Драган Томић: Јахачи магле – 5

Ако би се узело као тачно, да је Вукова језичка реформа, извршила „посељачење“ језика а са њим и културе, умањила значај образовања, сводећи га на пуку нужду, шта је још она урадила. Урадила је стравичне ствари.

 

До тада, поред епског сећања и обреда и обичаја, СПЦ је у својим архивама чувала и праве историјске документе, чињенице које су неоспорне и научно доказиве. Сво то знање, писано је на старословенском или црквено словенском језику. Увођењем новоговора, целокупна историја Срба која је успела да буде сачувана по манастирима, постала је или неразумљива или тешко разумљива, јер је захтевала преводиоца. А како у тадашњој Србији, писмених и образованих је било мало, превођење тих текстова дошло је у опасност да буде искривљено или погрешно протумачено. За разлику од Католика, код којих је латински универзални језик и кога може разумети сваки свештеник на планети и на тај начин без проблема брзо и лако комуницириати, православље а поготово инсистирање на аутокефалности и обаваљању службе на домицијалном језику, створило је баријеру. Дотатно, увођењем реформације језика, утицај цркве и црквеног учења био је скрајнут до те мере да она више није могла вршити образовну улогу у пуној мери и као таква играти важну улогу у друштву.

Да би био образован, довољно ти је било да завршиш четири разреда основне школе, да научиш да читаш и пишеш а после тога, сналази се братац, образован си сад!. Ал до мојега. Унижавање образовања на овај начин, имаће трајне последице по народ и државу, јер у исто време, Европа доживљава бум на основу људског рада и памети, индустријска револуција даје замах аутоматизму, време од сељачког, цикличног од сетве до жетве, прелази на сате у дану, у линеаран ток, јер у индустрији, успех више није зависио од додла и мраза, већ од умешности и знања да се направи нова вредност, у фабрикама које су радиле и дању и ноћу. Бити независан од природе, бити слободан на овај начин, ставило је економије Европе на стероиде. Тај јаз између цикличног и линеарног тока времена, биће главни разлог зашто ће Србија од тог момента стално каскати за светом у научном и технолошком погледу. Вукова језичка реформа, је једноставно уништила образовање као појам а са њим и жељу за стицањем нових знања и убила идеју прогреса на основу личног залагања.

Борба СПЦ-а са новоговором била је жестока. Везати језик за СПЦ значило би нераскидиво везати идентитет Србина за православље као религију и преко православља везати га за Русију.

На овај начин би Срби били јасно дефинисани и одређени, не само на општем нивоу него и на просветитељском нивоу. Да је победила, СПЦ је могла да временом, настави да развија православље, да изнесе на светло све те старе списе и чињенице из којих би се виделе ствари које су круцијалне за народ и државу.

Видело би се рецимо да су Крсташи играли виталну улулгу у слому Византије. Видело би се да су Немањићи постали то што јесу тек када су успели да потисну Бугаре. Касније би се видело да су Французи подржавали Османлије одувек. Видело би се да је велика сеоба под Арсенијем Чарнојевићем и напуштање Косова, била резултат напада Француске на Аустрију и активно помагање Османлија у њиховом контра удару. Онда би се видело да су католици изразито непријатељски настројени спрам идеје обнове Византије коју сматрају шизмом и да је не вреднују у опште. Да је сматрају као главног конкурента и да ће се увек против ње борити. Да су народи који су прихватили Ислам постали већи турци од турака и да са њима нема мира.

Све ово нестало је са Вуковом језичком реформом, јер је она цркву одбацила као реликт прошлости, као кочничара величанственом прогресу. Са друге стране, Црква, у немогућности да свој утицај прошири на народ путем образовања, остала је на нивоу средњег века, не зато што је то желела, већ зато што јој је развој спречен. Она увек прича исто не зато што нема ново шта да каже, већ зато што је увек прекидана у пола реченице и зато што јој никада није било дозвољено да заврши то што је хтела да каже. Временом, овај деструктивни процес ће у потпности свести СПЦ на мантрање и она ће рапидно после реформе изгубити потенцијал који је могла имати за народ и државу.

Практично из деловања Вука Стефановића Караџића, се види да је он био искоришћен за темељно брисање мозга и приперму терена на коју би се посејала идеја о браћи и слободи. Из идеје о братству јавила се жеља за уједињењем и да би уједињење било могуће била је потребна слобода. Вук Стефановић Караџић је приперимо терен на коме је било могуће да неко као Илија Гарашанин постане то што је постао. Управо из разлога брисања прошлости и довођења исте у погрешан контекст, на том избрисаном и чистом простору, Илија Гарашанин је велики политичар и државник, али само из разлога јер га није могуће упоредити са било чиме, јер око њега не постоји ништа. Зато Илија Гарашанин узима мит као основу за своје надахнуће и њега мит инспирише. Али мит није историја, већ је мешавина историје и односа према историји, мешавина је чињенице и емоције.

Тако мотивисаног Илију под своје узма човек кога историја Србије мало помиње јавно, док је у безбедоносним круговима и те како познат. Његово име је Франтишек Александар Зах.

