Драган Томић: Идеологија пораза 3

У жељи да испитам идеологију пораза у Србији, направљен је систем који мери два основна чиниоца а то су : узрок и последица. На основу узрока и последице, изводе се три нове вредности а то су : УЛОЖЕНО,ИЗГУБЉЕНО и ДОБИЈЕНО. Да упростим. Било каква акција коју Српска елита предузме, она ту акцију предузима са одређеним циљем, она за ту акцију обезбеђује одређена средства. То спада под категорију УЛОЖЕНОГ. Само остваривање тог циља потом уводи категорију ГУБИТКА, којег треба схватити као трошак остваривања те акције. На крају, када је акција завршена, појављује се категорија ДОБИТКА. Здрава логика каже да основно правило оваквог концепта јесте да добијено увек мора бити веће од уложеног. Е сад, хадје да видимо на основу овога како ствари стоје. Важно је да напоменем да ја нисам историчар и да приликом тумачења догађаја ослањам се на сопствену (не баш велику) памет.

Узимајући у обзир нашу историју, могуће је поделити ток догађаја на епохе.

–Прва епоха јесте средњевековна епоха до доласка Османлија. Она у себе укључује Маричку битку,Косовску битку,пад Смедерева и Сеобе Срба са Косова под Арсенијем Чарнојевићем.

–Друга епоха јесте епоха деветнаестог века и она почиње Првим Српским Устанком а завршава се у двадесетом веку Првим Светским ратом.

–Трећа епоха јесте епоха двадесетог века у коју су смештене обе Југославије и њихови распади.

–Четврта епоха јесте епоха двадесет првог века, у којој долази до тоталног губитка свих елемената државности, националног идентитета и стварања провизоријума (познатијег као “регион” и “наши или ови простори”) а којег ја зовем ДЕБИЛИНАРИЈУМ.

 

ЕПОХА ПРВА :

 

Из свега што сам успео да прикупим, историја Срба на Балканском полуострву почиње између 610-641 године. По мени, период од 610 до 641 године јесте период досељавања Срба на Балкан, дакле он почиње 610 а завршава се 641 године. Стога прва епоха обухвата временски период од 610 године до 1459 године падом Смедервске тврђаве. Тај период је период од 818 година. У тој епохи постоје неке важне одреднице и оне су следеће:

Први период у овој епохи,би се колоквијално могао назвати као :

Србија као вазал Византије, и овај период карактеришу борбе са Бугарима и унутрашња нестабилност.

1.Период досељавања 610-641.

2.Период доласка Бугара на Балканско полуострво 680 године

3.Сукоби са Бугарима 836 и 852

4.Примање Хришћанства које се десило крајем деветог века (између 870 и 874)

5.Период од 200 година, од 9 до 11 века у коме се константно дешавају борбе за превласт унутар ране Српске државе уз, такође константно мешање Бугарске и Византије.

6.Почетак династије Немањића у раном 12 веку (1166 године) и територијална експанзија Рашке.

7.Године 1183 године, Рашка се шири на обале Јадранског мора, покушава да заузме Дубровник али у томе не успева. Године 1185 настаје Мирослављево Јеванђеље.

8.Владавина Великог жупана Стефана Немање се завршава 1217 године, када се Сетефан Немања повлачи добровољно са трона, одлази са сином Савом на Свету Гору где гради манастир Хиландар.

9.Година 1217 јесте значајна по томе што је у тој години крунисан први Српски краљ, Стефан Првовенчани

10.Године 1219 године, Сава Немањић, успева да се избори за аутокефалност цркве и оснива Српску Православну Цркву. Пракитчно од те године, 1219 Србија и Срби, постају део Европске Хришћанске цивилизације и што је још важније Срби постају-историјски народ.

 

Међутим, период између 1217 и 1219 године, носи са собом и један мрачан предзнак који постоји и данас и слободно се може рећи да је он један од генератора проблема Срба и Србије. Наиме Стефан Првовенчани јесте први Српски Краљ. Али такође он је имао и две жене. Прва жена је била Византијска принцеза Евдокија док је друга била венецијанска принцеза Ана Дандола. Сукоб избија у Србији између двојце браће, Стефана Немањића и Вукана Немањића око круне, који се завршава Вукановим поразом.Тако Стефан Немањић-Првовенчани, добија круну, круну којуприма од Папе Хонорија Трећег.На сабору у Жичи 1217 године он званично бива крунисан и добија име Првовенчани. Међутим, најмлађи брат, Растко који се замонашио у манастиру Света Гора, успева да 1219 године се избори за аутокефалност цркве у Србији, враћа се у Србију и одбацује Папску круну, преводећи Србију са Западног на Источни обред и на тај начин одређује правац Србије.

-За Запад и Католике ово ће бити чин издаје који никада неће опростити док ће за Србе представљати симбол независности и слободе.

Друга димензија јесте што је Византија, чији је Србија била вазал, нагло почела да опада и после Четвртог Крсташког похода, практично свела се на рушевине. Дакле у том тренутку, Запад се налази у експанзији док је Исток у опадању и од те две стране, Срби бирају страну која је губитничка. Зашто?

