Татјана Кухер О ШПАНСКОМ СЕЛУ ЗА БОРИСА БЕГОВИЋА

Да би постојала савршена конкуренција потребно је да ниједна компанија у сектору није толико велика и моћна да може да диктира услове (цијене) на тржишту и да не постоје препреке за улазак у сектор. У условима савршене конкуренције, компаније могу да зараде само просјечан профит… једини начин за компаније да праве екстрапрофит је да створе услове сужене конкуренције, нпр. кроз препреке  у виду патената, лиценци, заштићених права, концесија …

ко и у којим условима има право да информације, а посебно оне од научног значаја, чува од јавности.

Шварц је сматрао да научна сазнања која су проистекла из истраживања која је финансирала држава  треба да припада јавности. Аутори ионако нису имали користи од продаје, већ искључиво издавачи.

Његов циљ је био да сво знање и информације учини доступним на интернету, бесплатно, и да спријечи да вриједне информација задрже елита и крупни капитал. Због оваквих активности Шварц је ухапшен и оптужен по 13 основа, за шта му је пријетила казна од 35 година…његов рад је представљао опасност по систем у цјелини и принцип владања који се заснива на ограничавању приступа информацијама

поћи од тезе да је за проналаске потребан енорман ниво профита је прилично цинично.

Једанаестог јануара 2013. у Њујорку је умро Арон Шварц, 26-годишњи амерички хакер и интернет активиста који се од своје 14. године борио за слободу приступа информацијама и грађанска права. Око његове смрти већ се стварају теорије завјере, а у јавности се истовремено развила дискусија о томе које и какве информације треба да буду доступне јавности, односно ко и у којим условима има право да информације, а посебно оне од научног значаја, чува од јавности.

Прије свега нешто о томе које информације је Шварц хаковао. Шварц је ушао у компјутерску мрежу једне од најпрестижнијих научних институција у свијету – Массацхусеттс Институте оф Тецхнологy (МИТ) и копирао највећи дио архиве академских журнала који су иначе били доступни само претплатницима. Та научна сазнања су углавном проистекла из истраживања која је финансирала држава – Шварц је стога сматрао да то знање треба да припада јавности, а не затвореном кругу људи. Аутори тих чланака ионако нису имали користи од продаје журнала, већ искључиво издавачи журнала.

Шварц је хаковао и један број других институција и поставио на интернет десетине милиона страница документа којима је приступ био ограничен. Његов циљ је био да сво знање и информације учини доступним на интернету, бесплатно, и да спријечи да вриједне информација задрже елита и крупни капитал. Због оваквих активности Шварц је ухапшен и оптужен по 13 основа, за шта му је пријетила казна од 35 година затвора.

За разлику од случаја Асанж, у коме се радило првенствено о политичким интересима, у случају Шварц се ради о економским интересима и профиту, начинима на које се он ствара и одржава у модерном капитализму.

Да се подсјетимо како на то гледа Карл Маркс. У сваком новом привредном сектору, профити су на почетку високи. Онда такви високи профити привлаче капитал, број фирми у сектору се повећава, повећава се и понуда на тржишту, цијене падају и тиме се врши притисак на профит наниже, док не дође до нивоа просјечног профита. Капитал се потом сели у сљедећу, нову привредну грану, а током времена се профитна стопа у различитим секторима изједначава. Да би дошло до изједначавања профитних стопа у различитим секторима, потребна је савршена мобилност рада и капитала. Међутим, у стварности капитал не може тако једноставно да се сели из сектора у сектор, јер за то често постоје препреке.

Ако мислите да је Маркс можда био прекритичан у односу на капитализам и да су његове теорије превазиђене, ево како на питање конкуренције и профитних стопа гледа савремена, неокласична економска теорија која се изучава на факултетима у Енглеској и САД: сматра се да је за друштво у цјелини корисно и пожељно да на тржишту владају услови савршене конкуренције. Да би постојала савршена конкуренција, потребно је, узмеђу осталог, да ниједна компанија у сектору није толико велика и моћна да може да диктира услове (цијене) на тржишту и да не постоје препреке за улазак у сектор. У условима савршене конкуренције, компаније могу да зараде само просјечан профит. Произилази да је једини начин за компаније да праве екстрапрофит, да створе услове сужене конкуренције, нпр. кроз препреке за улазак у сектор у виду патената, лиценци, заштићених права, концесија и слично.

Одржавање права на патенте и интелектуалну својину уопште представља један од најважнијих начина за одржавање високих цијена и екстрапрофита на савременом глобалном тржишту. Право на патент и, што је још важније, период његове заштите гарантује држава. Приче о томе како се приватним компанијама мора оставити могућност да дуго држе патенте, чак и онда када се ради о открићима која су од великог значаја за човјечанство, већ су се претвориле у апсурд: велики број људи у Африци умире јер не може да купи неки лијек, да би се цијена одржала на нивоу који фармацеутским гигантима омогућава енормно високе профите. Оправдање за овакав приступ гласи да би се наводно раним укидањем права на патенте обесхрабриле компаније које раде на новим проналасцима… За ову тезу, међутим, не постоје ваљани докази. Иако се чини очигледним да се велики дио оваквих компанија креће у зони екстрапрофита, па им нека додатна ограничења не би превише наудила, држава полази од онога што је повољно за крупни капитал.

Можда се овдје може поставити и питање шта је то што мотивише научнике? Да ли они желе да помогну људима и да се остваре у науци или је оно што њих мотивише лична добит мјерена новцем? Вјероватно је у питању комбинација ових фактора, али поћи од тезе да је за проналаске потребан енорман ниво профита је прилично цинично. Не треба заборавити да су људи који заиста и остварују помјерање граница у науци само запослени у великим компанијама и државним институтима, који раде за плату, евентуално бонус. Теза о мотивисању иновација екстрапрофитом је измишљена како би се оправдали управо случајеви етички дискутабине заштите иновација. На овом мјесту треба напоменути и то да највећа достигнућа у савременој науци нису створена у приватној економији, већ кроз државне пројекте. И сам интернет је створен кроз државни пројекат.

Сви послови који се одвијају на интернету су дио новог сектора економије. У овом тренутку се на глобалном нивоу води борба за контролу над тим сектором и свиме што је са њим повезано. Очигледно је да је активност Арона Шварца утицала на помјерање односа снага у тој важној новој грани економије. Када би све те информације постале слободне и доступне свима, профитне стопе би пале на ниво просјечне, ако не и ниже.

Иако је тешко тврдити да је постојала завјера против Арона Шварца, очигледно је да је његов рад представљао опасност по систем у цјелини и принцип владања који се заснива на ограничавању приступа информацијама. У сваком случају, Шварц је био човјек који се успротивио систему и који је био прогоњен због нечега што је урадио не за свој интерес, који тако високо издиже савремени капитализам, па ни за интерес неке друштвене групе, већ за интерес човјечанства.

www.фацебоок.цом/алтернативна.економија