Иштван Каић ДОООБРРООО ЈУТРООО

потреба да се етикетира и дисквалификује неко име у означеном референтно је везано за конфликт сопствених уверења на истом пољу питања у смислу да не постоји некаква јасна граница између „сопствених уверења“ и утицаја нечијег туђег означеног, тј. већ постојећег имена које је формирано на политичкој сцени и које се на тај начин нехотице преузима као означитељ за та „сопствена уверења“.

Потребно је урадити супротну ствар – не попуштати тој жељи именовања, присвајања најближих и најлакших закључака, одбацити уврежена мишљења.

Десетак дана након што су приведени Мишковићи, Дејан Илић отвара свој текст на сајту Пешчаника следећим речима: „Хајде да на почетку изађемо у сусрет очекивањима и брзо завршимо са тим. Александар Вучић је јефтини преварант коме на руку иде очајна ситуација у Србији“. У остатку текста, пак, говори се о концерту сомборске групе којем је аутор присуствовао, групе која је за петнаестак година постојања, искрено волећи музику коју ствара, очувала своје првобитне вредности без икаквих искушења да се комерцијализује. Вучић ће се још једном на крају узгред појавити у својству „лакрдијаша“ и то је то, текст је завршен.

Наравоученије гласи: први потпредседник владе је преварант сам по себи јер је у прошлости имао другачије, или дијаметрално супротне политичке ставове него што их има данас, и шта год да ради у будућности не може ту чињеницу да промени – он је преварант, све супротно од оног што краси сомборску групу, и то за сва времена. Са друге стране, утисак је такође следећи: начин на који започиње текст сведочи само о томе да Дејан Илић није у стању да прихвати да икакав потез у правцу који већина нас, укључујући и њега, сматра позитивним може доћи од неког ко се зове Александар Вучић и само због тога што носи то име.

И први и други став су на неки начин последице и уско су повезани са оним што се десило маја прошле године. Шта је, дакле, оно што нисмо научили од неочекиване смене власти, одвајања председничке функције од владе и карактера њеног рада до дана-данашњег? Основни проблем потиче одатле што многи од нас још увек нису свесни колико је претходна власт била  недемократска. И даље је закључак већине само тај да је „правила грешке“, али не и да је она суштински, од почетка била анти-демократски оријентисана власт на свим нивоима, и све то у једној неслучајној дискрепанцији према одредницама које стоје у њиховим означитељима –Демократској странци и Либерално демократској партији.

Постоје они којима није била потребна нова власт да би схватили да придеви у именима ових странака стоје само у служби подвале, па су баш зато оправдано биле на мети најжешће критике и исмевања (највише е-Новина). Међутим, постоје и они који су били свесни њених „грешака“ али за које су исти ти придеви у именима странака и даље били резервисани знак нечега што се фундаментално поклапа са њиховим уверењима. Још увек вредан сигнал да се „не сме одустати“ и да се на изборима мора гласати за њих, јер за кога би се иначе могло гласати? Радикали су били радикали, напредњаци су били само бивши радикали, а Коштуничини само националисти који су против Европске уније, итд. – дакле, сви до реда означени и то онако како су „демократи“ диктирали.

Поставља се питање: ако смо знали да „демократска власт“ у сваком случају баш и није тако демократска, шта нас је спречавало, или нас и дан-данас спречава да ту означитељску логику не ослабимо и према другој страни, истим онима којима та Демократска странка и Либерално демократска партија у великој мери приписују шта би требало да нам значе? Шта нас спречава да макар уклонимо атрибуцију „бивши радикали“ и значење ’једном радикал, увек радикал’ која се провлачи уз то, када већ знамо за велику изрежирану подвалу на другој страни? Да ли је могуће да нас све време у шаци држи само безазленост неког имена од кога не можемо да се отргнемо?

Овде улази Сосирова лингвистичка концепција; свако значење у језику састављено је из два елемента – означитеља (реч, звук и сл.) који упућује на материјалност, и означеног (представа, појам у свести, фантазам, имаго и сл.) у којем тај материјал проналази неко значење, тј. почиње нешто да значи. Када се тако склопе, називају се означитељски пар и формирају основну ћелију значења, а то је знак. Знак је увек знак неког значења које је одређено означитељским паром, нешто чији је контекст унапред одређен, али и само учествује у његовом грађењу за неки други знак, итд. Тако се оно што је некада било два, засебно и одвојено, означитељ и означено, потпуно употребно губи када постане једно у неком значењу и више није битно на који се начин то десило. Једном када означитељ у употреби језика пронађе неко означено, тј. добије значење, он се врло тешко раздваја од њега без обзира што је њихов спој по природи потпуно немотивисан, формалан, па чак и акциденталан.

