Драган Томић: Идеологија пораза 2

Начин живота Срба, под Османским царством у Србији, био је сведен на то да су они изгубили свако право социјалног кретања у оквиру Османског поретка. На овај начин, угњетавање Срба, довело је до, компресовања друштва у једну раван, раван у којој је било могуће само хоризонтално кретање (увећање породице,увећање поседа или пак приноса и стоке). Значај практичног потискује апстрактно, што се одражава на улогу образовања и касније науке у таквом друштву. Апстрактна мисао, имагинација и креативност јесу појмови који готово да немају никакву вредност и сматрају се бескорисним. И у крајњој инстанци сматрају се негативним фактором, јер привлаче пажњу, јер се истичу од уобичајеног и познатог. Стога имагиниација и креативност се запостављају и гуше. Готово је Србима непознат случај неког попа у централној Србији у 14 веку који је направио рудиментарни бицикл и одмах био убијен ритуално на ломачи, јер ништа брже од коња не може да иде а да има човека јахача. Иновација у друштву дакле, сматра се непотребном, бесмисленом и у крајњем случају штетном јер нарушава поредак. Овакав однос према пионирима остаће константа до дана данашњег.

 Гушење имагинације и креативности у таквом друштву, доводи до самокастрације и одбацивања идеје прогреса на основу личног напора. Стављајући значај заједнице или колективитета изнад појединца, такво друштву систематски гуши индивидуалност а са њом и лично достојанство и слободе. Ово доводи до бизарног обрта, у коме се дешава то, да појединац да би се лично остварио, мора прво себе наметнути друштву, јер једино тако он може имати слободу да буде оно што јесте. Последица овога јесте да се рађа култ власти који се битно разликује од осталих култова власти у свету. Наиме, жеља за моћи у свету – мотивисана је одржавањем система који индивидуи или индивидуама омогућава слободу, док је у Србији жеља за влашћу искључиво мотивисана ЛИЧНИМ интересом, тачније ЛИЧНОМ СЛОБОДОМ. Како је све лично у таквом друштву и како постоји свест о томе, борба за одржање позиције која омогућава личну слободу је увек лична јер се владар увек осећа усамљено и угрожено од стране других претендената који такође желе да буду слободни а могу постати слободни једино ако дођу на врх власти. Стога је врх власти заправо једино место које омогућава слободан живот те се тако власт изједначава са слободом. И како је све лично, лична власт постаје тако лична слобода, а да би се лична слобода одржала, слобода осталих не сме постојати јер би она директно угрозила слободу онога ко је на власти, што је увод у деспотски начин и културу владања. У таквом друштву, ништа се не дешава без знања и одобрења центра и може се десити само и једино ако служи одржавању позиције центра на власти. Тачније, слобода у таквом друштву јесте УСЛОВНА слобода, која фаворизује одређене појединце или слој људи, дозвољавајући им ограничену слободу само зато да би цело друштво остало неслободно. Социјални сталежи не постоје нити је могуће слободно кретање између сталежа, већ је то кретање условљено интересима појединца или мале групе појединаца на власти. Оно што постоји јесте класта, мешавина класе и касте при чему је кретање строго контролисано сходно интересима врха. Српско друштво је тако, у свој својој јадности – превасходно ексклузивно и ЕЛИТИСТИЧКО.

 Преласци из једног нивоа класте у другу, могући су тек ако то буде ексклузивно одобрено од врха те класте, и то увек на основу принципа личне користи за врх класте.  Дакле лични напор, сходно почету текста није битан, оно што је битно јесте колико добро се врши чмарно чеповање, улагивање врху класте. Тако, долази до установљавања принципа негативне селекције, при чему најнекреатвнији, најнеспособнији просперирају док се креативни и способни занемарују и гуше. Јер једино поданички менталитет осигурава бескрајан опстанак на власти а самим тим и „слободу“.

 Окружене тако масом верних поданика који се не усуђују да мисле својом главом, елите у кластама у Србији, једноставно губе везу са реалношћу и теже да своје виђење реалности, тачније своје умишљене фантазије остваре путем туђе грбаче. Ово доводи до друге карактеристике односа у српском друштву, а то је апсолутна раздвојеност елите и народа али и апсолутна раздвојеност елите од рационалног и реалног.

 Основне карактеристике српског друштва јесу:

-”Елитизам и ексклузивитет који води у клијентилизам кроз негативну селекцију.”

-”Егалитаризам као основу поретка друштва, којим се сузбија и спречава појава конкуренције”

-”Аутизам елите, како према народу тако и према свету око себе.”

-”Апсолутна доминација личног интереса над општим, што води у аматеризам.”

-”Одсуство рационалног и апслутна доминација мистичног.”

 Или сумирано то изгледа овако:

Херметичност друштва настала је због околности у којима се то друштво нашло. Херметичност друштва тежи да своју егзистенцију и свој идентитет сачува и одржи, затварајући се у себе и одбијајући сваки страни утицај који би довео до промене. Херметичност таквог друштва, у околностима где постоји стална претња од физичког нестанка, је оправдана али не без последица. Директна последица херметичности јесте свођење кретања у друштву на једну раван, хоризонталну раван која фаворизује квантитет спрам квалитета. Значај апстракције, развоја мисли и креативности не само да је занемарен већ се и сузбија. Критичко мишљење не постоји, те стога не постоји разумевање околине већ њено тумачење. Разумети нешто значи креативно посматрати то нешто, покушавати да се продре у његову суштину док тумачење нечега, разматра однос два непромењива ентитета, тог нечега и нас, при чему однос тог нечега тумачи на основу последица које то нешто има на нас. У суштину се не улази, она остаје несхватљива и мистична.

