Објављујемо текст о случају Слободана Томовића, доктора филозофије и аутора бројних књига и огледа о домаћим и страним писцима и великим светским филозофима, универзитетског професора и једно време министра вера Црне Горе, из давне 1952, када је био студент друге године београдског Филозофског факултета. Текст је објављен у листу Дневни телеграф 12. маја 2004, а у нешто измењеној верзији може се наћи и на два сајта која се позивају на сада већ непостојећу архиву листа Српска реч.
Не само што више не постоје Српска реч ни Дневни телеграф, већ је и већина актера овог случаја већ више година покојна. И пошто је на њихову животну причу тако стављена тачка, ово је прикладна прилика да се њихов легат испита у целини. Сам Слободан Томовић учествовао је у прављењу текста који преносимо, у време када су његови главни протагонисти били још живи. Њихова реакција на текст није нигде забележена. И то – осим аутентичне атмосфере осликане у овом тексту, те начина поступка, аргументације и неосвртања на чињенице и логику – сматрамо елементима који потврђују аутентичност долеописаног догађаја. А он је почео следећом пријавом:
САВЕЗ СТУДЕНАТА КОМИТЕТ КОМУНИСТИЧКЕ ОМЛАДИНЕ ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА ЗАХТЕВ
Тражимо да се Томовић Слободан, студент Филозофског факултета, искључи са факултета зато:
1. Што се кроз делатност Томовићеву на факултету и у приватном животу испољава непријатељски став према нашој земљи, нашим народима и изградњи социјализма.
2. Што је као студент, изучавајући филозофска дела, тежио да својим посебним погледима да један скроз фашистички и реакционарни облик и да те своје погледе наметне и другима.
3. Што се са омаловажавањем изражавао о нашим државним и партијским руководиоцима, као и о дијалектичком и историјском материјализму.
4. Што је имао непристојан и омаловажавајући однос како према наставницима Универзитета, тако и према студентима.
Слободан Томовић је непосредно после ослобађања ступио у четнички одред, припадао је Равногорској омладинској организацији и због тог припадништва био је двапут хапшен, искључен је из Савеза студената због своје непријатељске делатности.
Председник Комитета комунистичке омладине Филозофског факултета
Никола Милошевић, с. р.
Београд
17. мај 1952.
СУЂЕЊЕ НА ФИЛОЗОФСКОМ ФАКУЛТЕТУ У БЕОГРАДУ, 1952. ГОДИНЕ
Дисциплинско суђење одржано 4. јуна 1952. године у Београду. Оптужени – Слободан Томовић, студент друге године Чисте филозофије. Дисциплинску комисију Ректората Београдског универзитета сачињавају: проф. др Драгослав Тодоровић (председник), проф. др Радомир Алексић, Милош Рајачић(функционер омладинске организације), Сава Дутина (секретар-записничар). Процес се одвија без присуства јавности у једној од слушаоница Филозофског факултета. Оптужницу против студента филозофије Томовића покренуо је Комитет омладине Филозофског факултета на челу са студентом Николом Милошевићем, секретаром Савеза комуниста Филозофског факултета. Сведоци на страни оптужнице су студенти филозофије: Никола Милошевић, Радован Влајнић, Бранко Пејић и Чедомир Кораћ. (Процес без прекида траје од 8 до 16 часова. (Овде је дата скраћена верзија записника са суђења.)
(…)
ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: На часовима филозофске дискусије ви ширите међу студентима своја фашистичка уверења.
С. ТОМОВИЋ: Молим вас, наведите чињенице у вези са вашом тврдњом.
ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: У оптужници пише да читате углавном филозофа Ничеа и усвајате његове погледе.
С. ТОМОВИЋ: Тачно је. Читам Ничеова дела као и остале филозофе. То студирам, али какве везе ово има са фашизмом?
ПРОФ. ДР Д. ТОДОРОВИЋ: Има, има Томовићу. Ниче је идејни утемељивач фашизма. Хитлер је сабрана Ничеова дела послао на поклон своме пријатељу Дучеу. Треба ли бољи доказ.
С. ТОМОВИЋ: Такви детаљи нису битни за Ничеову филозофију. Ниче је, упркос свему, велики филозоф или тачније филозоф-уметник.
ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Желите ли тиме да кажете како Маркс није филозоф, или да је бар мањи од Ничеа?
С. ТОМОВИЋ: Тиме ништа не тврдим. Понављам, дошао сам да студирам филозофију. Не прихватам напречац ничију теорију без обзира на њен ауторитет, ма то била и Марксова или Ничеова, како ви тврдите.
ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Колега Милошевићу, покушајте да образложите Томовићева политичко-филозофска уверења.
НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ: Томовић је један од бриљантних студената на Филозофској групи, али су његова схватања реакционарна, мрачна, а његов утицај на студенте више него штетан.
ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Имате ли приговор Вашем колеги Милошевићу?
С. ТОМОВИЋ: То је његово виђење ствари. Али још нисам чуо доказе за оно што тврди колега Милошевић.
ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Друже Милошевићу, шта је конкретно заступао Томовић у вашим филозофским дискусијама на Факултету?
НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ: Па то, стално истиче Ничеов индивидуализам с циљем да умањи Марксов допринос теорији класне борбе и револуције. То је Томовићев индиректан напад на марксизам и склоност фашистичком погледу на свет.
ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Шта кажете на ово оптужени Томовићу?
С. ТОМОВИЋ: Уколико сведок Милошевић унапред зна шта је у мојој души, онда је свака одбрана беспредметна. Шта значи индиректан напад на неку теорију или ауторитет који ту теорију заступа?
(…)
ЧЕДОМИР КОРАЋ: Томовић је тврдио да су Васојевићи племе нордијског порекла.
ПРОФ. ДР Д. ТОДОРОВИЋ: Па да! То је једна позната расистичка теорија о нордијском пореклу Јужних Словена.
ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Друже Кораћ, шта мислите с каквим циљем је Томовић у разговору истицао нордијски карактер племена Васојевића?
ЧЕДОМИР КОРАЋ: Мислим, да покаже како су Васојевићи елита у српству, слично Немцима у Европи.
ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: И, наравно, тиме оправда фашистички четнички покрет у Васојевићима.
ЧЕДОМИР КОРАЋ: Претпостављам да му је то био циљ.
(…)
ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Добро, добро, оставимо то. Оптужница Вас терети за вређање комуниста.
С. ТОМОВИЋ: Не вређам никога, па ни комунисте.
ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Шта кажете на ово, друже Влајнићу?
РАДОВАН ВЛАЈНИЋ: Јесте, вређао је све нас – све комунисте, назвао нас је ‘‘буздованима’‘.
ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Је ли бар ово тачно, Томовићу?
С. ТОМОВИЋ: Није тачно! Дословно сам рекао ‘‘Где престаје логика, ту почиње буздован’‘. Ово се није односило на комунисте. То је реторичка фигура употребљена у филозофској расправи.
РАДОВАН ВЛАЈНИЋ: Јесте, јесте, друже председниче. Мислио је на комунисте. Тако он, уосталом, мисли. Сматра нас будалама!
(…)
ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Томовић је јавно нападао марксизам. Је ли тако, друже Милошевићу?
НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ: Јесте! Говорио је да је марксизам теорија за прости народ.
ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Шта кажете за изјаву сведока?
С. ТОМОВИЋ: Тачна је, али то је Маркс рекао.
ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Како то – Маркс рекао!
СЛОБОДА. ТОМОВИЋ: Карл Маркс је написао – ‘‘Теорија кад овлада масама постаје материјална покретачка сила’‘, значи марксизам је теорија за масе или прост народ, ако вам то боље звучи.
НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ: Сад сте се уверили, друже председниче, у Томовићеве политичке софизме. Он и дијалектику негира. Стога му није место на факултету.
ПРОФ. ДР Д. ТОДОРОВИЋ: Зар и дијалектику!
НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ: Тврдио је да је Хегел рационалним поступком напросто измислио дијалектику. Рекао је како је дијалектика филозофска небулоза, конструкција којом се Маркс вјешто послужио да збуни ум и побрка мишљење људи ради лакше политичке манипулације.
ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Томовићу, је ли заиста могуће да сте све ово о дијалектици говорили?
