Драган Томић: Идеологија пораза

Идеологија пораза, није установљена у Србији за време распада СФРЈ, како се уобичајено мисли, већ је она присутна од касних 30-их година прошлог века. Ако би се пак ишло дубље лако се увиђа да је идеологија пораза заправо присутна још од 1813 године, када се десио слом Првог српског Устанка. Те две и по године 1813 и 1814 као и добар део 1815 јесу кључне године за српску историју и било какву анализу, и без њиховог разумевања није могуће исправно разумети било шта, шта се дешавало у српској историји.

Бој на Равњу, који је кулминирао у бици на Засавици означава крај Првог српског устанка. Он се водио између августа и септембра 1813 године, на потезу Цер-Китог-Равње. У том последњем часу, на брду Засавица,17.09.1813 године десио се финални продор, Османилија из Босне, када је 15.000 Османилја напало положаје српских устаника чије је бројно стање тада било око 3000. Тог дана остало их је 1000 и 17 септембра, на Засавицу стиже Зека Буљубаша са својих 800 хајдука, званих “голаћи” који су по цену сопственог живота штитили одступницу устаницима. Када им је нестало муниције, они су искочили из ровова и са јатаганима и сабљама ушли у бој прса у прса са Османлијама. Ово је изазвало иницијални шок и забуну у командном табору везира Али-паше Дерденлије и Сулејмана-Скопљака, што је дало довољно времена да се устаници повуку са бојишта. Један од ових устаника, је био Милош Обреновић и буквално радило се о минутима који су одлучивали о даљој судбини Србије. 

Овај бој у себи носи једну историјску чињеницу која ће се од тог момента понављати од Равња, до обала Албаније када је изнурена Српска војска чекала “савезничке бродове”, преко рата у Босни и све до битке на Кошарама на Албанској граници. А та чињеница јесте да је увек у тим ситуацијама, Француска стајала на страну тада Османлија а данас Бошњака и увек против Срба. Ова чињеница се константно сакрива и ретко кад спомиње али њен историјски континуитет је неоспоран. 

У боју на Засавици 1813, Французи су били ти који су опремали Османлије најновијом артиљеријом и Француски инжењерци су били ти који су учили како да Османлије прокопају и минирају ровове Српских устаника.

У повлачењу преко Албаније, месец дана је изнурена Српска војска чекала, “савезничку” помоћ, умирала на обалама, то је рађено са НАМЕРОМ да никада не буде у стању да војне операције изнесе сама и да увек буде зависна (контролисана) од стране “савезника”. И гле чуда, Француска војска са Франшеом Де Переом је заиста ослободила Србију. Срби су издигли споменик Француској и ја сада питам, ЗАШТО? Када су и Енглези и Французи послали бродове ТЕК након Руског ултиматума. 

У рату Босни, Французи су били ти који су захтевали НАТО интервенцију,Француски медији су били међу најжешћима у кречењу Срба говнима.

На Кошарама, француски легионари су наводили артиљерију Албанаца ИЗ АЛБАНИЈЕ и УЧК у непосредној ватреној подршци на положаје Војске Југославије, заједно са групом “Соко” која је балистичким радаром проналазила положаје артиљерије Војске Југославије.

Дакле да поновим за оне који не знају. Паралелно са нападом НАТО снага, Савезну Републику Југославију је напала и АЛБАНИЈА копнено-БЕЗ ОБЈАВЕ РАТА. 

Након тога, о раду Бернара Кушнера зна се довољно, то и не морам да анализирам.

Дакле, како је Француска део Европске цивилизације, ово значи да Европа не сматра Србију не само делом Европске цивилизације, већ ни делом Европе. И управо из овог разлога, како се историја убрзавала, Србију је прво напала Француска,па Аустрија,па Немачка,па Италија и на крају све земље Европе, под окриљем НАТО било директно било индиректно (учествовањем или не учествовањем).

Друга историјска чињеница је толико очигледна али управо зато, најлакше се занемарује кроз историју, и то од стране елите па све до “обичног” народа. Та историјска чињеница састоији се из неколико целина.

Први део, који се константно занемарује јесте да НИЈЕ СРБИЈА освојила Турску, него обратно. Као резултат победе Османлија – Србија је нестала, а као резултат устанка и борбе за ослобођење и независност – Србија је постала слободна земља. Дакле, нестанак и настанак Србије као независне државе, везан је са доласком, то јест настанком Османског поретка и одласком, то јест нестанком Османског поретка.

Други део који се константно или занемарује или погрешно тумачи, јесте да они људи који су прихватили Османско царство (прихватили “реалност”) су постали поданици Османског царства и као такви уживали су права и користи од тог система и да Срби, који то нису прихватили, били су обесправљени део популације Османског царства. Управо је овај диспаритет, створен НАСИЛНОМ променом поретка, је кључно окружење у коме су се развили сви проблеми Србије и Срба. А ево шта се тачно десило и то по одредницама:

Први сет закона у логици:

1.Промена долази споља.

2.Промена је насилна.

3.Промена је лоша.

Из ове констелације изводи се следећи логички закључак: ПРОМЕНА ЈЕ ЛОША.