Но, насупрот томе, у резултираном значењу више ништа није немотивисано – све је постало тенденциозно и идеологизовано јер је постало употребљиво. Отуд толика тежина над неком речју или именом, јер оно је увек већ етикетирано, део неког контекста – или као снажан симбол залагања већине у некој језичкој заједници од ког се тешко одустаје, или пак као једном компромитовано и тиме осуђено да дуго носи печат неопходно потребан истом оном симболу залагања.

Тако је нпр. након што је Борис Тадић по други пут постао председник Србије 2008. потпуно зацементирано значење речи радикал јер му је придодато означено свега најгорег у деведесетим које је његова Демократска странка издиктирала у кампањи. Истовремено, означитељ социјалиста више није имао ништа са национализмом. Дакле, његово означено је очишћено и придодато у крило симбола који је са њега опозвао све што је деведесетих представљало срж отпора према Милошевићевој Србији. Либерали такође улазе у градску владу Београда инструисани оним што је означено у једној јединој речи – под изговором „да не би  радикали дошли на власт“. Означитељ својим означеним „које се подразумева“, дакле, инструира.

Ствар се наставља. Схвативши да је означитељ тотално искомпромитован, да га је немогуће реанимирати, али и у нади да ће тако отрести са себе несношљиво означено које их етикетира, велика већина партијских чланова Српске радикалне странке те исте 2008. одлучује се за ново  име и оснива нову странку, замењујући проблематичну реч са „напредна“. Колико су успели у својим настојањима, сведочи чињеница да је данас фраза „бивши (умивени, преобучени) радикали“ у редовима тзв. „грађанске опције“ на снази више него икад. Заправо, тај означитељ је пораженим снагама на последњим изборима још једино што је преостало, а можда чак и њихов највећи адут док год се означено у њему такво какво је одржава.

То је више него очигледно и у тексту Дејана Илића. Дисквалификација Вучићевог имена у самом старту његовог наступа је нужна да би се после могло мирно писати о било чему другом. Али, ако је то тако, не разоткрива ли баш тај Илићев потез само непрекидно понављање исте оне ДС и ЛДП изборне пропаганде, једну догматичну и декадентну закоченост у простору и времену од маја прошле године?^[1]

Дакле, без обзира што се сматра да су демократи „грешили“ док су били на власти, то изгледа да никако не мења ствари што се тиче ових других, јер за пропаганду коју је Тадић наметнуо како би могао неометано да влада и даље има места. Међутим, да ли сад то има везе са напредњацима од кад су дошли на власт, или само са оним на шта смо научени да под њима подразумевамо, тј. са оним означеним које никако да пустимо? У том непрестаном ниподаштавању другог, његовој дисквалификацији чува се потајно у ствари само онај, још увек за тог неког вредан симбол у означитељу „демократска“ који су две странке присвојиле у значењу да га нико други сем њих не може означавати, а ту смо на терену чисте догматике. Сваки припадник тзв. „грађанске опције“ зато би требало да се запита да ли је и сам протагониста такве небулозе? Да ли је и сам подрива у себи?

Умели смо да се смејемо националистима због њихових митологија о Великој Србији, небеском народу и Косову. Сада, после избора откако је изгубила, не откривамо ништа друго него да и „грађанска опција“ и те како има своју митологију у коју се куне, за коју је спремна да лаже, краде, корумпира и заташкава. Од демонстрација деведесетих, преко Петог октобра, Ђинђића, па све до Тадића чије означено својата и нипошто не дозвољава да реалне радње, садашњи потези на политичкој сцени буду оно што је мерило значења и смисла. Управо зато је Илићу нпр. хапшење Мишковића, али и комплетна борба против корупције потпуно незанимљива, и то само због лица које је наиме води. Методологија је ту идентично примитивна оној коју покушава да карикира – Не дамо означитељ! Оно што смо означили јесте, увек је било и остаће наше! Али Дејан Илић није најтежи случај, његова аугментативна слика, а можда и будућа прилика јесте, веровали или не, нико други него Миљенко Дерета.