С. ТОМОВИЋ: Говорио сам, али то је истина. Дијалектика је обична софистика, интелектуална превара којом се помоћу ауторитета филозофије политички манипулише. Показује се како иста ствар истовремено може бити и не бити оно што јесте. То је у суштини лажна метода.
ПРОФ. ДР Д. ТОДОРОВИЋ: Питам се јесте ли ви уопште нормалан човек! Па ви сте… ви сте обична звер.
С. ТОМОВИЋ: И ја се то питам с обзиром на околности којима сам изложен. Само не заборавите, господине професоре, говорим и мислим у оквиру своје филозофске слободе, политички сам незаинтересован и не можете ми судити.
(…)
БРАНКО ПЕЈИЋ: Дружим се са Томовићем прилично дуго, али он никад не говори о политици, само о филозофији.
ПРОФ.ДР Р. АЛЕКСИЋ: Како то ништа не каже, човече, сви сведоци осим вас истичу његове назадне погледе.
НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ: (обраћа се Пејићу) Нисмо се тако договорили, друже Бранко. Мени си друкчије причао о Томовићу.
БРАНКО ПЕЈИЋ: (замуцкујући) Па да, може се индиректно говорити о Томовићевим назадним политичким ставовима у смислу како сте ви истакли. Али он чита само филозофске књиге.
ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Које филозофе? Поред Ничеа, наравно.
БРАНКО ПЕЈИЋ: Чита Бергсона, Лајбница, Канта. Нарочито Канта! Професор Недељковић га је назвао неокантовцем!
ПРОФ. ДР Д. ТОДОРОВИЋ: Ух, ух, ух, све најопскурније филозофе. Све саме идеалисте, мрачњаке, метафизичаре!
ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: А зашто га је професор Недељковић назвао неокантовцем?
БРАНКО ПЕЈИЋ: Томовић је са професором водио спор, онако у заносу, студентски.
ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: А је ли се још са неким на катедри Томовић спорио?
РАДОВАН ВЛАЈНИЋ: Јесте, са Михаилом Марковићем и Андријом Стојковићем око смисла дијалектике. Са професором Вељком Кораћем направио је инцидент.
ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Какав инцидент?
РАДОВАН ВЛАЈНИЋ: Казао је у лице професору да не зна филозофију и да је друг Кораћ овде по задатку.
ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Је ли то тачно Томовићу?
С. ТОМОВИЋ: Тачно је, Кораћ не зна филозофију, осим марксизма и нешто Хегела.
РАДОВАН ВЛАЈНИЋ: То није све! Иза ставова Томовића открили смо једног информбироовца, Чеда Радуловића. Њега смо на партијском састанку раскринкали. Бранио је Томовића.
ПРОФ. ДР Д. ТОДОРОВИЋ: Па да, логична је веза између четника и информбироваца.
С. ТОМОВИЋ: Не инсистирајте на тој вези. Стаљин и Москва су увијек за мене били знамење тираније. Што није са вама случај. До јуче сте се заклињали у Стаљина. Био вам је замена за Бога.
НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ: (Упада у реч) Томовић није информбировац. Он не воли Москву, али са другачијих позиција од наших комунистичких.
(…)
ДИСЦИПЛИНСКА КОМИСИЈА ЗА СТУДЕНТЕ ПРИ РЕКТОРАТУ УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ једногласно донела следећу
ПРЕСУДУ:
Окривљени Томовић Слободан, студент Филозофског факултета, Филозофске групе друге године, крив је за дела изражена у непријатељском ставу према нашој земљи, нашим народима и изградњи социјализма, вређању позива студената, непристојном односу према наставницима и Универзитету; у коришћењу студентског статуса за изучавање филозофије у крајње фашистичком и реакционарном облику, са жељом да се таквом филозофијом утиче на друге студенте – према томе на основу чл. 3, тач. 7 Правила о дисциплинској одговорности студената Београдског универзитета,
КАЖЊАВА СЕ УДАЉЕЊЕМ СА ФАКУЛТЕТА ЗА ВРЕМЕ ОД ПЕТ ГОДИНА, сходно чл. 9 Правила.
