Драган Томић: Јахачи магле – 4

Мени није била потребна покојна Верица Бараћ да ми објашњава да “Би-ЖУТЕРИЈА” је класта транзиционих крпеља, са све Тадићем,Ђелићем и осталим “експертима”. Такође, знао сам да ће Зоран Ђинђић бити склоњен на овај или онај начин, још шестог октобра.

 Слика

Верица ми није била потребна јер како је бижутерија дошла на власт, број паса се повећао а са њима и број мртвих мачака. У време Ђинђића, ин је била заштита луталица па су маце биле убијане од њих, док у време лепог Бориса, захваљујући корупцији, луталице су засметале богатима који нису знали како да утроше своје богатство које су стекли на нелегалан начин, па су купили скупе псе са којима су се луталице качиле. Тек онда су луталице склоњене са улица, само да би мачке биле убијане од џукела од 500 и 1000 Е. И ако су се кучкари изборили да се закон о заштити животиња донесе, тај закон животиње није штитио, већ је штитио њихову ИНТЕРЕСНУ сферу, баш као и у свакој перли ланца од бижутерије. Однос према дрвећу, на који сирота мачка може да побегне се није мењао ни под Ђинђићем ни под Тадићем. У мом насељу већ 20 година, градско зеленило покушава да посади дрворед и сваки пут, прво обесна деца поломе младице или их изударају лоптом док пикају фуцу. О младице каче јакне, ломе гране и та дрва не могу да никну. Обесна деца јесу синови и унуци пензионисаних официра служби безбедности. Тако, унуци официра ДБ-а уништавају дрвеће на које мачка не може да се попне јер је јури у почетку, луталица заштићена по највишим европским стандардима а касније хаски од 500 Е. У оба случаја, њен раскомадан леш, служи као знак малој деци која уче да ходају, да је место где су се родила – дивљина а не људска насеобина. Без обзира што на себи имају одећу од 1000 Е које је татица “зарадио” поштено издајући грађевинске дозволе. И тако, мала деца од када проходају, знају да су се родила на месту где већи једе мањег и да пре свега морају да развијају физичке особине а не менталне, како би преживела. Она касније не уче већ се “сналазе”, уче да добро типују тикет или пак да уграде силиконе како би наватале новог спонзора. Деца такође уче да је мачка безвредна животиња и да је пас најбољи човеков пријатељ. Онда деца желе пса и родитељи им купе. Онда се засите и куца заврши на улици као луталица, али просвећено друштво брине о њој. Ником ништа. А онда, пре две године, у дечијем вртићу су се појавиле змије и сви су кренули да вриште и постављају питања “У каквој то ми земљи живимо, какав је ово начин!”, презриво су коментарисали по новинама. А шта је ту чудно, питам ја вас?

Пси су побили мачке, мачке које једу мишеве. Како није имао ко да лови мишеве, њихова популација је експлодирала и логично, природа је позвала замену. Дакле ко неће мацу добиће прво смука али како ће и њега куца да убије, пошто није отрован, на крају добиће поскока или шарку. А предходно ће добити жутицу или туларемију (облик куге), од малених слатиких мишића који ће крстарити обдаништем.

Како су НВО добијале донације и од владе и од ЕУ, по овом питању, апсолутно је постало јасно да ЕУ подржава ову причу и да подржава бижутерију. Резултат је 400.000 мање Срба, повећан број убистава и самоубистава, насиље и корупција. Није баш да су их све појели пси, неке јесу, као рецимо бебу у Лесковцу или пак оног јадника на кога је газда нахушкао ротвајлера, али деценија одрастања уз псеће говно и мачији леш, који се урезује у мозак оног момента када те мама провоза у колицима, па била она од твог брата или брад њев од 700 е, једноставно те води у дивљаштво а не у цивилизацију. У природу где већи једе слабијег а то пуни црне хронике. Нема те црквице и тог Хиландара који то може да исправи. Никако и никада. Ни астрално ни телепортски. Нема тог кредита или лизинга који може да избрише крик мачке док јој три пса кидају главу у 3 ујутро. Тај звук ти се увлачи у мозак док спаваш и остаје урезан у мозгу као бодежом и стално те подсећа да живиш у џунгли, чак и ако не волиш мачке.