Франтишек Александар Зах, рођен је у Оломоуцу 1807 године. Гимназију завршава 1824 године у Брну, потом права у Бечу. Након што је завршио права, запошљава се у државној управи као чиновник, где добро упознаје начни функционисања локалних власти. Године 1830, тајно одлази у Пољску, где учествује у устанку противу царске Русије. Поразом устаника, он бежи заједно са вођама устанка у Француску. Од 1830 до 1836 почиње да се занима за војна питања, изучава теорију и постаје доста познат у француским војним круговима, који му нуде држављанство и службу. У 1848 ој учесник је пансловенског сукпа у Прагу, као члан делегације Чеха и Словака. Године 1849 оснива Београдску Војну Академију и у њој ради као управитељ артиљеријске школе. Био је тајни саветник Александра Карађорђевића и Михаила Обреновића. Учествовао је у Српско-Турском рату 1876 године, као командант Ибарске војскеса задатком заузимања Рашке. На Сјеничком пољу, његова група доживљава пораз и то тако што безглаво, без подршке артиљерије и у по бела дана, јуриша на турска утврђења. У току битке, да би подигао морал, Зах улази у прве редове на коњу и креће да храбри војнике, при чему му Османлије убијају коња али он наставља да храбри војнике. Као последица овог рањавања Франтишек Зах губи ногу.

Франтишек Зах се враћа у Чешку, 1882 године, где се посвећује локалним питањима и предавању. Умире 16 јануара 1892 године и бива сахрањен уз највише почасти Аустро-Угарске армије, два дана након смрти. Чудно зар не?

Како је могуће да оснивач војне академије Србије и један од главних теоретичара буде сахрањен уз почасти Царства које није било наклоњено младој Српској Држави? Поготово ако се зна да је Франтишек Зах био анти-Аустријски и анти-Хабзбуршки настројен?

Да би се разумео контекст Франтишека Заха и улоге коју је он има у устројавању Србије мора се вратити назан у доба његовог тајног војевања противу Царске Русије, у Пољској.

„Новембарска Ноћ“ 1830 године, како је још познатија Варшавска побуна кадета, десио се у ноћи 29 Новембра, нападом на палату „Белведер“, седишту великог војводе Константина, који је сматран за Руску марионету. Иницијално, устанак је започет јер су се Пољаци успротивили намери Руског Цара Николаја да употреби Пољске трупе у гушењу устанка у Француској (јулски устанак) и Белгији. Устанак је водила тајна организација Пољске аристократије, под комадном Грофа Адама Чарторијског. Генерално Пољаци су Русе и руски утицај сматрали за непријатељски спрам Пољске и пољака и били су спремни да се за своје интересе боре, тако да је одлука о слању Пољака на Белгијанце и Французе била само формални повод за побуну. Прави узрок, наравно јесте, одбијање католика да ратују једни против других у име православља баш као што ће и скоро век касније иста католичка црква дебело подржавати Пољску опозицију противу СССР-а са све „Солидарности“ и Лехом Валенсом. Но тада Пољски револуционари су имали ограничен успех. Њхивоа жеља да успале Литванце није се остварила, те они бивају потиснути и на крају сломљени. Врхушка бежи прво у Лондон, где гроф Адам Чарторијски оснива „Друштво пријатеља Пољских песника“, како би анимирао јавност у Енглеској да помогне Пољацима у борби за слободу. Како ту није успео, ова група се сели у Француску, где у хотелу „Ламбер“ одседа и одатле покушава да анимира Французе како би им помогли да се ослободе. Како ни овде није успело, гроф Адам Чарторијски се одлучује за трећу опцију. Пошто је било јасно да ни једна Европска сила му неће притећи у помоћ, он прави план о све словенској револуцији на тлу целе Европе. Главни циљ ове револуције јесте ослобођење свих словена од Империјалног утицаја. Он шаље своје агенте у земље где живе Словени и почиње да их индоктринира идејом пан-славенизма и подстиче на борбу противу поретка.

Франтишек Зах јесте агент грофа Адама Чарторијског задужен за Србију и Хрватску. Како у Хрватској његов план је наишао на велики отпор, он тежиште пребацује у Србију и постаје то што постаје.

Овај програм, побуђује национализам код свих словена али га ставља у пан национални колосек када су у питању православни словени, логично по диктату Ватикана. Тако, у православној Србији пан славенизам добија карактеристике а национализма тачније анти национализма и оригинална Српска елита, усвајајући тај план, чији је превод, заправо „Начертаније“ а не неки оригиналан Гарашанинов текст, аутоматски постаје пан национална а не национална. Она Српски национални идентитет пројектује на остале, прихватајући да је то све један народ и у заносу и нарцисоидној егоманиј а пре свега не знању, их идентификује са „другим народима Сербским“. Идентификује га путем језика, то јест на основу дефиниције коју је дао Вук Стефановић Караџић.

Бујање Српског национализма апсолутно иде на руку Ватикану и масонима. Срби масовно штампају дела за Хрвате, покушавају да код њих пробуде словенски дух и створе братску атмосферу, чиме директно почињу да угрожавају Аустријске интересе. Тај Српски национализам је заправо пан национализам, он себе види као предводика кола слободе.