———
(…) Томовић је наставио студије на Теолошком факултету, који тада више није био у саставу Универзитета, а после три године враћен је на Филозофски факултет, где је дипломирао 1956. После додатних перипетија успео је да на овом факултету и докторира, али тек 1973, јер је до тада Идеолошка комисија Министарства просвете Србије редовно одбијала све његове молбе да настави последипломске студије. Посао је могао да добије само у провинцији, а врата свих листова и часописа у земљи била су му затворена. Крајем седамдесетих година ипак је постао професор универзитета у Подгорици, а деведесетих и министар вера Црне Горе. То му је, како каже,донело сатисфакцију, а мотив да све ово изнесе у јавност није жеља да било којој личности нашкоди, већ:
‘‘да нове генерације добију слику од времену када су подвале цветале, а измишљање политичких кривица било главно занимање’‘. ‘У томе су’‘, каже он, ‘‘предњачили интелигентни, образовани људи. Разлику између полиције и професора универзитета било је тешко повући, осим у корист полиције’‘.
О континуитету контекста ‘‘случаја Томовић’‘ сведоче и речи овог професора које се тичу школства после Другог светског рата, а које се, уз промењени идеолошки предзнак, сасвим лако могу применити и на данашње време:
‘‘Целокупни образовни систем конципиран је као средство за индоктринацију комунистичким погледом на свет оличеном у синтагми: марксизам-лењинизам. Филозофски факултети имали су посебну обавезу да постану огњиште лажне доктрине која је примењивана на све области живота. Унутар филозофских факултета, филозофска катедра, или такозвана ‘чиста филозофија’, имала је повлашћено место. Тамо се изучавао дијалектички и историјски материјализам, попут светих еванђеља. Укупне природне и друштвене науке, јавни и културни живот у целини имао је бити подређен строгој индоктринацији једног тотално изопаченог погледа на свет, тачније редукцији свести до стања из кога се не може ни о чему имати здраво гледиште’‘.
(…) А какав је траг оставио Никола Милошевић, професор и академик, главни тужилац свог колеге са студија, можда најбоље сведоче похвале које су му, после смрти 2007, изрекли проф. др Коста Чавошки и проф. др Мило Ломпар, његов ученик и дубоки поштовалац. У тексту посвећеном сенима Николе Милошевића проф. Чавошки са пуно разумевања и поштовања говори о развојном путу Николе Милошевића од скојевца и партијца до ‘‘звезде’‘ која се:
‘‘изненада појавила на нашем филозофском и политичком небу и одмах нас обасјала јарком светлошћу (…) Био је у нас први који је осветлио ону дубљу, загонетнију страну филозофије Фридриха Ничеа’‘,
(…) Но професорима је дужност да разматрају своју тему у континуитету и контексту, не само прагматично или лирски, и усредсређујући се само на сопствено искуство, као што је у случају два горецитирана професора реч, и не правдајући се тиме да је њихов сектор Средњи век, међународно процесно право, интегрални рачун или запостављеност Бергсона у комунистичкој Русији.
Њихова тема наиме јесте (или би требало да буде) васпитање и подучавање генерација у духу истине, морала и очувања народног и појединачног интегритета.
Они, дакле, треба да интимно, а и јавно, раскрсте са својим дилемама у том погледу, јер се уклањање 60 професора са Универзитета 1945. године тиче и њих лично: они су уклоњени јер су радили за свој народ. Они који су радили за себе, остали су. Док то не учине, питање наших величина биће и даље отворено а континуитет са временом отворених прогона непрекинут, иако оденут у лепше рухо.
Професор Милошевић учинио је ипак гест налик покајању који је његовим хвалитељима и обожаваоцима, као и његовим противницима, очито промакао: своју библиотеку од више хиљада књига завештао је Православном богословском факултету у Београду. То је можда мали корак, али је и неки почетак.
Јер, колико студената или одраслих зна, на пример, да је септембра 1949. ‘‘нова’‘ власт конфисковала имовину Михаила Пупина, или да је војводу Петра Бојовића на смрт претукла група комуниста, послата 1945. да га принудно исели из његове куће у Трнској 25 у Београду? И да му је тело на таљигама пребачено на Ново гробље, а народу забрањено да присуствује сахрани под претњом репресалијама?