И како бижутерија то прво није исправила и подржана је од стране ЕУ, то је доказ да они нису радили у интересу народа и да рат није престао, чак и ако су бомбардери преусмерени на друге “Србије” (Либије,Афганистане и Ираке). Назив операције за Либију, “Одисејева зора” вам је најдиректнији показатељ везе између мистичног зороастеризма унутар Еу елите, баш као и назив операције бомбардовања СРЈ, која се није звала “Милосрдни Анђео” већ “ Часни Наковањ”. Да би ковао гвођже, потребна ти је ватра а ватру зороастеристи најбоље обожавају.

Баш као што је и споменик “Вечна ватра” подигнут у Београду, чисто да се зна да су и наши дубоко прожети зороастеризмом (http://www.politika.rs/rubrike/Beograd/Vecna-vatra-paljenje-ili-rusenje.lt.html). Однос према овом споменику, према графитима такође осликава стање нације и духове у њој. Зашто би неко жврљао споменик посвећен жртвама Нато бомбардовања? Кратка памет? Ко може да има кратку памет толико? Само генерације рођене уз мачији леш, која је рођена 1996-97 и у време бомбардовања и њен мозак није био стању да схвати шта је то бомба а камоли шта је то рат. Које сад пуне 17 и 18 година и њачу мислећи да репују о томе како ће да Шиптарима јебу кеву јер су довољно СРБ-IN. А сигурно воле да буду ин и са пит булом и да кидају маце. Само напред, разнобојна бесна телади.

Сећајући се дана када је цело моје насеље одзвањало од лупања у шерпе и поређења са бројем мачијих лешева, десетак година касније, дошао сам до закључка да су то исти људи. Дакле бижутерија. И ваистину, чим су се докопали власти, поред џукца од сома јура паркирао се ђип.

Идући линијом коју сам предходно објаснио, дакле ДА-Бог, дај бог, дај Боже, да ми шљива гегкне у крило, слатка као мед, да доживим оргазам и испечем жестину, принцип пада шљиве у крило јесте принцип падања секире у мед, то јест пада у Рај. Добитка без личног улагања. Међутим ово не треба мешати са лењошћу. Овај ДАБОГ концепт је толико примитиван да он још није ни стигао да ментално појми рад. Лењ човек неће да ради јер сматра да не треба да ради из овог или оног разлога. Беба хедон не разуме рад као појам и зато не ради, јер је рад за њега табу и грех спрам природе.

Дакле ко су ти људи? 

Прича о бижутерији, нераскидиво је везана за буџет. Оно што је бижутерија урадила, јесте исто оно што је урадила свака влада у Србији још од првог дана када се Србија поново установила као држава. Бифлала је буџетске кориснике и од њих правила партијску базу и бирачко тело које их је одржавало на власти. По мени, апсолутни гробар Српске државности а са њом и нације јесте један човек за кога многи сматрају да је најученији и најпросвећенији међу свим Србима који су икада живели. Он је историјска личност и његово име јесте- Илија Гарашанин.

Оно што је Вук Караџић урадио на националном плану, то је Илија Гарашанин урадио на државотворном. А то шта су обојица урадили јесте тотално и апсолутно уништење Срба и Србије. После рада ове двојице, Србија је имала само један правац а то је ђубриште историје, где је и данас. Да би се у потпуности разумела деструктивна улога Илије Гарашанина, мора се разумети и улога Вука Караџића, јер овај тандем је нераздвојив у свом уништавачком походу. Они су ти који су Србију гурнули у погрешном правцу и упропастили шансу, другу историјску шансу да се конституише као нормална држава. А ево и како.

Да би се схватила деструктивност Вука Стефановића Караџића, мора се предходно установити оквир у коме ова двојца делују.