 

Према томе, потреба да се етикетира и дисквалификује неко име у означеном референтно је везано за конфликт сопствених уверења на истом пољу питања. У ком смислу, конфликт? У том да не постоји некаква јасна граница између „сопствених уверења“ и утицаја нечијег туђег означеног, тј. већ постојећег имена које је формирано на политичкој сцени и које се на тај начин нехотице преузима као означитељ за та „сопствена уверења“.

Због тога у политици име игра пресудну улогу; оно квалификује, одређује, сегрегира, распознаје, оно је основа за сваки глас и афинитет, али од њега се и зазире, на основу њега отписује, исмева, омаловажава – нема ничега у рецепцији на политику што не би могло бити махинално пребачено на неко име (отуд компромитујуће претње са свих страна) и тиме зачепити некоме уста, или их сасвим супротно, разгаламити. Најбоље манипулације остварују се преко имена, њега је довољно поменути да би се означило мноштво ствари, репова зацементираних у истом означеном (’па зар хоћеш да имаш једног Николића за председника? Тадић – наравно’). Име заводи. Име? – преко њега иде највећи курварлук у политици.

Слично као и Илић, који мисли да је то што је одмах на почетку свог текста о свом ноћном проводу морао да назове Вучића преварантом урадио из некаквог „сопственог уверења“, Миљенко Дерета, некада цивилни активиста, мисли да улази у покрет Преокрет и постаје народни посланик због тога што се његова „сопствена уверења“ и циљеви поклапају са уверењима и циљевима Либерално демократске партије. Никакве разлике у механизму ту нема, обојица су фокусирана на неко име, један је само отишао корак даље, што не значи да и други неће.

Означено које себи од свог настанка калеми ова странка (ексклузивно најосвешћенији, најмодернији и најбржи путари ка ЕУ) Дерета је изједначио са својим Грађанским иницијативама, и са још неколико „невладиних“ организација које су у Преокрету добиле политички придодатак, саставио Кућу људских права, Јовановићев „цивилни“ штаб, и у ствари само још једну обичну испоставу пропаганде Преокрета.^[2] На тај начин, неповратно дезавуишући означитеље попут „невладина“ и „непрофитна“, Дерета и Бисерко су контаминирали и унаказили сами себе, учинили своја политичка виђења ирелевантним, јер све што мисле мора се од сада поклапати са страначким циљевима, под контраверзном и још мало па неупотребивом паролом „сопствених уверења“. И то само зато што је учињен преступ у политичку арену, у терор и свеприсутност знака, тј. имена. Преступ за пеглање и партиципацију у истом означеном којим се и други позивају да им се оберучке придруже.

Али из Деретиног угла „реалност“ зато изгледа сасвим изокренуто – улаз у политику, тј. подржавање одеређених партијских концепата, једини је начин да се постане релевантан и утицајан. Штавише, то је пут да се „преузме одговорност“ и постане „активан“, а они који не следе тај пример аутоматски су одабрали пасивност и екскомуникацију, да њихово мишљење нико не узима за озбиљно. Тиме је и аргументација постала бескрупулозно страначки пропагандна, јер ’нико’ овде значи заправо ’нико од њих’, а не сви остали. Питање је сад само шта се налази на оној другој страни, јер очигледно је да и Дерета признаје да то није терен на којем нужно морају да важе исте ингеренције означитеља. Шта је то за нас „са оне стране“ политике, тамо где су преостали, а ипак политички свесни грађани?

Арбитрирање за име је арбитрирање за политику и улазак у њу, без обзира на циљеве и уверења са којима се улази, јер то све отпада заједно са племенитошћу и оном идеалистичком истрајношћу каква је код Илића изражена у метафори сомборског бенда. Зато политички терен фундаментално изневерава сваку жељу и њену примену, па и намере да се са неком искреном идејом уђе у политику и тамо учини нешто за добробит грађана. Према Сосиру, а затим и Лакану само име већ јесте идеологизација, а то значи да не постоји никакво реално покриће да се мисли да било неки политичар или странка могу да буду оличење наших уверења, да ставе тачку на наша разочарења. У очима обичних грађана, политика је увек на некој другој страни; она барата неусагласивим означеним представама, фантазмима о истинитим и лажним намерама, сумњивим значењем изговорених речи, итд. У том смислу, свеопшти херој или спасилац какав се замишља „грађанском“ митологијом у политици никада реално није ни постојао, нити га може бити.