Херметичност таквог друштва, инсистира на колективу и занемарује интересе појединца, што доводи да интереси појединца могу бити остварени тек када се он као такав наметне колективу. На овај начин питање личне слободе постаје питање опште неслободе, јер појединац, докопавши се власти, тежи да остане слободан а једини начин на који може остати слободан јесте ако спречи све остале да се докопају власти и постану слободни, што аутоматски чини да он изгуби слободу. Ово доводи до култа власти и деспостског начина и културе владања.

Култура владања, инсистира онда на општим вредностима и егалитаризму у народу, не зато што сматра да су сви једнаки, већ управо зато јер жели спречити појаву конкуренције која би директно угрозила власт, то јест слободу – и то ради из разлога самоодржања. Да би учврстила своју власт, она се позива на највеће и најопштије акте, у овом случају религију и Бога, како би заувек сачувала своју позицију слободе, то јест власти. Она константно инсистира на сакралном како би сачувала световно, то јест, она стално тепа народу како је он богоугодан и диван само зато да исти не би пожелео више чиме постаје конкурент елити на власти. А како Хришћанство одбацује материјалне вредности, ова злоупотреба религије је основни алат одржања на власти. Православље у својој специфичности, има тенденцију да на пантеистички начин посматра свет око себе, при чему истиче да је све што се дешава на овом свету од Бога, те тако и власт је од Бога те тако поредак ма какав да је – са разлогом је, а разлог је Божија воља. Но како је Бог у православљу умом недокучив, разлози су мистични те тако и сама власт је мистична и недокучива. Она постоји као и Бог, ИЗВАН обичног света и обичне логике и увек види више и боље него обичан свет. Ова подела, директно води у екслузивизам јер владајућа елита одређује напредовање подчињених, бирајући људе на основу личног интереса а тај интерес је УВЕК одржање на власти, то јест одржање сопствене СЛОБОДЕ. На овај начин, кроз негативну селекцију, бирају се најбезопаснији људи који су сервилни и не поседују капацитете за развој нити лични интегритет, подложни су утицају са више инстанце, те тако сам систем који се изграђује јесте систем најгорих поданика, који онда свесни своје неспособности, агресивно и безумно бране своју дату позицију, свесни да су у сталној зависности од више инстанце. Овакав систем јесте систем овисника о власти и опстанку на власти, која – пошто значи личну слободу, постаје приоритет по сваку цену. Без креативне енергије која би друштво водила у прогрес, такво друштво постаје живи фосил, херметички затворено унутар себе, са јасно подељеним улогама и поретку. Постаје тврдо али изразито крхко, нееластично, те се при најмањем удару споља, распада у потпуности. Његова чврстина је само привид, мистична фантазија која пружа осећај сигурности. Но непостојање динамике, такво друштво води у сталне насилне сударе при чему су последице таквих судара трагичне и фаталне. Међутим оно што је најтрагичније јесте то да такво друштво није у стању да се регенерише после судара и осуђено је на стално круњење и опадање, до свог нестанка. То друштво не решава проблеме већ их одлаже, што доводи да безначајни проблеми временом расту то момента када више нису у стању да се игноришу и тек онда се приступа њиховом решењу. Но тада је већ касно и проблеми се увек решавају на штету друштва (прича о Косову је дефиниција оваквог начина размишљања). Тада, друштво се налази у стању шока и парализе, тежи да мистично објашњава узроке свог пораза што га додатно тера у пасивност и апатију али и екстремну аутодеструкцију. Оно што је карактеристично за овакво решавање проблема јесте да у моменту када проблем нарасте толико да се не може игнорисати, решење које се примењује јесте решење за проблем док је он био у безначајној фази, што доводи до обесмишљавања саме поенте решавања проблема и представља ауто пут у тотални пораз, који је мешавина деструкције и аутодеструкције (пример Косова је опет више но очигледан). 

Ексклузивитет елите води у њено аутистично понашање и екстремну апстракцију. Српска елита вечито лебди у облацима, машта у свом супер херметичком свету и базира своју логику на чистој мистици. Мистика српске елите није ништа друго до незнање и то незнање се манифестује кроз краткорочну политику и пре свега је оличено у АМАТЕРИЗМУ у вођењу државе. Мегаломански циљеви, базирани на хазардерском схватању света око себе у коме се на све гледа опортунистички, српска елита је као звер која чучи у жбуњу и нада се да ће је срећа послужити да јој поред носа прође плен. Први плен који се укаже, на њега се скаче свом силином, често игноришући богатију гозбу која је одма иза угла. Неспособност да се ствари сагледају на дужи рок, одсуство стратешке иницијативе, стратешког, дугорочног планирања и циљева, јесу директна последица недостатка апстракције и апстрактног размишљања са почетка анаилизе. Аматеризам елите директно аминује црква, тежећи да народу представи исхитрене и брзоплете поступке елите као Божију вољу увек у складу са добром намером. Сама елита опхрвана је потребом за доказивањем и уважавањем, у њеној свести царује пре свега СУЈЕТА и ПАРОХИЈАЛИЗАМ и она увек у мегаломанији својих циљева директно рефлектује те особине (брзоплето умрежавање са елитама у Европи путем масонских ложа, стварање Југославије јесу дивни примери овога).

Све у свему, херметичност Српског друштва, од најниже инстанце до највише, чини да то друштво и та држава буду предвидиви у својим реакцијама и свом деловању, што омогућава конкурентима/непријатељима изразито лаке победе и остварења својих циљева уз минималне трошкове и жртве.