ЧИЧА ТОМИНА ПЛАНТАЖА

 није довољно само насељавати плантажу да би је сматрао својим власништвом.

пошто Срби уредно плаћају рате кредита власницима својих кућа, станова, аута, шаљу им своју дјецу, уредно бирају њихове управнике плантажа, нема се шта расправљати о легитимитету Дачића, кад Дачић није власник, него само намјесник, тј. управник плантаже. 

власник je онај који користи посјед као свој, а не онај који претендује на њега, а не “држи“ га.

Легитимитет је ствар власништва, а власник Србина као друштвене јединке је онај који му може одузети запослење, стан под кредитом, ауто… Партократска полиархија из које долази ДВД влада има легитимитет јер јој га је дао власник Србије, онај који је изградио или наметнуо поредак 

Држава је посјед, ништа више и ништа мање

 У другим словенским језицима, држава се преводи као “господарство,“ тј. основни ослонац јој је господар, онај који “држи.’Тај господар може бити и народ који насељава то господарство, али и не мора, и углавном није. 

Ако је унук свињарског трговца и хајдука могао постати краљ, једини сличног поријекла у Европи, несумњиво је да је власник те државе била елита уско везана за српски народ, произашла из народа, и да је тај народ с правом могао тврдити да је државотворан и да је Србија држава Срба, тј. да је “држе“ Срби

 држава Србија, обновљена 2006., никад није ни постала власништво Срба, тј. не одлучују Срби ко ће у њихово име да тим њиховим власништвом управља

 народ, тј. поданици, могу преузети државу ослањањем на причу о легитимитету постојеће власти, али прије свега на своју физичку и духовну снагу из које се образују као интересна група спремна да влада.

 Легитимитет владајуће елите се не може ни оспоравати без удара на поредак, тј. друштвени уговор усљед којег је таква елита остварила право да влада. 

Image

Све је теже сматрати Републику Србију државом српског народа. Кад је Карађорђе ударио темеље на којима ће Милош обновити српску државу, и кад су и за једним и за другим устале хорде сељака да свете стотине година зулума и харача, те да узму себи оно што је отето од њихових предака, и вође и народ из којег су поникли, уткали су и уградили себе у заједнички посјед преотет од Турака, из којег ће настати и расти држава Срба, кнежевина и краљевина Србија. Ако је унук свињарског трговца и хајдука могао постати краљ, једини сличног поријекла у Европи, несумњиво је да је власник те државе била елита уско везана за српски народ, произашла из народа, и да је тај народ с правом могао тврдити да је државотворан и да је Србија држава Срба, тј. да је “држе“ Срби, да је њихова. Дакле, склопљен је својеврстан друштвени уговор између владара и субјеката по којем владајућа елита произлази из народа којим влада и обраћа му се као партнеру јер наступа у његовом интересу, тј. у њиховом заједничком интересу. Теоретски. 

Као што је познато, та држава Срба је укинута 1918. године, кад је њен народ, онај унутар ње и онај који јој се надао, пристао да њен краљ престане бити дио свог народа и да завлада њоме као туђин, тј. да је дијели непријатељима и са непријатељима. Ту су Срби “изгубили царство.“ 

Љета Господњег 2006. по грегоријанском календару, Србима, наоко, вратише ту “државу,“ истина ојађену, измијењену, тешко обољелу, и патрљак онога што српски народ мишљаше да посједује. Унутар те државе остаде комад који Срби више не држаше, али га сматраше њиховим. Тај комад, крвави и свети, та држава, наоко, Срба, пожури да поклони окупаторима, убицама народа који јој је име дао и који је, ваљда, “држи,“ и рушитељима светих мјеста тог народа. 

Како може, рекли би паметни, српска држава да се одрекне српске земље, српске историје, српског народа који на њој живи и посједа оних који су са њих прогнани? Они који се представљају као вође народа, а који у ко зна чије име управљају државом на тлу српске отаџбине, кажу да је Косово проблем који Србија мора ријешити, и да се тај проблем мора ријешити простом ампутацијом. Добро, не кажу све то, али да то чине, у то већ само притупав може да сумња.  Ако је сјеверно-атлантска империја са својим турским клијентима и шиптарским топовским месом Косово и Метохију отела од Србије и ако јој, из неког разлога, треба међународна потврда легитимности те отимачине, која оштећена страна, у овом случају Србија, би била луда да завојевачу у томе помаже?