Одговор пружа историја, јер после овог момента па све до Косовске битке, Српска држава доживљава сталну експанзију и успон. Од 1219 до 1389 године, дакле 170 година, Српска држава јача у сваком погледу, и постаје Царевина под Стефаном Урошем Четвртим,Душаном Немањићем или Душаном Силним, првим Српским Царем.

-Од тог момента, у Србији почиње да се устоличава мишљење да је Србија наследница Византије, њен баштеник и чувар. Тачније Србија почиње себе сматрати Византијом.

Средњевековна Србија, своје постојање стога дели на три главна периода.

Први је период када је у вазалном односу спрам Византије и у константном конфликту са истом. Потом јој се на грбачу пењу и Бугари те су њен развој и унутрашње прилике, условљене овим факторима. Ово би се могло назвати периодом конституисања.

Други период,период експанзије, започиње освајањем и припајањем Византијских територија и ширење Српске државе на исток и југо исток, те се она шири преко данашње Босне на обале Дунава,потом експанзија иде југо-источно ка Косову и Метохији, данашњој Албанији,Македонији и на крају она излази на данашњу Грчку обалу.

Трећи период настаје после смрти Душана Силног, када долази до цепања у Царству које се убрзано распада на све мање и мање делове и то баш у моменту када је требало да буде најјаче, у моменту када надиру Османлије. У том финалном моменту Лазар Хребљановић, покушава да око себе окупи велможе, да их уједини како би се супроставио Османлијама но и поред свих напора он у томе не успевау потпуности. Разлоге за ово треба пре свега тражити у 1219 години и одбијању Папске круне, што је довело до тога да Србија буде остављена да се сама сналази како зна и уме. Од 1389 до 1459 године Србија све више потпада под власт Отомана и коначно, падом Смедерева губи сваки облик самосталности.

Генерално гледано, ја сматрам да је пропаст Србије започела заправо оног момента када је она покушала да себе успостави као наследника Византије.

У том моменту, Растко Немањић доноси Законоправило или Номоканон. Номоканон није ништа друго до модификовано источно-римско право и законска регулатива која се односи на грађане и цркву. Тачније Номоканон јесте ИЗБОР делова из источно-римског права и законских регулатива, које је Растко Немањић по свом нахођењу уврстио у своје дело. Дакле ради се о првом случају копи пејст праксе која ће се понављати стално у историји Србије, од Номоканона, преко Сретењског Устава (копија Белгијског са додатком тековина Француске револуције), до Устава Краљевине Југославије (копија Немачког устава), преко СФРЈ (копије совјетских модела) до дана данашњег када еунатори бесомучно преписују одредбе Еу. Управо је устројавање Србије као наследнице ИМПЕРИЈЕ био онај превелики залогај од кога се Србија једноставно угушила. Вулгарно то би изгледало као када би сте у фићу хтели да монтирате мотор од камиона. Једноставно, ствар РАЗМЕРЕ је у питању а не ПРИНЦИПА функционисања. И мотор од фиће и мотор од ФАП-а јесу мотори за покретање возила, оба јесу мотори са унутрашњим сагоревањем, али “фића“ и ФАП иако јесу возила, возила су РАЗЛИЧИТЕ ВЕЛИЧИНЕ или РАЗМЕРЕ. Стога уместо да себе гради и устроји по ПРИНЦИПУ или ДУХУ Византије, средњевековна Србија је БУКВАЛНО прекопирала Византијску регулативу. А у Византији, познато је да се на двору ем трује, ем набада бодеж у леђа,ем се сплеткари само што то има тотално другачији контекст када се дешава у мулти културној Империји која се распростире на стотине хиљада квадратних километара него када се дешава на територији релативно мале земље коју насељава релативно хомоген народ. Како да објасним, ИМПЕРИЈА те ствари може да поднесе,вуд би Империја-НИКАКО!.

Зато је насилно преузимање власти Душана Силног од свога оца добило мистификовану конотацију клетве и Божије казне, јер је по моделу Византије створена представа о Србији и Србима као некаквим настављачима Византије што они у суштини нису били, већ управо супротно били су јој ВАЗАЛИ и борили су се противу ње. Но ова Империјално “Дворјанска” мегаломанска визија, толико се допала умишљеним скоројевићима који су постали српска „империјална“ властела, да су умислили да јој она по праву припада и сходно томе искористила ју је за устројавање државе. И чим је Душан Силни умро, цела “Византијска” парадигма се распала у парам парчад, под Урошем Нејаким што је био иницијални увод у пораз и пропаст који је кулминирао уМаричкој бици и касније на Косову.

