Човек у животу има две могућности: или ће следити неке људе или ће следити неке идеје.
Миљенко Дерета разговара са “свима који су програмски блиски и који спадају у демократске, проевропске, патриотске и просрпске снаге”.
свему се додаје и моменат „саборности“. Све те снаге би сад требало да буду заједно, у циљу обарања власти „која није урадила ништа“. Све у складу са реалношћу.
Док „демократе“ шаљу националистичке поруке о издајницима на власти, док умањују значај придруживања ЕУ и воде кампање у циљу изазивања избора, кад им по мишљењу свих време није – „патуљци“, новинари и аналитичари, о свему томе појма немају.
Дани нам пролазе у већ пословичној “конфузији и пометњи“ којој доприноси и чињеница да расцеп у грађанској Србији још није објашњен. До јуче је главни проблем био то што је део јавности одбијао да види било какву промену на новим властима. „То није мој председник“, „не очекујем ништа“ биле су мантре које су се понављале. Међутим, иако је и опозиција тврдила да ова власт „није урадила ништа“, реална могучност да та иста власт досегне дојучерашњи циљ над циљевима ДС и ЛДП – датум о почетку преговора о придруживању ЕУ – некако је превише противречна званичном нихилизму.
Због овога се индукована пометња однедавно додатно увећала. Како је постајало јасно да би нове власти могле да имају неке резултате, ДС и ЛДП су одлучиле да ће оно што им је до јуче било алфа и омега политике – придруживање ЕУ – од сада посматрати као кисело грожђе. А кад нас већ бивши националисти воде у ЕУ, није ли најнормалнија ствар на свету и у Србији да демократе постану националисти? Овај преокрет започео је, чини ми се, лидер Нове ДС Драган Ђилас који је, после неуспелог покушаја изазивања ванредних избора на случају „Банана“, почео да стабилност владе објашњава „подршком Запада“, која је ту због тога што је нова власт спремна да том Западу испоручи решење за Косово „на које демократи никада не би пристали“. Куд је кренуо Ђилас, одмах се запутила и свита. Вечни главни уредник Времена храбро је иступио на биоскопској пројекцији филма „Линколн“ скресавши Американцима у лице да њихов Линколн никада не би пристао на цепање територије Сједињених држава, док они од наших политичара траже управо то. Ако је ово могао да чује, Милошевић се сложио са Жарковићем, зажаливши што га није боље упознао.
И чувени датум за преговоре је у демократској свити умногоме изгубио на привлачности. Лидер Нове ДС се пожалио да су и он и народ „исцрпљени“ и „уморни“, од политике штапа и шаргарепе и сталног условљавања. „Људи нису зечеви, па да живе само од шаргарепе“, каже он. Због нечега више нико не прича да би у ЕУ требало да идемо због „фондова“ који ће помоћи да израдимо путеве и болнице. Сада у ЕУ треба да идемо „због себе“ и због „европских вредности“, али и то само зато што не можемо нигде другде. Ђилас би скоро могао да парафразира Чанка: „Запушите нос и гласајте за улазак у ЕУ“.
Пошто ова политика баш и не наилази на велику подршку, лидер ЛДП се досетио да је сада право време да се конфузија још више повећа удруживањем свих бивших „демократских“ странака у нови ДОС. Изгледа и не само „демократских“. Миљенко Дерета је изјавио да се разговара са “свима који су програмски блиски и који спадају у демократске, проевропске, патриотске и просрпске снаге”. Манипулативна реторика која је увела поделу на патриоте И издајнике и на просрпске И проевропске снаге овде се не доводи у питање, само се свему додаје и моменат „саборности“. Све те снаге би сад требало да буду заједно, у циљу обарања власти „која није урадила ништа“. Све у складу са реалношћу.
Сада, дакле, немамо само конфузију око тога постоје ли промене у понашању нове власти. Док „демократе“ шаљу националистичке поруке о издајницима на власти, док умањују значај придруживања ЕУ и воде кампање у циљу изазивања избора, кад им по мишљењу свих време није – „патуљци“, новинари и аналитичари, о свему томе појма немају. Ако и примећују да је нову политику демократа тешко подржавати, онда се држе старих тема дисквалификације бивших националиста. Тако увек могу рећи: вас понекад и критикујем, али ови су дисквалификовани, па ви размислите да ли сам ја на вашој страни или не.
За бројне новинаре и аналитичаре они који нису спремни да прате ове промене ДС и ЛДП и који примећују да ту нешто није у реду, су „променили страну“. И тако смо добили данашњу наводну конфузију коју у ствари није тешко објаснити и уклонити. Тачно је да у јавности, чак у оквиру „грађанске“ Србије имамо дијаметрално супротне оцене стварности, посебно учинака нових власти. Али је доста јасно и да конфузије не би било када не би било ове подршке дела јавности која се понаша попут ветроказа.
Или би могли овако то да изразимо. Човек у животу има две могућности: или ће следити неке људе или ће следити неке идеје. Ако буде следио неке људе или странке мораће да испрати све заокрете које изазива промена у њиховим мишљењима и потребама. Ако буде пак следио идеје онда ће понекад доћи у сукоб са људима, али ће макар бити у складу са собом и властитим циљевима.
А мишљењу које се окреће како ветар дува, чиниће се да се он окреће.
P R E V R A T 