Ове и многе друге теме разматрају се само на интернет форумима, што значи да круже у оквиру ограничене групе људи, те да се на њих може наићи само случајно или ако се већ има неко претходно знање и – што није најбезначајније – да оне постоје само виртуелно, и као параисторија.
Али, ако не знамо своју праву историју, са свим личним и групним посрнућима, неће нам вредети никакво знање о било чему другом, ма како важно и драгоцено то евентуално било.
(Извор: Космет виа космос)
P R E V R A T 
Текст је пренет на предлог Николе Варагића, претпостављам као доказ који потврђује да су комунисти педесет година владали уз помоћ лажи, клевета, конструкција и врбованих лажних сведока. Што узгред буди речено – нико овде није ни спорио. Некако се увек деси да ја „браним“ комунисте, али морам рећи да ми се судбина студента Томовића не чини нарочито трагичном. Као што се види, након избацивања са филозофског, прешао је на теолошки факултет,а три године касније вратио се назад на „Ф“ где је и дипломирао, малте-не у року. Касније је на истом факултету и докторирао, дакле – он због својих ставова никад није кривично гоњен, што је врло чудно ако се зна за примере „обичног света“ који је због безначајне и безопасне псовке умео да заврши на двогодишњој робији. Негде сам забележио и објавио случај мог познаника Симе Бијелића из околине Добоја који је задрту кобилу опсовао речима “ ‘Ајде, јеб’о те Тито…“ и након пријаве комшије одведен у добојску УДБУ где му је ископано да је ’45, као седамнаестогодишњак био мобилисан у четнике, с њима провео три дана док се јединица није разбежала, а на „народном суду“ као непријатељ народа и државе добио две године затвора у КП Зеница. Након изласка на слободу, редовно је превентивно привођен кад год је неки важан „друг“ пролазио кроз Добој, а што је још важније – практично су „он и баба“ били осуђени на гладовање јер чак ни тридесет година касније нико у Босни није смео (ни хтео) да га запосли. Запослио се тек почетком осамдесетих година и то у Словенији, након што је кадровику на железници испричао свој случај – и то у својој 54 години живота. Зато, мислим да је случај професора Томовића,кога је поред „голготе“ и „страхота“ које је преживео запало да код истих „комуниста“ постане министар – обична антикомунистична пропаганда која не вреди колико папир на којем је написана. Можда нешто значи људима који не знају за горе ствари, а зашто не знају – криви су српски интелектуалци који још зентају од „притајених комуњара“ па се не усуђују да пишу о правим стварима. Част академику Михајловићу и другим изузецима, али све остало је написано толико спаламуђено и апстрактно да је напорно или невероватно за читање. Овај текст не доказује ништа, више је нека врста алибија комунистима. По принципу: Ако је ово најгоре што су урадили – нису ни били тако лоши (и требало би их вратити на власт).
Sviđa mi seSviđa mi se
није поента у трагичној судбини Томовића, која није трагична већ у нашој трагичној судбини и трагичниој судбини јавности и образовном систему познатих великана-превртача које славимо…“Разлику између полиције и професора универзитета било је тешко повући, осим у корист полиције“… шта си запео за комунисте кад је сада још горе? па је прича додатно поучна, а један из текста нам управо испира мозак срБским становиштем
Sviđa mi seSviđa mi se
Е зато сам послао текст.
Погледајте пут академика Николе Милошевића, и после њега помињаних проф. Косте Чавошког и Мила Ломпара.
Колико су далеко од таквог (бар интелектуалног) поштења “величине“ попут Латинке Перовић, Драгољуба Мићуновића, Николе Хајдина, Весне Пешић, Загорке Голубовић, Срђе Поповића, Весне Ракић Водинелић…?
Sviđa mi seSviđa mi se
Ово је скраћена верзија са сајта Српски лист.
Тамо можете да видите да на ФФ не постоје било какви подаци о студенту Томовићу, и да је до података дошао на превару преко неког ко је од удбаша, који је радио на ФФ и код кога је била документација, тражио на два дана због истраживања у вези свог доктората.