Из овога произилази да људи који прихвате промену су ЛОШИ ЉУДИ.

Оно што произилази из ова два логичка конструкта јесте да ПРОМЕНА ствара ЛОШЕ ЉУДЕ и ЛОШИ ЉУДИ онда чине ЛОШЕ ДРУШТВО.

Како су се људи променили и нису више исти као што су били пре, они су онда  нови људи, то јест ти људи су ТУЂИНИ. Дакле следећи логички конструкт јесте да ПРОМЕНА СТВАРА ЛОШЕ ЉУДЕ И ТИ ЛОШИ ЉУДИ СУ ТУЂИНИ. Из овога следи да је ТУЂИН ЛОШ. Сумирано у једну дефиницију то изгледа овако:

-” Промена која долази споља је лоша и она ствара промену изнутра која је такође лоша, претварајући нас у туђине који су лоши, дакле непријатељи. Промена ствара непријатеље и непријатељство јер је промена лоша.”

На конто ове дефиниције, изграђен је однос спрам потурица и спрам суседа који су долазили на нашу територију и прихватали систем који није наш, и на тај начин постајали наши непријатељи. Реакција на ову дефиницију јесте контра дефиниција а то је да ПРОМЕНЕ треба свим силама спречавати и да се против њих треба увек борити када једном завладају. Онај ко прихвати промену својом вољом, постаје непријатељ и постаје туђин-непријатељ јер је ИЗДАЈИЦА. Издајица јесте највећи непријатељ. Следи нова дефиниција: 

-”Својевољно прихватање промене, чини да људи постају непријатељи-туђини и процес претварања пријатеља у непријатеља остварује се путем издаје”.

Једини начин опстанка и живота тако постаје херметичност заједнице, неприхватање промене и борба против исте. Издајица-туђин-непријатељ се не асимилује, нити је суживот са њим могућ већ се он протерује и истребљује јер је издајица и заједница са издајицама није могућа јер је нарушено поверење. Издајица у таквом друштву није дело и чин, већ је идентитет то јест нови ентитет-тотални непријатељ, тотална супротност и негација нашег идентитета. Стога, први стуб те херметичке заједнице јесте ПОВЕРЕЊЕ, а главни непријатељ јесте ИЗДАЈА.

Једни начин да се осигура поверење јесте вера у исту ствар, дакле значај веровања,то јест РЕЛИГИЈЕ долази на прво место.

Потом да би се опстанак заједнице која је утемељена на вери осигурао, јесте СТРОГО ПОШТОВАЊЕ устаљених правила и пракси, то јест ТРАДИЦИЈА. Оно што осигурава опстанак ВЕРЕ и ТРАДИЦИЈЕ јесте ПОРОДИЦА. Управо породица затвара херметички круг који омогућава опстанак заједнице тако што избацује у први план значај РОДА. На овај начин, стубови српског друштва јесу.

1. Вера.

2. Традиција.

3. Род.

Ови стубови се чувају у оквиру ЗАЈЕДНИЦЕ, и најмањи чинилац те зајднице јесте ПОРОДИЦА. Како породице живе на селу и живе од природе и блиској вези су са природом, сеоска породица тада постаје ДОМАЋИНСТВО. Стога конструкција која настаје на ова три стуба јесте: ЗАЈЕДНИЦА ПОРОДИЦА. Изведено из заједнице породица, произилази схватање државе као ЗАЈЕДНИЦЕ ДОМАЋИНСТАВА и нације као ЗАЈЕДНИЦЕ ПОРОДИЦА. Управо на овај начин, живот који се базира на проширивању било породице било поседа при чему увек тежи херметичности, заузима пре свега ПРОСТОРНУ или ХОРИЗОНТАЛНУ раван. Он у маси то јест квантитету види квалитет и услов свог опстанка и бољитка.

Хоризонтална раван, јесте раван физичког,мерљивог она је раван ПРОСТОРНОГ. И као таква, сасвим је у складу са начином живота који Срби воде. Та заједница, заснива се на традицији коју свако мора да зна и поштује, ту нема писаних правила, већ све што се ради, учи се од малена и зна се напамет. Ствари се не анализирају већ се усвајају као коначне. Не постоји критичка мисао нити преиспитивање. Све је јасно и све је црно и бело. У том систему, важи право старијег и ред је заснован на старешинству. Међутим оно што ствара проблем јесте што ако такво друштво од поједница,преко породице,преко домаћинства одбија сваку промену, искуство које такво друштво има у суштини НЕ ПОСТОЈИ. Такво друштво увек даје ИСТИ одговор на свако питање и сходно томе СНОСИ исте последице. Историјски гледано, таквом друштву се увек дешавају ИСТЕ ствари и оно, како нема развијено критичко мишљење није у стању да их анализира и разуме, већ их увек ТУМАЧИ и ПРИХВАТА као део свог идентитета. Психички, оно овакав след догађаја прихвата као своју СУДБИНУ и коначно као ПОРЕДАК ствари. Као своју реалност. Оно ту реалност не преиспитује,не анализира већ је тумачи и прихвата буквално и дословно.

Наставиће се…