Никола Варагић: БОГата Србија

Пре пет-шест година, колико се сећам, постојала је идеја да Србија (из буџета) финансијски помогне возача Милоша Павловића у намери да постане возач Формуле 1, и да се тако Србија укључи у Формулу 1. Од тога није било ништа.

 Пар година после тога у Србији је одржан велики међународни турнир у тенису. Турнир се одржавао две-три године и онда је угашен. Тенис је “спорт богатих“. Србија је држава у којој већина грађана живи сиромашно или на граници сиромаштва. Гашење Belgrade Open-а то доказује.

Нисмо чак ни држава латиноамеричког или азијског типа где се издвојила малобројна изразито богата каста на власти која контролише озбиљне (када се праве поређења у целом свету) економске ресурсе, па може да издвоји новац за организацију престижних такмичења и догађаја, где долазе “светске звезде“. Тениски турнир у Србији није био највише категорије, и није успео да се одржи – толико је сиромашна Србија. Велики међународни турнир, на који долазе најбољи играчи, може да се организује само у богатој држави. Исто важи за трку Формуле 1, “најскупљи циркус на свету“.

 

Да би се у Београду сваке године одржавао велики турнир у тенису потребно је да у Србији постоји довољан број грађана који могу да купе карту и плате остале услуге током посете турниру. Богат друштвени живот могућ је само тамо где постоји јака средња класа. Потребни су медији који могу да прате, са комерцијалне стране, такав турнир. Најпотребнији су спонзори – јаке и стабилне српске компаније (српски брендови) које освајају светско тржиште или део светског тржишта. Такође, потребно је да постоји и тржиште у Србији и региону које је занимљиво за спонзоре из иностранства. Србија не испуњава ове услове – нема средње класе, нема довољно богатих, нема јаких и стабилних компанија, нема занимљиво тржиште за стране спонзоре, нема медије који могу да прате турнир…

 

***

 

У тексту ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ описао сам какво је стање са развојем предузетништва у Србији. После тога прочитао сам мишљење амбасадора Јапана у Београду о Србима. Он је изјавио: ако све људе на планети поделимо у три групе – ратнике, сељаке и трговце, Срби су пола ратници, пола сељаци, а трговци нису уопште. Међутим, то стање је тренутно, Срби су народ који има предузетничког духа и велики број таквих појединаца. Потенцијали за развој економије су велики, о томе и конкретним предлозима писао сам у тексту ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ.

 

Ово напомињем зато што (пре)велики број грађана Србије мисли да је породица Ђоковић одустала од организације Belgrade Open-а зато што су “стипсе“, зато што мисле само на профит, зато што су добили шта су хтели од града, зато што неће да улаже новац у Србију иако је “довољно богат“. Наравно, не знам све разлоге. Но, економска логика говори све ово што сам до сада написао у тексту. За грађане Србије који су живели у комунизму, па 20 година у транзицији, који сада једва преживљавају са 200-300 евра месечно, који немају никаква знања о економији, неко као Новак Ђоковић, ко је зарадио десет милиона долара, је веома богат човек, и њему “није проблем да финансира Belgrade Open“ или шта већ коме падне на памет. Међутим, за финансирање таквог турнира, а посебно још престижнијег турнира, Новак Ђоковић је “сиромашан“. Нико не очекује од њега да све што је зарадио у животу потроши за организацију једног турнира у Београду. То је бесмислено. Међутим, за (пре)велики број грађана Србије такви предлози нису бесмислени. Они мисле тако и предлажу то јер не знају. У Србији расправа о буџету никада није најважнија расправа у скупштини, у друштву, нити у њој учествују сви делови друштва, тако да ни приликом узимања од свих делова друштва нити приликом расподеле појединим деловима друштва, већи део оних којима се узима и већи део оних којима треба да се дели – нема заступнике у Скупштини. Толико је не-знање о економији међу грађанима Србије, толико Срби нису трговци, како је исправно увидео јапански амбасадор. Да ли зато “губимо у миру оно што добијамо у рату“? Да ли зато данас само Србија у целој Европи нема синдикате који штите права радника и да ли се због тога грађани Србије не буне као грађани Грчке и Словеније чији је животни стандард далеко виши него грађана Србије? Ако су Срби народ ратника и сељака, значи да нису народ лењиваца и кукавица. Зашто је, онда, Србија најсиромашнија држава у Европи, зашто у овом тренутку грађани Србије живе са најнижим стандардом у Европи и зашто ништа не предузимају да се то промени?

