Љубомир Кљакић/Слободан Антонић О ИСТОМ АЛ НИ НАЛИК

 структура моћи у савременом свету која заиста суверено и „делује као светска влада“ je иста корпоративна фракција koja свој поредак истовремено успоставља и одржава као унутрашњи поредак САД, и као спољашњи, светски поредак.

Конвертован у ново-феудалну ничију ствар, рес нуллис, данашњи југословенски простор потчињен је, дакле, савезу „новог“, тзв. „либералног империјализма“ САД-ЕУ, његовој „светској влади“

„фактичко стање“ структурирано је као „вечна“ немоћ потчињених локалних заједница … као локалног андрогиног поретка „корисних идиота“, „идентификације са агресором“, „меке окупације“ и „добровољног ропства“

Као што је то лепо објаснио Мајкл Манделбаум, један од идеолога андрогиног светског поретка корпоративне дистопије, моћ савеза „новог“ тзв. „либералног империјализма“ САД-ЕУ заснива се на доктрини по којој САД данас представљају једину силу, тзв. супер-силу, која може да свој поредак истовремено успоставља и одржава и као унутрашњи, и као спољашњи, светски поредак.

У складу са овим ексклузивним својством идеалног андрогина, „Америка делује као светска влада“, како то на истом месту истиче Манделбаум.

Улога „светске владе“ коју је на себе преузела „Америка“ па следствено и „делује као светска влада“, последица је „чињенице“ да у овом „тренутку“ историје, према истом Манделбауму, управо САД представљају једину људску творевину на планети која поседује „ордунгмацхт, моћ да твори поредак“, и унутар, и изван својих граница.

Следе ли се импликације овог Манделбаумовог „налаза“, а има ли се у виду тврда чињеница да је „ордунгмацхт, моћ да (се) твори поредак“ заправо у рукама оне корпоративне фракције „новог“, тзв. „либералног империјализма“ која ефективно доминира и суверено управља самим Сједињеним државама, онда следи да је заправо ова иста корпоративна фракција такође и она структура моћи у савременом свету која суверено може деловати и која, следствено, заиста суверено и „делује као светска влада“ – иста корпоративна фракција свој поредак истовремено успоставља и одржава као унутрашњи поредак САД, и као спољашњи, светски поредак.

Конвертован у ново-феудалну ничију ствар, рес нуллис, данашњи југословенски простор потчињен је, дакле, савезу „новог“, тзв. „либералног империјализма“ САД-ЕУ, његовој „светској влади“ и његовом светском поретку корпоративне дистопије. Последично, фрагментизовани, потчињени и преименовани југословенски простор са својим заједницама, заробљен је унутар чврстих координата режима спољашње империјалне доминације, надзора, управљања и експлоатације. Наиме, захваљујући „корисним идиотима“ као локалним агентима савеза „новог“, тзв. „либералног империјализма“ САД-ЕУ и његове „светске владе“, светски поредак корпоративне дистопије успостављен је унутар југословенског простора као „унутрашњи“ поредак „меке окупације“, масовне „идентификације са агресором“ и масовног „добровољног ропства“.

Систематским коришћењем појмова „Југоисточна Европа“ и „Западни Балкан“, као битних инструмената за спровођење тзв. „меке моћи“ којима располаже, савез „новог“, тзв. „либералног империјализма“ САД-ЕУ успоставља, организује и одржава тај и такав пордак „меке окупације“, „идентификације са агресором“ и „добровољног ропства“ као чврст „унутрашњи“ оквир и образац целокупног социјалног и приватног живота потчињених заједница.

Следствено, „фактичко стање“ структурирано је као „вечна“ немоћ потчињених локалних заједница, данас тзв. независних држава, као основно антрополошко, морално, културно, политичко и економско својство „вечне“ кризе и немоћи сваке од њих, свих њих узетих заједно, али и сваког од њихових појединачних припадника.