Готово 95% Срба у то доба је било неписмено. Начин на који су се споразумевали и како су преносили информације био је усмен. На овај начин, значај говора је на првом месту. Говора а НЕ ЈЕЗИКА, јер говор и језик нису исте ствари. Предходно сам рекао да је принцип очувања и обнове основни принцип по коме се води српски народ у свом херметичном битисању на овом свету. Национални идентитет састоји се од религије (православље), обреда и обичаја и заједнице. Обреди и обичаји да би се одржали, преносе се са колена на колено, путем породице, то јест заједнице и на тај начин значај рода расте. Нација се схвата као скуп породица, које све деле исту веру и исте обреде и обичаје. Како је већина унутар тог херметичког скупа неписмена, један од начина идентификације јесте говор те тако свако кога разумеш јесте “твој”. Тако, говор је постао део идентитета.

Када је започео са радом, Вук Стефановић Караџић је кренуо да прикупља народне обичаје и да бележи народне песме. Анализом, дошао је до бизарног закључка да мање више сви народи на простору бивше Југославије, говоре истим или сличним језиком. И како су Срби били најбројнији, Вук Стефановић Караџић је дошао до имбецилног закључка да су сви ти људи Срби или у блиском сродству са Србима. Оно што их разликује јесте религија и друштвени статуси и положаји али суштина, да су сви они Срби је остала не промењена. И тако, како су сви они Срби, а Срби се препознају по језику, препознају свој род, ова дебилна идеје се оплодила и довела до рађања нуклеуса наше несреће у 20ом веку а то је идеја о : БРАЋИ.

Вук Стефановић Караџић је био протеже Доситеја Обрадовића, великог мајстора масонске ложе који је дуже време се бавио идејом како да се простор бивше Југославије конституише после пропасти Отоманске империје. Истраживања Вука Стефановића Караџића су му дошла ко кец на десет. И тако је план о уједињењу направљен. Његова логика је болно проста.

Ако сви народи на простору бивше Југославије говоре истим или сличним језиком, језик ће тако постати основа око које ће се они ујединити.Тако, народ кога највише има, Срби, ће постати уједињујући фактор свих осталих. Идеја око које ће се они ујединити биће идеја слободе.

Доситеј помаже Вуку, уводи га у масонски свет, уз помоћ кога он са великим еланом наставља да склапа причу о језику, Србима из које се логично рађа идеја о браћи спојеној истим језиком, раздвојеним различитим религијама и поробљеним од стране различитих господара. Стога логично, идеја слободе може бити остварена само кроз јединство на основу језика и борбе против господара како би се величанствена слобода досегла.

Проблем који је Вук али и Доситеј пренебрегао а који се логично наставља на причу о слободи јесте да поред господара који мора бити збачен, мора бити збачена и религија као фактор који раздваја и спречава уједињење “браће”. Одузети господара али одузети и религију значило би створити слободног човека по њиховом схватању света, међутим све што је те људе чинило људима управо јесу и господар и религија. Неумитно, ово пренебегавање изродиће се у верско етнички кофликт касније и смрт Србије. Али у то доба 18 и 19 века ова идеја је била екстравагантна, инспиративна и сматрана врхунски добром.

Караџић тада, усваја учење немачког лингвисте Аделунга, присталице пропале струје реформе Немачког језика која је бифлала гесло “Пиши као што говориш, читај како је написано”. У Немачкој, на време је схваћено да није могуће ујединити нацију на тој бази, јер Немачка у то време је имала више дијалеката, тако да ће покушај наметања једног за званични неумитно довести до конфликта. Уместо тога, Немци су за званични Немачки језик узели књижевни Немачки језик. На овај начин, учињене су две ствари које ће од Немачке направити оно што је данас. Прво, књижевни немачки језик, знали су сви у Немачкој који су били довољно учени да га читају, стога учени људи су постали интегративни фактор у процесу уједињења. И то без конфликта. На овај начин, значај ОБРАЗОВАЊА добија карактер националне агенде, јер што више људи иде у школе, што је више људи просвећено, лакше ће се Немачка ујединити. И би тако. Бити образован у исто време значило је бити и национално опредељен, то јест бити учен значило је бити немац. На овај начин, квалитет постаје основа уједињења нације, јесте да је спорије, јесте да кошта али даје резултат који је чврст као стена.

