Александар Шаровић: Грешке марксизма и исправан пут у социјализам

 

 

Тржишна економија је прихваћена као најпродуктивнија јер доноси највећи профит и највеће користи друштву. Међутим, тржишна економија коју познајемо, има такође велике недостатке. Бољи произвођач профитира и потискује губитнике с тржишта. Тржишна економија вреднује профит изнад људи што узрокује неправду у процесу производње и расподјеле. То је отуђење која се развија неједнакост и доводи до безобзирне експлоатације радника.

Социјалисти су се борили против неправде у друштву. На врху те заједнице се наметнуо Карл Маркс. Он је позвао радничку класу да се уједини и сама одлучи о својој судбини. У томе је био апсолутно у праву. Са друге стране, Маркс је тврдио да се антагонизам између радника и власника средстава за производњу може ријешити само кроз социјалистичку револуцију. У томе је погријешио.

Социјалистичке револуције које су слиједиле Марксове идеје су донијеле више једнакости у расподјели основних материјалних људских потреба него што је то капитализам чинио, али су такође створиле пуно штете. Револуције обично захтијевају висок степен деструктивности и стога не могу доносити добре резултате. Насиље једноставно не може донијети добро. Насилно преузимање власти ствара масе незадовољних људи који су морали бити контролирани помоћу политичке моћи. Са тиме у вези, неједнакост у процесу доношења одлука у друштву такође мора постојати. Људи углавном не увиђају да недостатак права да доносе властите одлуке и судјелују у процесима одлучивања у друштву може бити горе искориштавање од губитак вишка вриједности рада. То је управо оно што се догодило у социјалистичким револуцијама. У сврху организирања, провођења и осигурања социјалистичке револуције, социјалистичко вођство је уопште аутократско, и тако шири отуђење у друштву са свим неповољним диктаторским појавама које су добро познате кроз историју.

Ипак, чак и данас, многи друштвени теоретичари наивно очекују револуцију која ће промијенити западни свијет и донијети социјализам. Чини ми се чак, да либерална демократија данас подржава марксизам јер он политичке конкуренте усмерава на погрешан пут.

***

Марx није исправно лоцирао проблем и тако да је он остао сакривен све до данас. Како настаје експлоатација?

Послодавци, уз помоћ политике, одржавају стопу незапослености на нивоу који сматрају најпогоднијим за себе. Виша стопа незапослености ствара јефтинију радну снагу јер су радници присиљени да прихватају било какав посао како би се могли прехранити своје породице. Незапосленост може смањивати плате на минимум који је довољан само за пуко преживљавање. С друге стране, кад радници не зарађују довољно они нису у могућности купити робу коју приватне компаније производе. Ја вјерујем да је стопа незапослености од око 5% одговара капиталистима највише и да је то разлог што је економисти подржавају као „нормално“ стање. Ово „нормално“ стање смањује трошкове рада и омогућава експлоатацију радника док је куповна моћ још увијек довољно веллика да производи профит приватним предузећима.

Па гдје је рјешење?

Рад мора бити доступан свима. У сврху успостављања одговарајуће равнотеже између понуде и потражње рада, биће потребно створити равнотежу између броја радних мјеста и број радника. Ако стварање нових радних мјеста није потребно, пуна запосленост ће се успоставити скраћивањем радног времена пропорционално стопи незапослености. То је политичка мјера која мора бити проведена подједнако у јавним и приватним предузећима.

Скраћивање радног времена пропорционално стопи незапослености може ријешити проблем експлоатације. Овдје је једноставно објашњење:

Ако постоје укупно два радника који се пријављују за укупно једно радно мјесто, конкуренција међу радницима ће смањити цијену рада, а радник који добије посао ће свакако бити експлоатисан. Ако постоји укупно један радник и укупно два радна мјеста, конкуренција међу послодавцима ће повећати плаћу радника. У некој екстремној ситуацији у којој послодавац мора да бира: Запослити  радника или  затворити компанију, радник чак може експлоатисати послодавца већом зарадом него што је послодавац може остварити за себе. Исто је могуће и ако радник посједује јако тражену радну вјештину.