Појмови „Југоисточна Европа“ и „Западни Балкан“ представљају, дакле, битне инструменте тзв. „меке моћи“ коју САД-ЕУ користи за одржавање и репродукцију тзв. „фактичког стања“ на југословенском простору као локалног деривата андрогиног светског поретка, односно као локалног андрогиног поретка „корисних идиота“, „идентификације са агресором“, „меке окупације“ и „добровољног ропства“. Са становишта идеолога, оперативаца и администратора андрогиног поретка, он нити има, нити може имати алтернативу.

Али, чак се и савез „новог“, тзв. „либералног империјализма“ САД-ЕУ упиње да своје постојање, своје деловање и свој андрогини поредак представи као легитиман и легалан. Отуда и тај савез, и његова „светска влада“ и његов светски поредак корпоративне дистопије, раде више него ико пре њих у познатој историји на стварању глобалне представе о легалности и легитимности свог постојања и свог деловања.

Томе служи веома разуђени, веома софистицирани, научно утемељени и технолошки апсолутно подржани пропагандни систем за оправдавање „либералног империјализма“.

Занимљиво је то што се и данас читав овај веома комплексни систем контроле перцепције и производње сагласности, односно пропаганде, заснива на вредносним представама које су се искристалисале током тридесетих и четрдесетих година 19. века у амбијенту америчког национализма, романтизма, раног империјализма и расправа унутар Демократске странке САД (тзв. Џексонови демократи).

У самом језгру ових вредносних представа налазе се две које су стекле статус религиозних догми. Обе догме иницијално су формулисане 1839. и 1846. у три надахнута пропагандно-активистичка новинска чланка извесног Џона Л. О’Саливена, тадашњег горљивог активисте Демократске странке, који је, пун полета, прогласио да сам Бог интервенише на страни САД у три крупна догађаја од интереса за ту земљу.

Реч је о рату САД против Мексика, о једностраном преузимању британске Територије Орегон од стране САД, као и о случају анексије независне Републике Тексас од стране САД. Тумачећи позицију САД у ова три случаја, О’Саливен је формулисао своје две представе о САД које ће ускоро постати догме. То су догма о „америчкој изузетности“, „Америцан еxцептионалисм“ и, нарочито, догма „објављене судбине“, „манифест дестинy“.

По изворној О’Саливеновој интерпретацији, сам Бог доделио је Сједињеним државама нарочиту „мисију да искупе стари свет (својим) високим примером… генеришући потенцијале нове земље за изградњу новог неба“ и да, као земља „великог експеримента слободе“, „тхе греат еxперимент оф либертy“, испуне своју „објављену судбину“ и прошире идеале америчке републике и њене демократије прво широм континента, а потом и широм света… итд.

Разуме се, поред тада још живог патоса америчке револуције и рата за независност, у О’Саливеновој интерпретацији „објављене судбине“, препознајемо и утицај оне миленаристичке и месијанске самоиндентификације Кристифора Колумба са Божјим изаслаником и Откровењем св. Јована.

Своју миленаристичку и месијанску самоидентификацију Колумбо је документовао 1500. године, у једном писму које је написао током своје треће пловидбе у „Хиспану“, „Хиспаниолу“ (лат., Хиспана, Хиспаниола, шпан., Ла Исла Еспаñола, Шпанско острво, Ла Еспаñола, креол. Испаyола, изворно, на језику аутохтоног народа Араwак Таино, Хаитí, Планинска земља, највеће острво у Карипском мору, на коме се данас налазе републике Санто Доминго и Хаити), прву савремену европску колонију у Америкама: „Мене је Бог изабрао за свог поклисара, показавши ми на коју се страну налази ново небо и нова земља о којима је Господ говорио кроз уста Светог Јована у његовој Апокалипси, а које је Исаија пре тога спомињао.“

Као манифестације Божје промисли, догме „америчка изузетност“ и „објављена судбина“ не подлежу никаквом доказивању и никаквој дискусији, оне су неупитне јер као „чуда“ припадају класи трансприродних, трансисторијских и трансљудских манифестација. Следствено, оне су ствар веровања и вере, па је на људима да их се доследно придржавају, да их следе и да их као Божју вољу увек изнова, и увек дословно спроводе. Испуни ли се тај услов, све је могуће, све је дозвољено и све је опроштено. Чак и сваки рат, чак и највећи злочини почињени у име испуњења „објављене судбине“ и „америчке изузетности“.