Но у Србији, Вук Стефановић Караџић креће обратно. Он раскида са старословенским, црквеним језиком, врши посељачење језика али што је још горе, он ОБЕСМИШЉАВА процес образовања, окрећући га наопачке. Уместо да идеш у школу како би научио језик, ти га већ говориш и нема потребе за школом, све што треба да знаш јесте да пишеш (знао сам да моје „теорије“ ипак имају научну основу 🙂 прим. дрп). На овај начин образовање задржава рудиментарни карактер и не тежи даљем усавршавању. Али још горе, избацио је цркву као извор знања и учинио да све што је писано и што је остало у црквеним архивама, постане непознато увођењем новоговора. После Вукове језичке реформе, настала је прва пукотина у тој херметичкој капсули у којој су се Срби чували.

Илија Гарашанин долази касније али и он припада истом контексту. Илија је рођен 16 Јануара 1812 године у Гарашима, од мајке Пауне Ломе, сестре Арсенија Ломе и оца Хаџи-Милутина Савића, имућног трговца. Образовање које је Илија стекао није било конвенционално, било је у први мах приватно да би тек касније он био уписан у Грчку школу у Земуну а потом образовање наставља у Ораховици где је научио немачки. Милош Обреновић га поставља за цариника 1834 године а већ 1837 Илија постаје члан књажевског совјета. Но ту се није дуго задржао, јер га је Милош, у чину пуковника,поставио на место управника војног штаба 1839 године. Одатле Илија Гарашанин бљештаво напредује у државној хиреархији, од места оснивача службе војне безбедности до управе полиције. Током своје каријере овај човек је обједињавао мноштво функција, превасходно везаних за безбедност и одбрану, али и економију и политику. Ради се о једном од најважнијих уставобранитеља, човеку који заузима значајно место у скоро сваком догађају у Србији у 19 веку. Српски историчари га глорификују и стављају раме уз раме са Николом Пашићем а кад се помене Пашић све је одма јасно. По мени, Илија Гарашанин је једноставно будала.

Ради се о политичару, дубоко истраумираном личном трагедијом (убиство оца и брата на језив начин од стране Михаила Обреновића), провинцијалних погледа на свет и задојеног епском мистиком. Сама чињеница да је избегао из Србије после краха првог Српског устанка, јасно говори да није присуствовао најсуровијем суочавању са реалношћу коју је Србија икада доживела. Школујући се у иностранству, он постаје оно што ја зовем, балон политичар, који језди у облацима своје маште и сања своје место у историји. Ти балон политичари су грандиозни политичари, они никада не узимају Србију као своју полазну тачку, већ увек посматрају Србију као простор између блокова па како који блок се удаљи толико се Србија прошири или скупи. Једном речју ти људи нису државници али јесу политичари. Да упростим, ти људи никада не узимају константу која је Србија већ је основна водиља њихове политике политика зависности, па ако Русија има иницијативу ми смо са Русима а ако Европа има иницијативу ми смо са Европом. Они су главни разлог зашто Србија није у стању да се стабилизује, јер просто теже да на опортунистичики и хазардерски начин “ућаре” на ситуацији, било зарад свог џепа било зарад фиктивног места у будућности. Идући дубље у лик и дело Гарашанина одмах се уочавају неке нелогичне ствари. Да почнемо са датумима. Илија је рођен 1812 године. Управник царине постаје 1834 године. Одузмимо 1834 од 1812 и добијамо да је овај човек постао управник царине са 22 године. Јел зна неко неког управника царине од 22 године? Какво искуство тај човек може да има са 22 године, какво школовање са 22 године? Идемо даље. Опа сине 27 година а већ пуковник. Лепо братац, како изгледа пуковник са 27 година? Какво школовање има са 27 година и да ли ико може постати пуковник са 27 година или то подразумева некакво искуство а да није скидање тоге Зевсу, лично? Ако је радио у царини до 22 године до 27 године када је постао пуковник то је пет година. И опа, не само што је пуковник него је и начелник задужен за реформу војске и њено устројавање.

Али д бест оф Илија Гарашанин је “Начертаније” које се васпоставља 1844 године.