 

То су, између осталих, разлози зашто “спорт богатих“ и “најскупљи циркус на свету“ заобилазе Србију. Српске компаније морале су да подрже Милоша Павловића, српски брендови који освајају светско тржиште, а не држава из свог буџета. Србија није УАЕ или Катар да може, од зараде од нафте коју контролише једна породица, организовати врхунске спортске турнире. Србија није Кина да се такви догађаји финансирају у државној режији. Србија једва сакупи новац да финансира неколико скромних културних догађаја, попут Кустендорфа, Битефа или Феста. Такве спортске турнире не треба да финансира држава, из свог буџета, не може влада сиромашне Србија из свог буџета да издваја милионе евра за награде тенисерима, а има милион људи који немају шта да једу и све се у држави распада. То мора да буде приватна иницијатива, подржана из приватних извора. Држава може на друге начине да помогне, и мора да помогне такве турнире. За финансирање највећих спортских догађаја, попут светског првенства у фудбалу или Oлимпијаде, потребно је јавно-приватно партнерство (у Србији су “оба партнера“ слаба). Међутим, Србија је од тога далеко. Поред свих до сада набројаних услова које сам поменуо да су неопходни да се испуне да би у Србији били организовани светски спорстки догађаји (мањи од СП у фудбалу и Олимпијаде), потребно је имати инфаструктуру – аеродром, железницу, аутопутеве, хотеле, интернет и телекомуникације… Да ли је Новак Ђоковић довољно зарадио да финансира и изградњу аеродрома, железнице, аутопутева, хотела… да би имао где да прими тенисере и гледаоце који желе да дођу на турнир који организује? За оне који се не разумеју у “велике цифре“ – Србији је за развој инфраструктуре потребно преко 20 милијарди долара, а Новак Ђоковић је од турнира до сада зарадио десетак милиона долара. Да би се “спорт богатих“ и “најскупљи циркус на свету“ одржавали у Србији потребно је да БДП Србије буде 200 милијарди долара, уместо 30 милијарди колико је сада (Чеси стварају 200 милијарди долара годишње вредан бруто домаћи производ –Чешка има приближно исти број становника као Србија). Буџет Србије мора да буде бар 50 милијарди долара уместо садашњих 8 милијарди (и када би био 50 милијарди, 5-6 пута већи него сада, био би то дупло мањи буџет од шведског – Шведска има приближно исти број становника као Србија). Извоз пољопривредних производа мора да буде на нивоу извоза који остварује Холандија у том сектору привреде, а која има мање обрадивог земљишта од Србије. Новак Ђоковић је најбољи тенисер на свету (и спортиста) а од уговора са спонзорима зарађује мање од петопласиране тенисерке на свету. Не постоје српске компаније које освајају светско тржиште и свој маркетинг спроводе и тако што постају спонзори успешних српских спортиста (дакле, не рачунам компаније попут Телеком Србија која се рекламира само у Србији а која има уговоре са спортистима и савезима и клубовима у Србији – у односу на светски просек то су мали износи).

 

***

 

Капитализам, какав је стваран у Србији у последњих 20 година, као да је стваран са циљем да се никада и не успостави, већ, ”да се вратимо” на ”стари добар комунизам”. ”Ето, видели сте, капитализам ништа не ваља”. Када нису успели да приватизују све ресурсе, да их задрже само за себе, под притиском страног капитала свако је, од оних који су владали и који владају већ 20-30 година и који су спроводили приватизацију, гледао како да за себе извуче што више добити – продајући националне ресурсе странцима и стављајући новац од препродаје или провизија у свој џеп.

 

Зашто нема развијеног приватног предузетништва (капитализма) у Србији? Зато што нема у довољној мери ”предузетничког духа”. То значи да још увек нема довољно појединаца који су покретачи, храбри, вољни, са идејама, са знањем. Још увек се нису добро повезали они који сами раде-предузимају, који не чекају да други нешто предузме, већ сами покрећу оно што треба урадити, што други не преузима на себе, што други не зна и не може. Премало је оних који мисле својом главом, који смеју да кажу шта мисле. Премало је оних који могу да изграде, да организују, да ураде нешто где нема ништа, да од ништа створе нешто. Нема довољно оних који не завиде другоме на успеху, који ће признати бољем да је бољи. Премало је оних који се прилагођавају променама у свету.Потребно је развијање предузетништва у свим сегментима живота и друштва, не само у економији, не само због материјалног благостања. Због тога је и спорт у Србији пропао. И привреда и спорт неразвијени (пропали) су због немања (губљења) ”духа” (и духовности). Предузетнички и спортски ”дух” истог су ”порекла” – циљ је, на првом месту, победити самог себе, циљ је, затим, поштено победити другог у борби са јасним правилима. Колико је тога у српском спорту данас, у српским такмичењима у фудбалу, кошарци, рукомету, ватерполу…? Да ли се спортисти буне због намештених утакмица? Ко води клубове и савезе? Ко води економију? Људи без части и морала, људи из света криминала, људи којима је стало само до пара…

