „Није ни чудо што смо довде догурали, са филозофом на челу“, „Лако је њему да филозофира.. и ја бих, али немам времена морам да радим“, „Тадић је срспки Кант. И Николић филозофира такође“, „Филозофе, леба ти, а од чега ти живиш?“ „Тадич: „Политика је филозофија“. Зато само причају, наглабају, фантазирају, без икаквог конкретног рада, а још мање резултата.“, „Политика је филозофија? Зато је Николић и дипломирао, ено га постао филозоф и он.“
Додуше, нису баш сви коментари негативни према филозофији, неки су луцидни: „Ти си очигледно дудук за филозофију“. Али, генерално, ником од коментатора не пада на памет да би филозофија као размишљање о правцу, пре кретања, могла бити корисна. Некима је разлог што су против бес: „Ма каква филозофија!? Колико је опљачкано и уништено за власти ДС-а, то се никада није десило у историји наше Србије…нема ту филозофије”. Неки филозофију изједначавају са демагогијом. “А ти си највећи филозоф и демагог”. Нико овде не улази у појам филозофије, али претпоставља да она мора да има неке везе са фантазирањем и демогогијом.
А филозофија је само покушај да се слободно изабере неки пут. На пример, данас би филозоф сматрао да је пре делања паметно размотрити бар ова питања: Да ли је добро да се све приватизује? Да ли је добро имати друштво које се темељи на ставу да нема смисла причати о правди? Да ли је добро улогу жртве узимати као критеријум исправности?
Распрострањено мишљење ће рећи да је одговарање на ова питања неважно. Само ћути, пливај и ради шта ти је речено. Већ је неки ауторитет – Европа, Црква, ти сам – одредио шта ће бити истина. Не филозофирај.
Због нечега, то ће бити и жеља многих. Као у хиту: “Не филозофирај, Рамбо, но направи хит. Народ је те твоје филозофије сит. Направи нам песму да на радио таласа, да служи за забаву народних маса.
У њем не помињи да је мала плата…”
P R E V R A T 
Да ли је могуће да је у Срба одбојност према филозофији и због самих учењака. Већим делом су били лелемуди који никако нису живели то што су проповедали. На страну што нису крили одвратност коју осећају према том истом народу који уче. Слаба фајда на све стране. Умишљене величине, ситно-душне, а са друге стране лоше образовани, гарантована пропаст.
Иначе, тачно је. Добро писано.
Sviđa mi seSviđa mi se
Они марксисити јесу били мрсомуди али и то је било боље него ништа. Мало је и народ „лењ и практичан“ и ето – штета готова. Наравно овај философ је у праву.
Sviđa mi seSviđa mi se