Са 32 године, овај вундеркинд пише национални програм на ЧАК 200 страна. У јеееее!!! Сва та силна историја, од Немањића па до 1844, сво то искуство стаје на јебених 200 страна. Апсолутно је јасно већ о чему се овде ради. Да је Илија Грашанин знао историју, само садржај за национални програм би имао десет томова од којих би садржај сваког био 200 страна.

Шта каже “Начертаније”. Охохо, па лепо братац, удесио си га за медаљу!. Имамо “ролу”, дакле мисију. Шта је мисија? Да се не ограничавамо на данашње границе већ да тежимо да приљубимо све народе сербске који ју окруживају. Братац, који су то народи сербски? Јел то има више серба или су серби само један народ? Ниси ми јасан братац ту али ми ово базди на подконтекст Вука о роду и браћи, стога настави братац. Онда следи клетва, ако Србија ово не уради, ако одбаци и не направи план да ово уради, она ће као мала лађа да се разбуца у олујама о некакав камен. Какав бре камен, каква лађа шта булазниш човече. Аааа да како беше, ми смо мали чамац који мора да се привеже за велику лађу. Док нас велика лађа не увуче у своје пропелере и самеље. Што лађа, боље шлауф. Каква будала! Идемо даље.

Спољна политика Србије: 

Турско царство се распада. Тачно. Оно се распада на два начина

  1. Или ће бити раздељено.

  2. Или ће наново бити сазидано од хришћанских житеља.

Чек бре сине, ако се поново направи од хришћански житеља како се распало? Како то да се Исламска царевина поново успостави од хришћана? Јеси ли ти мало длу? И ако ти се наслов текста зове политика Србије, како то да у овој разради ти нигде не помињеш Србију? Идемо даље.

Аустрија и Русија су силе на граници. Нису сине, када си гледао мапу задњи пут? Гранична држава ти је Аустрија, и још жива Османска Турска а не Русија, Русија је иза сине. Не граничи се са тобом. Али је близу. Добро јесте близу, али се не граничи.

Каже Илија даље, Аустрија и Русија, су главни конкуренти на овом подручју. Но Аустрија не жели Србију а Русија се нећка. Такође Енглеска и Француска такође не воле да се ово двоје шири. Стога закључује Гарашанин, једино решење јесте да та територија припадне трећој страни која ће бити независна од свих њих. Дакле овде се види да Илија Гарашанин, сматра да, због међусобних анимозитета између Европских сила, оне ће пустити да се Србија формира како она хоће и да је то главна шанса за Србију. Ајд ово и некако могу да уз огромне резерве прогутам као шансу за евентуалну могућност. Али онда га Гарашани одвали скроз. Цитат:

“Srpska država koja je već srećno počela, no koja se rasprostirati i ojačati mora, ima svoj osnov i temelj tvrdi u carstvu srpskom 13-ga i 14-ga stoljetija i u bogatoj i slavnoj srpskoj istoriji. Po istoriji ovoj zna se da su srpski carevi počeli bili grčkom carstvu mah otimati i skoro bi mu konac učinili te bi tako na mesto propadšeg istočno-rimskog carstva srbsko-slavensko carstvo postavili i ovo naknadili. Car Dušan silni primio je već grb carstva grčkog. Dolazak Turaka prekinuo je ovu promenu i preprečio je ovaj posao za dugo vreme, no sad, pošto je sila turska slomljena i uništena tako reći, treba da počne isti onaj duh dejstvovati, prava svoja na novo tražiti, i prekinuti posao na novo nastaviti. “

 

Славно царство које је трајало 25 година Илија. Јел ти схваташ да је то од прилике животни век једног коња? Какав 13 и 14 век, Србија се самопрогласила Царством 1346 године и то Царство је трајало до 1371, дакле у 13 веку није било Српског царства, већ само у 14 и то је трајало 25 година. Која је то славна историја када од 1459 Срби живе у шуми или у збегу. По чему је та историја богата? По томе како научити да се направи 100 јела од зеца? И да, док је постојала, та царевина је бројала 4 милиона становника а твоја Србија има сада око 828.000 становника. Одакле ти људи за Душан парт 2?