Ово стање чињеница веома добро документује импресивни, статистички преглед од укупно 482 војне операције (ратови, војне интервенције, употреба војске против цивила у унутрашњим сукобима, друго) које су за протеклих 229 година, од 1783. и краја рата за независност до данас, водиле и воде све владе САД, како у земљи, тако и широм света. Иако непотпун – наиме из њега су изостављене све војне операције које су планирале, организовале и спроводиле владе САД не користећи властите војне ефективе, као и све војне операције које су планирале, организовале и спроводиле или специјализоване обавештајне агенције те земље, или њене корпорације – овај статистички преглед помаже нам да историју испуњења „објављене саудбине“ и „америчке изузетности“ препознамо и као „стање“ перманетног рата и ратне привреде у коме се САД налезе већ 229 година и у коме ће се, сва је прилика, налазити још дуго. У познатој историји не постоји сличан пример.

Следствено, и сви амерички председници и њихове владе за протеклу тридесет и једну годину (Роналд Вилсон Реган, 40. председник, 1981 – 1989; Џорџ Херберт Вокер Буш, 41. председник, 1989 – 1993;  Вилијем Џеферсон Бил Клинтон, 42. председник, 1993 – 2001;  Џорџ Вокер Буш, 43. председник, 2001 – 2009; Барак Хусеин Обама ИИ, 44. председник, 2009 – 2013), 2013  – 2017) од када човечанство има посла са офанзивом савеза „либералног империјализма“ САД-ЕУ и успостављањем светског андрогиног поретка корпоративне дистопије, а основано можемо претпоставити да ће тако бити и за наредне четири године (Барак Хусеин Обама ИИ, 44. председник, други мандат, 2013  – 2017), али и дуже, дали су изванредан лични и институционални допринос испуњењу „објављене судбине“ и „америчке изузетности“ одржавајући и стално унапређујући „стање“ перманетног рата и ратне привреде.

Конверзија идентитета простора и становништва који су између 1918. и 2003. били међународно-правно признати, познати и препознавани под именом „Југославија“ из идентитета активног субјекта на сцени светских послова у идентитет потчињеног и споља администрираног објекта под именом „Југоисточна Европа“, односно „Западни Балкан“, припада класи феномена овог перманетног рата и ове ратне привреде.

Београд, септембар, децембар 2012.

  Факти

А САД ТО ИСТО ЗА ТАЛИБАНЕ

Слободан Антонић Геополитика злостављања

Да велике земље умеју да злостављају и понижавају мале, то није ништа ново у светској политици. Само су методе различите.

Када је Колумбија, 1903, одбила да потпише са САД уговор о уступању на 99 година зоне будућег панамског канала, САД су једноставно отцепиле најсевернију колумбијску покрајину Панаму, и са представницима нове државе склопиле истоветни споразум (Роберт Д. Шулцингер, Америчка дипломатија од 1900. године. Београд: Удружење за студије САД у Србији, 2011, стр. 51). Колумбија није хтела да се одрекне зоне од 10 километара. Зато јој је узета цела Панама.

Када је нова влада у Санто Домингу, 1904, одлучила да сама преузме вођење државних финасија и захвалила се на сарадњи америчком концерну Santo Domigno Improvement Co., који је дотад то радио, САД су послале морнарицу и именовале Американца за шефа доминиканске царине (Шулцингер, стр. 54–55). Дакле, Санто Доминго је хтео назад своје финансије. Добио их је. Али, без главног извора прихода – царина.