Став Пешчаника увек је био да се мора правити отклон од политичког терена, да се одржи једна константна обазривост, уздржаност и сумња. Али шта је та сумња? Није ли и она само нека врста фотографског негатива чежње за стабилним означитељем, тј. именом? Јер сумња је увек управо сумња у нечију искреност, у истинитост. Дакле, она стално упућује на неки референт који јој недостаје, па стога том референту и робује. Она зато делимично са собом повлачи и лабилност „сопствених уверења“. Слично је и у Гадамеровом херменеутичком концепту где се тврди да не постоји ауторитет (тј. име) док се то не заслужи. Али шта значи заслужити, ако не опет само начин да у једном тренутку то име на основу својих поступака добије приоритет означавања, а потези које ће повлачити након тога – претплаћену амнестију.

Дакле, проблеми су исти као и на другој страни, нико дакако није имун од имена. Ипак, у сваком од наведених случајева јасно се види да човек чак и тежи ка томе да се препусти неком означеном, некој слици, имагу, или што би Хајдегер промашено романтичарски рекао, да буде бачен у средиште бивствовања. Но, ствар је у томе, да колико год то било тешко и нешто на шта нисмо навикли, треба изметнути фокус јер то је иста она жеља која нас баца у проблем из којег нема излаза.

Потребно је урадити супротну ствар – не попуштати тој жељи именовања, присвајања најближих и најлакших закључака, одбацити уврежена мишљења. То је шанса и предност људи који упорно истрајавају „са оне стране“ политике, нешто што Дерета сигурно више није у стању да уради; блокирати цементирање значења у имену, ослободити га од субјекта, личности, психологизма и идеологије. Успоставити сосировску баријеру (у формули С/с) и не дозволити да означитељ тако лако проклизава у означено. Пустити га да започне свој сопствени ланац без нужде да се пошто-пото одмах дохвати свог пара, и тако располутити актуелну дегенерацију постизборног „грађанства“.

Нико боље није ударио у срж ове „грађанске“ декаденције него премијер Србије Ивица Дачић када је изјавио да је највећи пораз за оне који су изгубили изборе то да ће их у Европску унију увести баш они против којих су се борили Петог октобра. Дакле, ни челницима те Европске уније више не сметају имена на власти док год Србија усваја знања и искуства од земаља које су некада у историји пролазиле кроз оно што и ми. Ако су они то могли да схвате, може ли то да учини и још увек употребив остатак наше „грађанске опције“, или је и он пак заувек изгубљен у њеним траговима кочења?

 
Пешчаник.нет, 23.01.2013.

———–    

1. Иако је Тадићева Демократска странка формални губитник избора, највећи утицај мајски пораз ипак има на ЛДП, јер се сва ексклузивност „грађанске оријентације“, њихово означено сада ломи у парампарчад. И то тако да странка почиње да губи сваки смисао постојања јер, по свему судећи, неће ни имати никакву улогу у том придруживању. Од некадашњих критичара, ова странка напрасно је склизнула у улогу сулудог оспоравача нове власти; готово да се сам догађај смене упорно одбија као факат, или се разуме као некакав ружан сан којем се ближи крај. Сваки њихов коментар од настанка нове власти политички је неупотребив, депласиран, негативно категоричан, преувеличан и исконструисан, а часовници странке као да су се зауставили оног тренутка када су схватили да су све изгубили. ↑
2. Овде се два означитеља са једним означеним представљају преко имена као два аутономна ентитета. Али њихов језик, њихова уверења су идентична, а више није битно ни чија су, јер једни понављају и цитирају друге, што је посебно видљиво у пропаганди која избија у „Извештају о раду нових власти у области људских права, транзиционе правде и владавине права у Србији“. Није ни случајно што овај извештај нема баш никакве сличности са редовним годишњим извештајима о стању људских права у Србији који објављује Београдски центар за људска права, иначе такође чланица ове испоставе. Уколико се упореди аргументација која се базира пре свега на медијским чланцима и неколико уско протумачених чланова закона, и која се користи искључиво за дисквалификацију нове власти (стара се експлицитно не криви ни за шта, доступност извештаја Савета за борбу против корупције или разрађеног списка препорука Европске комисије челницима садашње владе не спомиње се нигде, али се зато нападају Вучићеве најаве хапшења и пакују као противзаконите) са свим нападима Чедомира Јовановића што по медијима, што у скупштини, јасно је уочљиво од тачке до тачке да су то пресликане ствари и да Кућа људских права ради за страначку догму.