Даље, ово је само један од неколико стотина хиљада случаја репресије коминистичког режима. Поменули сте академика Михајловића, свог познаника Симу Бијелића…
На који начин је један овакав текст “више нека врста алибија комунистима“? Баш ме занима.
Sviđa mi seSviđa mi se
И наравно, имати у виду да текст пише Ана Селић, сестра ММ, ћерка комунисте Марковића, супруга Момчила Селића, сина шефа УДБе.
Sviđa mi seSviđa mi se
bravo Nikola ako si ti preneo ovaj tekst.. а сад мало да слободно размишљамо као Томовић – мало аналогија са односима Ниче – Хитлер са Анта Старчевић, Иво Пилар – Анте Павелић.. . како неко може да се бави националним питањима а да ни не прочита контра базичне ставове очева „контра-нације“ … а кад би прочитао видео би да многе базичне ставове и погледе Дверјана,, рецимо о светосављу, дугујете уствари Иву Пилару..
Sviđa mi seSviđa mi se
Прво, Двери су Двери, а ја сам ја.
Друго, како било ко може неке ставове о светосављу, које постоји вековима, да дугује неком Хрвату који је живео на почетку 20. века?
Иначе, ван контекста овог текста и ових коментара, прочитао сам текст Пилара и јасно је да је веома субјективан када објашњава настанак богумила у Босни после слома хрватских народњака од стране Мађара. Из свега што је он ту рекао/написао, види се да је то реакција на српске ставове. Пре ће бити да је он тражио узор у српском светосављу, тражио је нешто што ће везати све Хрвате и учинити их независним (у црквеном смислу, због народног језика, у односу на Ватикан), тако да је он, колико сам видео, желео да уради нешто слично што је Свети Сава урадио стварањем Српске цркве. Међутим, не треба заборавити да је Свети Сава створио хришћанску и православну цркву, а не српску, богумилску, паганску, или неку другу.
Sviđa mi seSviđa mi se
одлично си схватиио и волим што си приочитао..ја сам текст и поставио као пример пропаганде а не као пример науке.. „Пре ће бити да је он тражио узор у српском светосављу“..ово ти је посебно тачно.. али то светосавље је у његовој интерпретацији и не верујем да има сличности са оригиналом
Sviđa mi seSviđa mi se
„сестра ММ, ћерка комунисте Марковића“ јбт. баш ништа без најужег племства … нисам знао за ове односе.. нема друге него револуција трећег сталежа..
Sviđa mi seSviđa mi se
Момчило Селић је деведесетих изјавио да је упознао све те злочинце још као дете после 1945. када су сви они долазили у његову кућу, код оца.
Sviđa mi seSviđa mi se
а јел може неко ко је одрастао међу нормалним људима да буде нешто овде?
Sviđa mi seSviđa mi se
Тешко. Али, боримо се.
Вук, још један Тројански коњ
http://nikola5.wordpress.com/2013/01/17/%d0%b2%d1%83%d0%ba-%d1%98%d0%be%d1%88-%d1%98%d0%b5%d0%b4%d0%b0%d0%bd-%d1%82%d1%80%d0%be%d1%98%d0%b0%d0%bd%d1%81%d0%ba%d0%b8-%d0%ba%d0%be%d1%9a/
Sviđa mi seSviđa mi se
већ дуже време прескачем селиће, изгубили су компас… овај текст сам прочитао јер је постављен на блог, навикао сам да је већина текстова окачена са разлогом… међутим, зајеб`о сам се… осим што извор није верификован, те је манипулација сваке врсте могућа, једина сврха текста је пљувачина по једном покојном великану, а ако ми нешто смета, то је управо то – облатити некога ко не може да се брани и то а основу, благо речено, сумњивог извора… чуј, „процес“ трајао од 8 до 16 часова?! „записник“ одговара неком временском периоду од пола сата, сат, са све пушењем и гашењем пикаваца… мислим, стварно… зар не мислите да је већ једном доста те антикомунистичке хистерије? ако нисте знали, комунизам је пао у европи, нема га више чак ни у србији… нећемо си помоћи пљувачинама по покојницима, већ радом, идејама, храброшћу, сучељавањем са проблемима…
п.с.да вам помогнем, упоредите „достигнућа“ макартизма у амеици, некако у исто доба… они су, рецимо, убили опенхајмера! свако идеолошко доба има своју децу, своје жртве, своје заблуде…
п.с.с.када ће неко из ове младе, варагићеве генерације, да се запита шта је то толико добро у овом систему, који ће тек за 30 година, потврђено од овдашњег „папе за економију“, достићи 89.годину прошлог века у области производње? знате ли зашто је то тако? зато што нико не ради ништа, само паламудите! јеб`о вас комунизам, зар нисте чули да је одавно умро?!