Но Империјални идеал је преживео векове, сећање на сјај и бљештавило “ПАЛАТЕ” са све “дворјанима” такође. Сва та слава, истргнута из контекста, хипнотички је распаљивала маште многих кроз историју тотално занемарујући историјске чињенице које више него јасно указују на НЕОДРЖИВОСТ таквог устројства државе.Јер да је могло, нити би се Србија цепала на деспотије већ би велможе стале раме уз раме са Урошем и организовано се супротставили Османлијама. Али нису. Цена тих “славних”170 година , плаћена је са 500 година тоталне деструкције и брисања свега што би могло и да указује на постојање Срба и Српског. И да ствари буду супер грозне, тај процес траје и дан данас.

Оно што се дешава за време владавине Душана Силног понавља се и данас. А то је да када Србија постала царевна, она постаје један од главних извозника сребра и злата у Европу, подмирујући 35% потреба држава у Европи. Сад, поставља се питање како то да Србија преузима улогу свог бившег господара против кога се борила, потом да ли је Душан Силни у опште био свестан развоја догађаја на блиском истоку, ширењу Османилија који су још у 11 веку практично освојили Азијски део Византије. Да ли је препознао претњу? Извоз стратешких сировина, сребра и злата, јасно упућује на категоричан одговор. НИЈЕ. Ко нормалан би у тренутку када се појављује претња по опстанак, извозио круцијалне сировине за одбрану?

После смрти Душана Силног на престо долази Стефан Урош Пети Немањић, познатији као Урош Нејаки. Сад ту се поставља питање како Душан Силни може да има сина Уроша Нејаког? Зашто таква супротност?. Оно што се зна из владавине Уроша Нејаког јесте да под њим почиње растакање Душановог царства и да после њега следи пропаст. Поставља се питање зашто је Урош био нејак? Једино логично објашњење јесте да много бабица рађа килаву децу. Једноставно, Урош је био размажено дериште, навикнуто на благодети двора и није био спреман да се бори за очување поретка које је наследио, јер је навикао да силни татица обавља те послиће. Поставља се питање онда, зашто Душан није подучио свог сина у уметности владања? Да ли је он у опште мислио даље од своје управе и свог “мандата”. Све указује да није.

Није га учио државништву из страха да Урош не би у једном тренутку урадо њему исто што је он урадио своме оцу. Али још дубље, могуће је да је Душан, учинивши то своме оцу, осећао дубоку кривицу из које се јавио презир према самом принципу власти и владања, рађајући мржњу према трону и подсвесно оптужујући исти за трагедију. Логично, из овога произилази да је успостављање Царевине Србије, у неку руку, покушај искупљења то јест компензације са судбину Стефана Дечанског. Изненадна смрт Душана Силног, вероватно од инфаркта или можданог удара, такође указује на то да он никада унутар себе није себи опростио тај чин, и да ма колико скривао ту рану иза славе и сјаја, она је као рђа нагризала његову личност изнутра, што је на крају и довело до његовог краја.

Лик и дело Душана Силног,тако, компромитовано је чином ослепљивања свога оца Стефана Дечанског и насилног преузимања власти и он никада није канонизован у свеца као остали владари Србије.

Клетва Стефана Дечанског, изречена на рачун Душана Силног, је битна јер она на најдиректинији начин успоставља везу са панатеистичком природом Православља али и са слабом утемељеношћу Хришћанства у Србији. Готово да је овај хокус покус постао историјска чињеница, на основу које се даје објашњење за српску пропаст која ће уследити након смрти Душана Силног.

По овој представи, Сетефан Дечански је жртвено јагње, које служи Богу и његова власт је од Бога те је он у заштити Бога самога, док Душан Силни је представник бахатог љубитеља власти који, прекршивши божије законике бива кажњен.

Но не само да он бива кажњен него сам Бог кажњава ЦЕО народ због овога, тако што га баца у ропство Османлија. На овај начин, мистично тумачење нечега сасвим природног и људског односи превагу над рационалним објашњењем и на најбољи начин представља панатеистичку“мистичност”Православља и контекста које оно прави. Све је гнев и милост Божија а слабост људске природе, коју “мистично Православље” у потпуности негира инсистирајући на “надљудским особинама” обожених Срба.

Но у реалности, десило се оно што се увек дешава у Србији. Класта богатих велможа, у жељи да одржи своју личну слободу, то јест власт, се удружује против врха државе и исти уништава како би задовољила своје ЛИЧНЕ циљеве, то јест зарад ЛИЧНЕ добробити, власти и слободе. Они ће зарад ситно сопственичких циљева жртвовати општи интерес и на тај начин довести до пропасти свега.

Ја не сматрам да је прихватање православља и Византијског наслеђа, главни узрок пропасти Србије нити да је то одбијање Папске круне. Оно што критикујем јесте начин на који је средњевековна Србија устројила саму себе. Сматрам да је она требала себе да изгради себе тако што би очувала Православље као религију и као своју духовност, али да је требало да устроји своју државу онако како то највише одговара Србији а не да буде нешто што није, у овом случају да покуша да буде Византија.

Тај покушај да се буде нешто што ниси јесте по мени главни разлог пропасти средњевековне Србије, јер у суштини то је та прото издаја, одбацивање истине да је Србија Србија и прихватање фантазије да је Србија Византија, додуше, урађена из најбоље намере и у име највеће вредности.