 

Зато је важно разумети основе економског конзервативизма, зато је важно чувати православну традицију, познавати хришћанску религију. Чињеница је да су услови живота ”обичних људи” најбољи у државама у којима је настао економски конзервативизам, где се и данас живот одвија на принципима конзервативизма, где су држава и економија уређени на конзервативним (хришћанским) основама. У тим државама велики број појединаца живи у складу са десет Божијих заповести, вредно раде, стално се усавршавају, помажу друге… У те државе одлазе најбољи српски спортисти. Да ли ће тако бити у тим државама и у будућности видећемо. Нама, овде у Србији, треба више економског конзервативизма. Треба мислити и “’шта ја могу да урадим за државу“ и треба мислити “шта држава може учинити за мене“. Треба спутати што више моћ државе и истовремено што више државу учинити Државом. Економски конзервативизам је управо то: ограничавање моћи државе – према својим грађанима; јачање државе – у односу на друге државе. Са једне стране, економски конзервативци су највећи противници државе јер стално врше контролу токова новца, поштовања Устава и закона, ограничавају уплитање државе у приватне животе, боре се за лична и људска права. Са друге стране, економски конзервативци су лојални својој држави, патриоте, плаћају порезе, спремни су да иду у војску и ратују за своју државу, итд. Са једне стране, економски конзервативци су иновативни, са друге стране су традиционални.

 

Ако не умемо да се организујемо без помоћи државе, како да организујемо државу. Ако не умемо да опстанемо без помоћи државе, како да сачувамо државу. Државу чине људи, њени грађани. Због чега за ових 200 година нисмо изградили нормалну економију? Ако нисмо способни за створимо неколико компанија (светских брендова), да ли смо способни да организујемо министарства и друге државне институције? Треба стварати друштво слободних људи – који знају да брину сами о себи, који ће врло мало зависити од државе.

 

Зао човек није само онај ко је богат, зао човек може да буде и сиромашан. Хоћу да кажем: све је до људи – до њиховог карактера, морала, васпитања, образовања. Само по себи, сиромаштво није грех или врлина, само по себи није ни богатство грех или врлина.

 

Треба водити рачуна да Србија не постане потрошачко друштво у оном негативном контексту – да не спроводимо идеје неолиберализма и не стварамо културу конформизма (чак и сад у сиромаштву тога има превише – пример је естрада). Неолиберална идеологија отуђује човека од другог човека,поставља лични профит, егоизам и (сопствено) чулно задовољство као највише вредности. Не говорим о материјалном благостању и незаситом конзумеризму када се залажем за развој капитализма, већ о условима за живот достојним за човека у 21. веку, имајући у виду људске и природне потенцијале које Србија има. Без духовног препорода нема економског препорода. Не треба нам економски препород заснован на похлепи и крађи, видели смо како је изгледао процес приватизације у Србији, који су спроводили људи без духовности, мали и себични политичари и тајкуни са великим жељама.

 

***

 

Мало напора је потребно да достигнемо стандард и уређеност Чешке и Мађарске (држава које су сличне по броју становника, величини територије, 50 година су као и Србија биле део комунистичког екпсперимента…). Србија извози робу вредну нешто преко 10 милијарди долара, а Чешка и Мађарска извозе робу вредну преко 100 милијарди долара годишње. Много више напора је потребно да достигнемо услове за живот који постоје у Шведској и извоз пољопривредних производа који остварује Холандија. Зато не смемо да останемо периферија (видети: Boris Jašović: Periferizacija i niklovanje) За почетак – у својим главама. Није решење ни да се достигне стандард Чешке и Мађарске на начин на који је то тамо урађено, тако што, на пример, немачке компаније купе чешке и мађарске фабрике, или изграде своје фабрике, и онда за мање плате и порезе него у Немачкој, чешки и мађарски радници производе робу за Немачку. Тако се повећава извоз Чешке и Мађарске, повећава се БДП, расте и стандард, али тај стандард је далеко нижи него у Немачкој. Чешка и Мађарска су, попут Србије, колоније, само што су боље трговали и знају боље да уреде своју државу (и кад нису под окупацијом). Такође, Србија не треба да води политику “двоструких стандарда“ (непримењивање моралних начела који важе за појединце и на државу, лажни пацифизам, лицемерна борба за људска права…) попут Шведске или Холандије. Убеђен сам да Србија и без такве политике може да развија своју економију.