Проблем је у томе што, тај српски национализма зна да игра коло које нико други не уме, и не само да не уме, него га се гади. Покушајте да замислите Србина и Хрвата. Србин, раздрљен, крвав од боја са Турцима, једва да уме да чита и пише, срећан је што је слободан, прилази Хрвату и у делиријуму среће га зове да му се придружи у колце. Хрват, стегнут, не уме да игра коло, али воли да плеше валцер, јер себе сматра делом Европе па ма каква да је она. Србин попије мало, ђипа неконтролисано, Србује и стално џара Хрвата да му се придружи. Хрвату је гадан али му се свиђа игра, јер воли да игра. Србин наваљује, ајде пичко ајде шта се плашиш, па ти си ми брат ајде дођи да играмо. И коначно Хрват устане, док му иза леђа, фратр добацује и каже, ајде кад будете играли, гледај да га довучеш на нашу страну. И плес почиње. Србин ђипа, Хрват не уме да игра, вуче се, саплиће се, Србин га нагази опанком, не мари братац, све је то природно, док се не научиш и креће да га води ка Истоку, које Србин види као зору и светло а Хрват као мрак и таму. Хрвата хвата страх, вади брицу и коље Србина и трчи назад код фратра, уплакано плачући што га је овај повукао. Фратар му опрости грехе и каже добро је што си се вратио, добро је што си шизматика заклао ко животињу јер он друго није. То није грех, то је твоја дужност, да браниш веру.

И зато је Франтишек Зах тако „лоше“ водио Српску војску у нападу на Сјеницу, и зато се само жртвовао како би спрао сваку сумњу у свој план, да их води да сви до једног изгину. И зато је одликован од Аустор Угарске, јер је начинио ШТЕТУ. Наравно, помпезне главешине у Српској Војсци никада нису дозволиле да се Зах критикује, јер он је основао Српску Војну академију. Не само што је основао Српску Војну Академију, већ је њу устројио тако да она буде главни расадник панславенизма. И то је тако ингениозно урађено да је панславенизам постао велико српски национализам, јер док се год Србин бори за слободу своје „браће“ он је панславениста, кад крене да се бори за своју слободу он је „националиста“. Ово ће бескрајно разљутити обожаваоце златног 19 века и славних битака за ослобођење отаџбине, али дух ЈНА-штине је усађен много пре него што је ЈНА званично формирана. Питам се само, да ли су огромне жртве које је Србија дала у својој борби за слободу, заправо последица лошег школовања, што у овој консталацији има и те како смисла. Научити Србе да ратују и то тако што им је свака победа-Пирова победа. Од Сјеничких поља, преко Кајмакчалана, Сремског Фронта и ЈНА дебакла као и НАТО бомбардовања, све те славне битке и жртва која је дата, апсолутно анатемишу било какво анализирање. Ја се само питам, да ли смо могли ипак, мало мање да гинемо приликом наших војевања. Ја у опште не доводим у питање циљ, то јест слобду али сада и те како сумњам у начин на који је то изведено.

Историјски, овакво гледање делује сасвим исправно у контексту када ти је онај који ти прави одбрану тако што ти направи академију-панслависта католик.

Мишљења сам да је у 19 веку дошло до својеврсног усклађивања интереса Ватикана, Империјалних протестаната и тајних ложа, када је Србија у питању.

Прво пан-славенизмом, Српска нација је конституисана на пан националној основи. Дата јој је мисија, немогућа мисија и она је подржавана у њеном остваривању пажљивом манипулацијом. Обећавано јој је царство, велике територије, обнова само да би се иста навукла на бајонет прво Османлија па потом Аустро угара. Пан славенизам, пошто је општи а не конкретан, никада није могао да уједини Србе, јер уједињење Срба их неумитно води у конфликт са осталим словенима. То јест са „браћом“. Знајући колико је род битан у српском херметизму, греота је пуцати на брата. „Браћа“ немају тај проблем, и то су демонстрирали одувек. Тако, срби никако не могу бити национални јер тиме угрожавају пан национализам и браћу. Стога они стално морају да се извињавају за то што их „браћа“ убијају. Они стално преиспитују себе, стално сумњају, стално су у дефанзиви, док „браћа“ оштре каме. Сврха пан славенизма стога јесте, да искористи православне словене као топовско месо како би ови ослободили словене католике, само зато да би их словени католици онда покрстили или поклали.

Друга ствар коју пан-славенизам ради, јесте да прекида везу са Русијом, чиме се директно иде на руку Протестантима који су заинтересовани за материјално увећање богатства и просперитет. Јер просто елиминише конкуренцију на тржишту. И историјски, ово је сасвим тачно, јер је Русија у дефанзиви баш негде од друге половине 19 века.

Трећа ствар коју пан славенизам ради, јесте да он руши и царства и религију, ослобађа човека, што је тотално у складу са учењима масонских ложа.

Заиста ингениозна промисао и велики 19 вековни експеримент који је дао своје плодове век касније.