Sviđa mi seSviđa mi se
Сада сте ме насмејали 🙂
“комунизам је пао у европи, нема га више чак ни у србији“
“када ће неко из ове младе, варагићеве генерације, да се запита шта је то толико добро у овом систему“
“зато што нико не ради ништа, само паламудите! јеб`о вас комунизам, зар нисте чули да је одавно умро?!“
Иначе, ја овај текст Селића нисам схватио као блаћење академика Милошевића. На крају и напомињу да је билиотеку оставио Цркви, сви знамо да је постао посланик и све паре које је добијао од државе уложио је у куповину стана или више станова, а то је оставио Српском либералном савету.
Поучан је тај пут, на који многи нису ни кренули.
Sviđa mi seSviđa mi se
текст искључиво служи блаћењу једног покојног великана који се, из разумљивих разлога, не може бранити, а то могу да раде само нишчи духом илити смрдибубе, у које убрајам и селиће…
„Сада сте ме насмејали
”комунизам је пао у европи, нема га више чак ни у србији”
”када ће неко из ове младе, варагићеве генерације, да се запита шта је то толико добро у овом систему”
”зато што нико не ради ништа, само паламудите! јеб`о вас комунизам, зар нисте чули да је одавно умро?!”
шта вам је смешно? истина?
Sviđa mi seSviđa mi se
комунизам је пао ал исти карактери нису.. значи да није поента у комунизму, у чему с елсажем са Вуком … оно што критикујемо опра вадано у комунистичком времену израз је нечег што још постоји да не кажем да је вечна борба.. . не знам дал је блаћење али зашто се не би знало и то о НИколи Милошевићу, ја рецимо први пут чујем… мислим да је генерално наш проблем што нам никада идеје не остварују петлови који први кукуричу, тј. они који су на извору, већ ликови накнадне памети, преобраћеници.. а они ипак нису у материји.. ко онај поп бајкер, дојучерашњи будиста што убија лопатом… ако си једном заблудео, утемељено је сумњати да си заблудама склон..
Sviđa mi seSviđa mi se
Па наравно да не критикујем комунизам којег нема, нити Партију које нема, али саблазан комунизма кружи 🙂
И зато ми је смешно рећи нема комунизма, на власти су у већини комунисти, бивши чланови Партије, свуда је њихово наслеђе (на пример у мојој генерацији окружен сам са великим бројем православаца који не верују у Бога), а затим шта је лоше у овом (комунистичком) систему, и питати се што се не ради више. То је доказ да нисмо у капитализму, још се ради социјалистички, а што се ово сада назива капитализмом, не значи да је то прави капитализам.
О томе имате овде:
Milutin Mitrović
Spas kapitalizma je u reformisanju na demokratskijim osnovama.
cilj nije oda jugoslovenskom samoupravljanju
Moja tema je neodrživa diskrepancija između nivoa opšte demokratizacije i krutog hijerarhijskog modela proizvodnje, rada i vlasništva
http://pescanik.net/2013/01/rad-i-sloboda/
И овде:
Axel Honneth: Tržište se mora vratiti u društvo
Ono što plaši jeste činjenica da je kapitalizam na putu izgubio jednu osobinu čiji smo svjedoci bili kroz povijest – vještinu efikasne brige o harmoničnoj društvenoj integraciji individualne koristi bez oštećenja socijalnog tkiva. U tom smislu nije nam potrebno ništa preče u Europi, od povratka ekonomije u etički okvir, od ponovnog uklapanja ekonomske sfere u njezino institucionalno i normativno okružje.
http://nikola5.wordpress.com/2011/08/07/axel-honneth-trziste-se-mora-vratiti-u-drustvo/
Dr Ernst Hilebrand: Šta može levica protiv krupnog kapitala
Pod levim centrom se podrazumevaju partije koje u osnovi prihvataju tržišnu privredu, ali dopunjenu državnom regulacijom tržišnih mehanizama kroz demokratsku politiku, što bi obezbedilo da plodovi rada budu pravednije raspodeljeni, kaže Hilebrand.