 Из овога се види колико дебело је Гарашанин загазио у имбецилност. Ал идемо даље.

“Ovaj temelj i ove osnove zidanja carstva srbskog valja dakle sad od razvalina i nasutima sve većma čistiti i osloboditi, na vidik izneti, i tako na ovako tverdom i stalnom istoričeskom fundamentu novo zidanje opet preduzeti i nastaviti. Črez to će ovo predprijatije u očima sviju naroda a i samih kabineta, neiskazanu važnost i visoku vrednost zadobiti; jer ćemo onda mi Srbi pred svet izići kao pravi naslednici velikih naših otaca koji ništa novo ne čine no svoju dedovinu ponavljaju. Naša dakle sadašnjost neće biti bez sojuza sa prošlošću, nego će ova činiti jedno zaviseće, sastavno i ustrojeno celo, i zato Srbstvo, njegova narodnost i njegov državni život stoji pod zaštitom svetog prava istoričeskog. Našem teženju ne može se prebaciti, da je ono nešto novo, neosnovano, da je ono revolucija i prevrat, nego svaki mora priznati da je ono politički potrebno, da je u prastarom vremenu osnovano i da koren svoj u pređašnjem državnom i narodnom životu Srba ima, koji koren samo nove grane tera i na novo procvetati počinje. “

Дакле, Ватикан ће сасвим да буде кул са обновом Византије. Ту се помиње и корење и гране и цвеће. Дакле хортикултура, дакле пољопривреда логика где је држава биљка. Даље.

“Ako se novo preporođenje srpskog carstva s ove tačke smatra, onda ćedu i ostali Južni Sloveni ideju ovu vrlo lako razumeti a i s radostiju primiti, jer valjda ni u jednoj evropejskoj zemlji ne živi tako spomen istoričeske prošlosti kod naroda, kao kod Slavena turskih, kod kojih je živo i vjerno opominjanje sviju skoro slavnih muževa i događaja istorije njihove još i danas. I zato se može sigurno računati da će posao ovaj u narodu dragovoljno primljen biti i nisu potrebna desetoljetna dejstvovanja u narodu da bi on samo korist i polzu ovog samostalnog vladanja razumeti mogao.

Srbi su se medu svima Slavenima u Turskoj prvi sobstvenim sredstvima i snagom za svoju slobodu borili; sljedovatelno oni imaju prvi i puno pravo k tome da ovaj posao i dalje upravljaju. Već sada na mnogim mestima i u nekim kabinetima predvide i slute to: da Srbima velika budućnost predstoji i to je ono što je pozornost cele Evrope na Srbiju navuklo. Kad mi ne bi dalje mislili nego samo na knjaževstvo kao što je sad, i kad ne bi u ovom knjaževstvu klica budućeg srpskog carstva ležala, onda ne bi se svet više i duže sa Srbijom zanimao nego što je sa Moldavskim i Vlaškim knjaževstvima činilo, u kojima nema samostalno načelo života i koji se dakle samo kao privjesci Rusije smatraju.

Nova srbska država na jugu podavala bi Evropi sve garancije da će ona biti vrsna i krjepka država i koja će se moći medu Austrijom i Rusijom održati. Geografičeskoje položenije zemlje, površina zemaljska, bogatstvo na prirodne proizvode i vojeni duh žitelja, dalje uzvišeno i vatreno čuvstvo narodnosti, jednako poreklo, jedan jezik – sve to pokazuje na njenu stalnost i veliku budućnost.”

Хахах, Цар Душан, први Југословен!!!Хахаха, какав лик, какво дело.

 Дакле, из само овх редова се види тотално незнање које Гарашанин показује. Он меша епохе он се дави у епици он иде од Царства до Југославије, он прича о Словенима, он прича о Бугарима…Он једноставно ништа не зна.

Илија Гарашанин јесте један самоумишљени скоројевић који је своју политичку каријеру започео тако што је први посао добио преко тате и где је као дете буџета, сањарио на обалама Дунава. Како је могуће да један човек добије толику моћ и да он лично сам напише национални програм а да сви мисле да је то најнормалније, следи у наставку.