Када су, 1914, Мексиканци ухапсили неке америчке морнаре који су се без дозволе лучких власти искрцали у Тампику, па их одмах затим пустили, при чему се надлежни официр још и лично извинио америчком адмиралу, овом то није било довољно већ је тражио да Мексиканци поврх свега испале још и 21 поздравни плотун у част САД. Мексиканци су мислили да је то превише, поготово што САД нису признавале њихову тадашњу владу, па су понудили да они почну са поздравним плотуном, да Американци одговоре, те да тако, узајамно салутирајући, изгладе инцидент. На то су САД једноставно окупирале Вера Круз (Шулцингер, стр. 80). Нећете да салутирате? Нема проблема, узећемо вам највећу луку.

Србија је често била у прилици да буде злостављана, поготово последњих двадесетак година. Али, ово што нам се већ неко време дешава у нашим односима са Бриселом и Вашингтоном посебна је врста злостављања, за коју не верујем да је забележена у међународним релацијама.

Најпре, код овог злостављања нема коначне листе захтева које жртва треба да испуни да би са злостављањем престало. То је она чувена епизода коју, у својој књизи Правила ћутања, описује Момир Булатовић. Слободан Милошевић тражи од Ворена Кристофера да напише услове које Србија треба да испуни како би САД престале да нас киње, а овај каже: „Нема посебних услова. Морате увек и на сваком месту да урадите оно што се од вас очекује”.

Штавише, не само да нема коначне листе, нема ни јасних захтева. Морамо „урадити оно што се од нас очекује”, али чак ни конкретна очекивања нису баш сасвим јасно одређена. Жртва мора стално да осећа кривицу да нешто једноставно није урадила како треба. Зато јој се не дају коначни задаци. Сваки виши чиновник Брисела, Вашингтона, Берлина или Хага може да Србији износи своје примедбе на урађено, да јој мења задатке, да јој задаје нове „обавезе“ или да јој ресетује старе.

Тако се успоставља типична „настрана комуникација“ (Јасмина Ахметагић, Приче о Нарцису злостављачу: злостављање и књижевност, Београд: Службени гласник, 2011, стр. 20). Ту је жртва непрестано у нејасном и несигурном положају. Она је по дефиницији крива и шта год да уради, она се своје кривице не може ослободити.

Настраност бриселско-вашингтонског односа према Србији види се и по томе што се од жртве тражи да ради не само све што од њега злостављач захтева („успостави границу према Косову“; „размонтирај институције на Северу“; „прими приштинског официра за везу“, итд), већ и да погађа његове скривене жеље и потребе. Злостављач очекује од жртве да са њим игра својеврсну патолошку игру. У тој игри, наиме, злостављач не изриче жртви баш све своје уцене. Јер, злостављач је по сопственој дефиницији „цивилизован и пристојан“, а уцене, прљаве жеље и захтеви тешко иду уз такву дефиницију. Од жртве се зато очекује да осети, наслути, погоди, шта је то што злостављач заправо жели. Шта је још услов за ЕУ? Шта је то што се не тражи отворено од Србије (јер се није тражило ни од других земаља), али се очекује да Србија погоди и испуни? Геј парада? Још новца из буџета људскопавашким НВО-има? Конфедерални статус за Војводину? Још награда Србљановићки и Басари?… Списак је неограничен и неодређен. Али, злостављач ништа од тога неће отворено тражити. Само ће жртву немим знацима „охрабривати“ да је „на добром путу“, и да „само тако настави“.

Затим, жртва мора ћутке, без примања наређења, без расправљања, али и без било какве дискурзивне рефлексије, да уради то „што треба“. О већини ствари које Србија испуњава, погађајући жеље својих злостављача, чак се не сме ни писати, нити разговарати. Тајна злостављања мора остати неизречена, несазната, скривена под тепихом дипломатских салона Београда, Стразбура или Брисела. Сада, мисли злостављач, када нема бомбардовања или санкција, када се насиље над Србијом стога више не види, то насиље постаје чисто, прозрачно, невидљиво. Тако злостављање прелази у небиће. Јер, са тим страшним ћутањем жртве, са том страшном сарадњом коју жртва мора да показује према злостављачу, злостављање постаје регуларни, легитимни третман жртве. Кроз ћутање и сарадњу жртве, перверзни злостављач постаје легитимни васпитач несрећне жртве. Има ли веће несреће за жртву?