Једино логичко објашњење ове сулуде ситуације је да, у ствари, држава Србија, обновљена 2006., никад није ни постала власништво Срба, тј. не одлучују Срби ко ће у њихово име да тим њиховим власништвом управља, него да је “држе“ снаге и структуре којима су српски народ и његова отаџбина сметње и које спроводе план уклањања тих сметњи из њиховог посједа званог Република Србија. Звучи блесаво, зар не? 

Да би се схватило о чему говорим, потребно је дефинисати саму природу државе у оквиру друштвеног уговора који је образовао, те односе унутар тог друштвеног уговора који одређују чија је у ствари држава која је из њих настала. 

Држава је посјед, ништа више и ништа мање. И сам израз то говори. Посјед има власника, тј. онога који тим посједом управља и који би узео паре ако би тај посјед продао. У другим словенским језицима, држава се преводи као “господарство,“ тј. основни ослонац јој је господар, онај који “држи.’‘ Тај господар може бити и народ који насељава то господарство, али и не мора, и углавном није. 

Држава Србија се годинама продаје, и не само на Косову, а српски народ из године у годину све сиромашнији. Мени то говори да друштвени уговор у чијем оквиру се управља Републиком Србије не укључује народ којим се управља као интересну групу, јер народ, као субјекат, нема ни утицаја ни користи од посједа који сматра својим, тј. од своје државе. Напротив, има само штету. Овдје се долази до двојбе: или је народу слагано да је чинилац у управљању том државом, тј. није власник посједа који зове државом, или власт коју му је речено да је изабрао уопште нема легитимитет у управљању његовом имовином, јер не управља њоме у корист народа-власника, тако да је треба рушити.

 

У било којој причи о легитимитету државне власти мора се расправљати о манифестованим вриједностима друштвеног уговора на којем почива и држава и власт у њој. Друштвени уговор између субјеката и оних који управљају њима и њиховом личном и заједничком својином, и својином на којој почива регенерација заједничког богатства, се на много начина “глобализовао,“ тј. српски се не тиче само Срба, него се уклапа, по насталом аутоматизму, у опште односе између владара и субјеката у друштвима тзв. демократске управне праксе. По Џеферсоновој дефиницији легитимитета, из које је рођена Америчка револуција, субјекти имају право да збаце владаре који им ограничавају прохтјеве, укључујући различите видове слободе и економског напретка. Али Томас Џеферсон је био робовласник и припадник класе која је сматрала себе довољно ојачалом да преузме и “држи“ власт и сама влада народом којег је с тим циљем напујдала у рат против дотадашњег краља, позивајући се баш на легитимитет порукама не толико различитим од “Готов је!“ Било је ту говора и да се Џорџ Вашингтон прогласи краљем, што је одбијено, али сама чињеница да је било те приче у утицајним круговима говори да је Америчка револуција, у којој се управо манифестованим политичким вриједностима дошло главе усљед процјене о недостатку легитимитета, у ствари ништа друго до “сјаши Курта да узјаше Мурта,“ те да је из ње такве настала демократска пракса на којој, између осталих почива и српски друштвени договор данас. 

Ово значи да народ, тј. поданици, могу преузети државу ослањањем на причу о легитимитету постојеће власти, али прије свега на своју физичку и духовну снагу из које се образују као интересна група спремна да влада. У тзв. демократској пракси, субјектима изнад које стоји елита, утицај на ту елиту је онолики колико се они за њега самоорганизовањем изборе, с тим што им је омогућено да значајније утичу изван контекста употребе силе која је до увођења демократске праксе била једини инструмент. Владајуће елите ће се смјењивати, али њихов легитимитет неће зависити од тога колико њихови субјекти сматрају да имају права да утичу на њих и мијешају се међу њих, него од тога колико добро се ти субјекти организују да то право остваре и одбране.

Оно што привидно “држе“ Дачић, Вучић и Динкић, или ДВД влада, како волим да је зовем, јесте “држава“ по свим мјерилима тзв. демократске праксе, уколико ту праксу не идеализујемо и не сматрамо да нешто што је било резултат атинског, или америчког, робовласничког друштва, није неприкосновено идеалан облик друштвене владавине. Уколико организоване интересне групе око, изнад и испод такве елите не оспоравају њено право на власт, она има легитимитет. Кад ове или оне интересне групе нападну поредак на којем њена моћ почива, аутоматски јој својом снагом оспоравају легитимитет и легитимна борба за посјед почиње.