 

Они који спроводе економску деструкцију Србије у последњих 13 година једино су на пољу “јефтине радне снаге“ конкурентни у Европи – српски политичари своје грађане страним инвеститорима нуде као “јефтину радну снагу“. Продају своје грађане као да су у питању робови. Српски радници од месечне “плате“ коју им обезбеде српски политичари имају новац за један оброк дневно, а робови су имали и по два оброка дневно током целог месеца. Зашто је то тако? Срби су паметан и храбар народ, нису народ “преписивача“ и робова, Србија се не налази у Сахари или Сибиру, и друге државе, сличне Србији, прошле су кроз ратове и разарања, и друге државе имају непријатеље, али нису толико сиромашне као Србија. Зато опстају а опстанак Србије је доведен у питање. Без економије немогуће је развијати културу, одбрану, науку… Ако се култура и наука не развијају, ако нема новца за војску, држава не може да опстане. У Србији има доста неписмених људи, али, са друге стране, Срби су народ са доста даровитих људи. Елита образује народ. “Економска неписменост“ не мора да траје вечно. Људи се могу научити како да контролишу буџет, да знају колики је порез на плату, да прате токове новца. Са тим иде и стицање “грађанске храбрости“. Постати богат и остати скроман, то је циљ. Данас економски писмених има више него пре 12 година, данас је оних са предузетничким духом далеко више него пре 30 година. Можемо да нађемо начин како да изађемо из сиромаштва а да се “не прода душа ђаволу“. Долазе нове генерације Срба који боље познају свет и немају комплекс ниже вредности, не осећају се као део периферије. Зато је важно одржати везу између матице и расејања.

 

Два кључна економска проблема која треба решити у Србији:

 

1.     Како да дође до раста плата и нижих цена – нижих трошкова живота и пословања? Како да у Србији не ради јефтина радна снага, а да српска роба и услуге буду конкурентне на домаћем и светском тржишту?

 

2.    Како доћи до новца за инвестирање у инфраструктуру, развој малих и средњих предузећа, подршку извозницима, а да се не увећа јавни дуг и задуженост према страним кредиторима (бар до тренутка док се не стекну услови да се дуг исплаћује из прихода из реалне економије)?

 

Нови људи у политичком и економском животу Србије, који се полако окупљају (а чије окупљање треба убрзати, због тога пишем овај текст), када дођи на власт, препознаће праве развојне шансе за економски препород Србије, српска привреда ће на светском тржишту постати конкурентна а негде и иновативна и штитиће државне интересе и интересе свих грађана (предузетника, радника и потрошача). Када се поставе прави и здрави темељи, када постане јасна политика која дугорочно предвидиво и вешто комбинује најбоље елементе либералног капитализма и државног интервенционизма, уз изградњу владавине права, отвориће се путеви за развој приватног предузетништва у Србији. То је пут за излазак из кризе и економски препород Србије. Економска криза постоји и у најразвијенијим државама света, у којима живи највећи број Срба из расејања. Млади не могу да нађу посао, старији губе посао или раде за мање плате. Због чега Србин који живи и ради у Канади, САД или Аустралији не би имао и приходе од дивиденди из Србије, или од провизије за продату робу из Србије, зашто не би радио у дистрибутивном или продајном центру српске компаније у Торонту, Чикагу или Мелбурну? Да ли је то баш толико нереално и далеко? Постоји велики несклад између броја даровитих људи и креативних потенцијала са једне стране, и, сиромаштва и лошег стања нације и државе са друге стране. Не можемо вечно да кривимо комунисте и странце. Србија као држава предузимљивих људи који знају да брину сами о себи и једни о другима не чекајући помоћ са стране – умеће да искористи све шансе које ће се указати приликом промена у међународним односима и на светским тржиштима, умеће да пронађе решења за све негативне утицаје који могу доћи из региона и света у наредним деценијама. Тада ће се у Београду поново одржавати Belgrade Open и то на вишем нивоу, тада ће у Београду радити сви музеји и градиће се нови.