Уз то, да би злостављач лакше кињио, од суштинске је важности да разбије жртвино самопоуздање (Ахметагић, стр. 23). Жртва мора прво да буде дезоријентисана, распамећена, да започне са самоокривљавањем, да за себе почне да мисли да ништа није у стању да уради како треба, те да је злостављање некако заслужена и природна казна за њену „неспособност“ и „кривицу. Томе, у случају Србије, служе другосрбијански медији и компрадорски интелектуалци. Они су, наравно, плаћени да вечито производе аутошовинистичку хистерију, и тако да збуњују и обесхрабрују жртву.

Но, не разара се само жртвино самопоуздање, разара се и њено сећање на прошлост, разара се и цео њен идентитет. Прошлост, наиме, мора бити тако реинтерпретирана (ревидирана) да се жртвина кривица протегне што даље. Жртва више не сме да памти ниједно прошло стање у коме није била „крива за нешто“. И опет на позорницу ступају другосрбијански историчари и медији. Србији се проналази антисемитизам у раном 19. веку, фашизам у раном 20. веку, а корени геноцидности и етничког чишћења датирају се чак у 14. век. Пошто се утврди да је жртва одувек „крива за нешто“, постаје јасно да она мора бити крива и за своје садашње злостављање.

Подразумева се да и сама жртва мора да верује како је она једини кривац за властиту злосрећну судбину. Стога самоокривљавање мора бити толико развијано да се природно претапа у позив злостављачу да „успостави правду“ и још једном казни жртву. Самоокривљавањем, тако, жртва постаје саучесник злостављача у свом сопственом понижењу. Жртва мора не само да прогласи властиту кривицу. Она има себи да одреди и казну, те да лично измоли злостављача да је на одговарајући начин казни. За ту наказну игру опет ће бити задужени и плаћени другосрбијански медији и интелектуалци – од неоусташких Е-новина до неоколонијалног Пешчаника.

Најгоре је што сваки посебан квалитет које поседује жртва још више распомамљује злостављача (Ахметагић, стр. 21). Жртва никако не сме бити лепа, добра или племенита, јер ће се онда видети права природа злостављача. Зато се жртва мора срозати у ружноћу, зло и никост. Заправо, жртва сама има да призна да је таква, да у то поверује, како би злостављачу било лакше да изврши злостављање. И опет је то посао за Е-новине, и остале другосрбијанске „машине за прљање“.

И тако се до краја успоставља однос перманентног, структуралног злостављања. У том послу, као што смо видели, (са)учествују бриселски и хашки службеници, београдске и вашингтонске дипломате, неоколонијални новинари и компрадорски интелектуалци, уметници-наркомани и (ауто)шовинистички блогерски башибозук (који се такмичи ко ће оставити „креативнији“ и прљавији „антисрбијански“ коментар у Е-новинама)…

Нужан је одговор истинске критичке јавности у Србији на ово што нам се догађа. Јачање културне самосвести и националног самопоуздања први је корак у одбрани себе и здраве памети нашег друштва. Други корак треба да буде наш активан отпор агресији коју доживљавамо у овом необјављеном медијском и културном рату. Трећи корак, коначно, треба да буде јасна идентификација и социјална осуда не само главних злостављача, већ и њихових плаћених или добровољних саучесника.

„Србија није шака пиринча да је позоба свака врана коју донесе ветар“, рече песник. Вратимо самопоуздање и пружимо отпор. И те речи ће бити истините.

(Геополитика, јануар 2013)