Та држава ДВД владе је држава која је резултат постојећег односа њених субјеката и управитеља друштва чије су имовине ти субјекти власници. Она је слаба и не даје знаке да може да јача и да обезбјеђује безбједност и економски напредак субјектима, а то су два основна постулата било каквог друштвеног уговора, али легитимизована је тзв. демократском вољом оних које демократија позива да своје управитеље “изаберу.“ Легитимитет владајуће елите се не може ни оспоравати без удара на поредак, тј. друштвени уговор усљед којег је таква елита остварила право да влада. 

Намјерно сам раније искористио израз “власници“ имовине, јер држава је онога који је власник онога што “држи.“ И робови на америчком Југу су радили, добијали компензацију за тај рад у виду смјештаја, хране, одјеће, некад и новца, кућни робови су имали боље услове живота, него пољски, али нису имали право да постављају питања легитимитета таквог стања, јер су обитавали на имовини коју су други стекли и јер су и сами били имовина. Данас Срби, а и многи други народи, такође посједују све мање права да се позивају на легитимитет јер су пристали на друштвени уговор у којем нису власници државе, тј. ништа не “држе.“ Џеферсон и његова робовласничко-банкарско-трговачка елита је била власник имовине коју је уложила у расправу о легитимитету, док субјекти у тзв. демократском друштвеном уговору унутар међународно дефинисаног система управних јединица, од којих је једна и Србија, нису сачували опипљиво право на позивање на легитимитет власти у држави коју сматрају својом, али не посједују у њој много више од онога што је посједовао Чича Тома. Значи, није довољно само насељавати плантажу да би је сматрао својим власништвом.

Да би се расправљало о легитимитету, најприје се треба јасно рећи која интересна група или групе – јер динамика глобалних односа је динамика односа интересних група које у свијету саобраћају, сарађују и ратују – “држе“ Србију. Пошто је српски народ немогуће окарактерисати као интересну групу јер он не посједује ни јасно дефинисан интерес, ни одговорност према било каквом интересу, ни минималан степен организованости у интересне токове кроз установе, не може се о њему говорити ни као субјекту који има шта уложити у значајну расправу о легитимитету. Једине значајне установе у српском друштву у којима народ на строго контролисан начин учествује су политичке странке. Партократска полиархија је поредак на који је народ пристао и којем не оспорава легитимитет. ДВД влада, као и Тадићева власт прије ње, почива на том систему.

Легитимитет је ствар власништва, а власник Србина као друштвене јединке је онај који му може одузети запослење, стан под кредитом, ауто, који га може раздвојити од породице, тј. одвести или одмамити му дјецу преко границе или океана, да постану пољски или кућни робови ближе газди, и сл. Партократска полиархија из које долази ДВД влада има легитимитет јер јој га је дао власник Србије, онај који је изградио или наметнуо поредак у којем се ДВД влада или Тадић испну на владајући положај, а нико унутар класе субјеката не спори том власнику право на власништво. Да ико спори, постoјао би степен организованости унутар политичких заједница који би, на примјер, образовао субјекте у овом смислу, те их учио како да силом или вјештином преузму власништво над оним што мисле да треба да им припада по природи ствари. Али пошто Срби уредно плаћају рате кредита власницима својих кућа, станова, аута, шаљу им своју дјецу, уредно бирају њихове управнике плантажа, нема се шта расправљати о легитимитету Дачића, кад Дачић није власник, него само намјесник, тј. управник плантаже. 

Да закључим: српски народ има право на посједовање Србије, укључујући Косово и Метохију, али га не користи и не тежи да оствари то право против других интересних група које користе Србију и сам српски народ као своје власништво из којег подржавају своје финансијске, привредне или војностратегијске потребе. Ко је сад ту власник? Па, онај који користи посјед као свој, а не онај који претендује на њега, а не “држи“ га .Србија треба да припада српском народу, али у пракси то није тако. Легитимитет власти се тиче само оних који се поставе као интересни чинилац и милом или силом потегну да уреде друштвени уговор у којем политички и економски живе у своју корист. Сама жеља или пасивни став српског народа да је Србија његова нису довољни. Нико пуком жељом и прокламовањем права није ни заузео ни одржао посјед.

http://kamensrbije.blogspot.com/

2 mišljenja na „ЧИЧА ТОМИНА ПЛАНТАЖА

  1. Povratni ping: АСКУРЂЕЛИ ТРЕЋЕ СРБИЈЕ | P R E V R A T

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s