9 mišljenja na „Драган Томић: Јахачи магле – 4

  1. не капирам поенту текста – јел треба да се привежемо за већу лађу, (па да нас пропелер самеље) или да направимо своју довољно велику да не потоне на првом таласу? Прва варијанта је концепт данашњих Хрвата које толико пљујете, а друга Гарашанина.. која трећа постоји? да испловимо кајаком (Ћосићевом Србијом до Дренове) на неверу?..
    која је алтернатива језичком уједињењу? па сам помињеш Немце.. старословенски и старонемачки нису иста прича – ако анализираш баш Душанов законим видећеш да већ тада доминира у одердбама које се тичу практичних ствари „језик свињара и говедара“ чак и псовке.. стаарословенсики је језик српске властеле, народ је направио микс са латинксим и грчким у маљој мери и то је српски, који се драстично разликује од осталих словенксих језика, што лако доказује чињеница да Срби лакше науче италијански него руски…Немци су део Гремнана кој се није полатинио, сви остали јесу, према томе упоредни пример за Србе су Французи и Француски (полатињено франачко племство)

    Sviđa mi se

    • заборавих поенту – старословенски је вештачки црквени језик … који народ говори црквеним језиком?

      Sviđa mi se

      • Па понета је да су сви спсиси који су се чували у архивама и таванима од Хиландара до манастира по Србији, постали нечитљиви увођењем ново говора, чиме је добар део историјских докумената и чињеница постао неодступан или пак тешко разумљив. Прекинута линија са старословенским значила је умањење цркве као извора каквог таквог знања и коначно старословенски језик је био много ближи Руском, тако да увођењем ново говора, је раскинута историја, одувана црква и раскинута веза са Русијом. Што је и био циљ целог пројекта.

        Sviđa mi se

  2. Поента текста јесте да објасни настанак буџетлија са освртом на њихову деструктивност, услед незнања и егоизма. Колатерална штета је наравно, држава и народ.

    Sviđa mi se

    • staroslovenski je i onda (srednji vek) bio nečitljiv, sem za uske slojeve, a čak i sveštenici SPC u 19. veku u Srbiji su skoro svi bili nepismeni. em izrazito malobrojni (imam negde frapantne podatke o „uticaju“ SPC pred 1. sr. ustanak) . teško da je SPCrkva oduvana, naprotiv „naduvana“ je narodnim govorom, jer bi u protivnom svi prešli u protestante i katolike.. . koji su se širili narodnim, tj. stanovništvu razumljivim govorima .. popularnost patarena i bogumila u srednjem veku, kao i hrvatskh glagoljaša bila je bazirana baš na narodnom govoru..

      Sviđa mi se

  3. кол`ко видим, реч је о томе шта је поента текста… и сам аутор је у дилеми…
    шалу на страну, ја из текста извлачим поенту да је вук караџић главни кривац за ове наше несрећне, данашње елите, јер је ондашњу „старословенску елиту“ сјеб`о са „новоговором“ и једноставном и приступачном, па се из простог пука, неподношљиво олаким описмењавањем, излегоше елите које то никада не би могле бити… е, мени то тако не изгледа, јер је, тим „новоговором“ говорило 99% народа сербског, а описмењавањем тог силног народа смо само могли добити, а не изгубити… а ни црквене архиве нису изгубљене… мислим, у цркви су и даље, па изволте ви љубитељи старословенског… посматрано из овог угла, мени се указује да је наш драги брм ипак у праву што се тиче браће… један исти језик – један исти народ, безнадежно подељен по религиозном основу…
    п.с.да није душан назор потегао да падне с`коња, кад му време било није и да је успео у својим намерама да србље преведе у католичанство, муслимана данас не би ни било на овим просторима, јер би уједињени јевропљани сјебали бајазита, па би ми тако радосно дочекивали нашег папу у нишу, са све оним плавим заставама на звездице

    Sviđa mi se

  4. Povratni ping: Преврат – други део « KOSMET VIA KOSMOS

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s