И тако, да је Маркс предлажио скраћивање радног времена пропорционално стопи незапослености, незапосленост не би постојала, а послодавци би се морали борити за раднике повећањем плате. Тада би тржиште ускладило потражњу за радом и висину доходака у распону прихватљивом и за раднике и за капиталисте. То би смањило ако не и елиминирало експлоатацију. То би поставило раднике у далеко бољу позицију него што су то револуције могле постићи.

Ако би данас примијенили скраћивање радног времена пропорционално стопи незапослености, радници би зарадили више и били би у могућности куповати више, и тако би се значајно смањила или укинула експлоатација. Такође, то би смањило данашњу економску кризу јер се криза у првом реду темељи на недовољној куповној моћи људи. То би створило много боље капитализам. То би ријешило многе данашње економске проблеме и донијело више просперитета друштву.

***

Тржиште је најбоља ствар коју је мајка природа понудила у подручју економије, јер даје равнотежу друштву. Међутим, Маркс то није видио на тај начин. Проучавајући „најшири“ закон кретања у друштву кроз дијалектички и историјски материјализам, Маркс је закључио да тржишну економију треба укинути због експлоатације радника. То је била једна од највећих грешака  у интелектуалној историји човјечанства. Ова погрешка спријечила је развој друштва и самог социјализма. Предлажући укидање тржишта, Маркс је уклонио мјерни систем вриједности које приказује дјелотворност економије. Он је укинуо мјерни систем који дефинира људске потребе, потражњу, понуду, објективну вриједност добара и зараде. Он је у бити обезглавио економију. Маркс је тога био свјестан и зато је понудио замјену за тржишну економију помоћу планске привреде базиране на свијести људи.

Свијест на коју се Маркс позивао је идеализирана творевина која не може бити јасно дефинирана тако да је сватко може тумачити као жели. Зато је позив на свијест био врло популаран међу вођама револуције.

Ствар је у томе да чак и убојица може наћи оправдање у својој свијести за злочине које је починио. Систем се не може темељити на идеализираним вриједностима. Идеализам је чак у супротности са Марксовом материјалистичком филозофијом. Без дефинисаних вриједности, може настати каос и то је оно што је створило окружење за раст ауторитета који су преузели сву контролу над друштвом. Сви предсједници социјалистичких држава су тако владали доживотно. Они су били привилегирани и као такви нису могли направити продуктивну основу за економију.

Све до недавно, планска економија није могла бити демократски одређена од стране људи, јер није постојала информацијска технологија која то може омогућити. То је разлог зашто је економија морала бити планирана од стране власти и као таква није имала могућност да слиједи потребе људи. Ауторитативна планска економија у првом реду слиједи потребе власти. Ауторитети су били свјесни недостатака планске економије и покушали су их превладати стварањем идеолошке, радне и хуманитарне свијести. Међутим то није могуће постићи са повлаштеним ауторитативним силама које одлучују у процесу производње и расподјеле. Људска свијест се не може развијати без слободе, без слободе се може развијати једино п о с л у ш н о с т. Послушност доноси лош живот без обзира што људи постигли. На путу присиљавања људи да слиједе „добар“ пут, аутократске силе су контролирале друштво, не разликујући се нимало од екстремно диктаторских режима. Таква контрола тлачи друштво те је осуђена на пропаст као што су све диктатуре пропале. Без обзира на неке почетне успјехе, ауторитарна планска економија је отуђена, непродуктивна, и безперспектива што је видљиво у примјерима пропасти такозваног „реал социјализма“. Ја вјерујем да марксистички социјализам никада није имао шансе.

***

Социјализам ће доћи послије капитализма, али не кроз револуцију. Он ће доћи увођењем више демократије и више тржишта рада него што то капитализам може приуштити. Никоме данас у свијету не пада на памет да је већина проблема данашње тржишне економије првенствено базирана на неразвијености тржишне економије. Ја ћу у следећем наставку покушати приказати да главни проблем данашње тржишне економије није превише тржишта него премало тржишта.