Koliko je tom pojmu blizak ili od njega dalek najozbiljniji dobitnik na nedavnim parlamentarnim izborima u Srbiji takodje levičar Ivica Dačić, Hilebrandu je teško da oceni, a najveći dobitnik nedavnih parlamentarnih izbora u Grčkoj, lider stranke Siriza Aleksis Cipras sigurno ne pripada.
– Gospodin Cipras je relativno daleko od levog centra, on je evrokomunističkih, radikalnijih, prema kapitalizmu kritičnijih gledišta – kaže dr Hilebrand
http://nikola5.wordpress.com/2012/05/18/dr-ernst-hilebrand-sta-moze-levica-protiv-krupnog-kapitala/
Sviđa mi seSviđa mi se
Многи су за “критички осврт“ на српску историју, али само пре 1945. 🙂
Sviđa mi seSviđa mi se
а мени је смешна та опседнутост једног клинца, који није живео у комунизму, самим комунизмом; извините на изразу, али ви не знате о чему говорите, то је из ваших коментара видљиво; ја сам прво мислио да ви живите на митовима, али сам ревидирао став – ви живите у миту! какав црни комунизам, који комунисти? ако је неко и био комуниста, то не значи да је и остао, сада су то убеђени неолиберали, да не кажем фашисти; уосталом, ми живимо у земљи која је пример неолибералног система, крените од закона, па преко финансијског система, до отсуства производње; зар је вама динкић комуниста? он је официр империје, брине о њиховим финансијама, а не нашим, све је подешено у њихову корист! зар ви заиста мислите да би они давали паре у комунистичку земљу? дајте мало, мућните главом, окрените се око себе – ви само видите бивше комунисте, њихову децу и унуке, али то не значи да су они комунисти, зовите их макар преобраћени комунисти; што се тиче система у србији, дајте ми само једног стручњака који тврди и доказује да је у србији и даље комунизам-социјализам и ја ћу појести цео овај блог у штампаном издању…
Sviđa mi seSviđa mi se
„не знам дал је блаћење али зашто се не би знало и то о НИколи Милошевићу, ја рецимо први пут чујем…“
у томе и јесте ствар, „извор“ није верификован, па ако никада ниси чуо за то, ни ја, ни други људи, а знамо дела и убеђења академика милошевића, не може бити оквалификовано другачије (у ситуацији када се он не може бранити), до блаћење! мислим, шта ти је ту интересантно да сазнаш, када не можеш знати и да ли је то истина?
Sviđa mi seSviđa mi se
“ако је неко и био комуниста, то не значи да је и остао“
Шта да вам одговорим?
Што се академика Милошевића тиче, и даље не мислим да је циљ текста да се он блати. Истина, можда грешим, можда су аутори имали ту намеру. Ја текст не читам тако, већ као сведочење о том времену, и како је један Србин схватио каква је заблуда комунизам, јер, на крају “комунизам није постојао, комунисти не постоје“. Наравно да се онда ради о илузији.
Sviđa mi seSviđa mi se
“ Ја текст не читам тако, већ као сведочење о том времену, и како је један Србин схватио каква је заблуда комунизам, јер, на крају ”комунизам није постојао, комунисти не постоје”. Наравно да се онда ради о илузији.“
не кажем, може се и тако схватити, али је то цитирање „записника“ покварило утисак… заправо, мој утисак је „пљувачина на више начина“, а познавајући опседнутост селића неким личностима, које много боље пишу од њих, а својевремено су биле у партизанима, то је то… човек, ако је човек, мора претходно да размисли о последицама свога писанија… смрдибубе то не раде…
Sviđa mi seSviđa mi se