Гласник почео са 50, а данас има 412 стално запослених, чак седморо ради у ПР служби
У Издаваштву Гласника је 27 уредника и извршних уредника, што је податак за Гинисову књигу.
На пројекту дигитализације српских службених новина (1813-2013) ради 29 запослених од којих пет руководилаца. Одлука колегијума СГ је да им се да отказ.
уредник Гојко Тешић прошле године у Гласнику зарадио 4,5 милиона динара
возни парк: једанаест аутомобила је за гориво у прошлој години потрошило 3.567.888 динара, што је више од пара утрошених за гориво за 14 теретних возила.
“Све што сам изнео није уперено против Гавриловића (direktora SG), јер сам убеђен да он није могао да буде крив за све.“
Вршилац дужности директора Службеног гласника Радош Љушић одржао је конференцију за штампу на којој је изнео катастрофалне податке о расипништву свог претходника Слободана Гавриловића. Довољно је навести да је уредник Гојко Тешић прошле године у Гласнику зарадио 4,5 милиона динара, па да буде јасно о чему се ради.
Гласник почео са 50, а данас има 412 стално запослених, где чак седморо ради у ПР служби (међу њима и сниматељ и монтажер). Са 67 оних који раде по уговору о делу, било је 479 запослених.
У Финансијском извештају за 2012. годину налазе се следећи подаци:
– Укупни приходи: 1.515.017.769 динара
– Укупни расходи: 1.482.894.017 динара
– Укупни расходи за 2011. годину: 1.246.709.437 динара
Разлика у расходима: 236.185.580 динара
Нето добит 2011. године: 85.951.000
Нето добит 2012. године: 4.418.000 динара (мања за 94,6 одсто).
„У јануару 2013. дали смо на орочење 10.000.000 динара. Толико смо успели да уштедимо за један месец док претходна власт није успела за годину дана ишта да уштеди,“ каже Љушић.
У Издаваштву Гласника је 27 уредника и извршних уредника, што је податак за Гинисову књигу. Хонорар Гојка Тешића био је 90.000 динара, са свим додацима износио је 112.000 месечно, а са хонораром за Сабрана дела Станислава Винавера у 2012. години износио је 4.551.103 динара.
Јовица Аћин месечно је добијао 170.296 динара, што укупно у 2012. износи 2.043.557 динара.
Бранко Кукић, пензионер, примао је месечно 65.000, што је у 2012. укупно износило 908.000 динара. Сва тројица су, иначе, хонорарни уредници, те су им ово биле допунске плате и хонорари. Уредника с оваквим примањима има знатно више.
На пројекту дигитализације српских службених новина (1813-2013) ради 29 запослених од којих пет руководилаца. Одлука колегијума СГ је да им се да отказ.
“Слободан Марковић је један од њих. Он у СГ има плату од 25.000, у Заводу за уџбенике прима 90.000 динара месечно, плус уреднички хонорар на РТС-у и рад на Факултету политичких наука. Уз Марковића, на пројекту су руководиоци Александар Костић, професори Несторовић, Трифуновић и Светлана Албијанић, вођа пројекта. Већина на овом пројекту ради по уговору и ја сам 26-оро већ отпустио или пребацио на друга радна места, а троје задржаних су обећали да ће до првог 1 септембра завршити посао”, рекао је Љушић.
На списку уредника налази се и Владимир Кецмановић, велики борац против дотиране књижевности, али га Љушић не помиње. Ваљда их везује љубав према Добрици Ћосићу, која је јача од баналних финансијских извештаја.
“Штампали смо огроман број књига које не могу да продају. Службени гласник иако није научна институција четири часописа а СГ један и помаже.То су ТФТ, ЗИП, Изазови евро интеграција, Право и друштво, Политички живот. Са најчешћим тиражом 1.000 примерака. Губици су огромни, по једном примерку су 1957 динара за Право и друштво или за Изазове 1829. динара у 2012. У новембру прошле године је одлучено да се неки угасе, а један или два часописа ће остати”, каже Љушић.
Љушић каже да је имао проблем у сагледавању пословања СГ посебно продаје књига јер су неки покушали да га обману. Отказ је због тога добио Петар Арбутина, а осталима се такви потези неће толерисати.
“Никада нико није хтео да нам каже каква је била продаја у 2012. У обзир је узето 1637 наслова, 30 наслова је продато изнад 100, осталих 1.330 је продато од нула до 100 примерака а 35 књига није продато ни у једном примерку. Вредност лагера књига у магацину по велепродајној цени је 586.439.983 динара. Нас ће удавити сопствена производња, нас може да убије неодмерена и непрофитабилна продукција као што је било у случају Народне књиге”, упозорио је в.д. директора СГ.
Љушић је указао и на тзв киоск издања у тиражу од 284.330 примерака од чега је продато 108.483 примерака. Губитак је 13 милиона динара, само на киоск издањима. Наведена су два примера.
-„Побуните се“ је штампано у 22.000 примерака а остало је непродато 17.536, “Лајање на звезде” Милована Витезовића је штампано у 15.000 а продато је 3.000. Тренутно смо обуставили сва киоск издања и тражимо начин како би се извукли из ове кризе и невоље”, рекао је Љушић.
Чак 107 милиона динара износи вредност залиха у књигама само за 2012. годину или 149 одсто више но у 2011. години, док су укупне залихе књига 586. 439.983 динара.
Као пример недомаћинског пословања Љушић је поменуо и возни парк: једанаест аутомобила је за гориво у прошлој години потрошило 3.567.888 динара, што је више од пара утрошених за гориво за 14 теретних возила. Притом, бивши директор Слободан Гавриловић је у децембру заменио три стара за три нова возила, без икакве потребе, за шта је плаћено 90.000 евра. Због тога је Љушић издао налог да се прода шест аутомобила.
Када је реч о саиздаваштву СГ има 162 уговора. У овим пројектима СГ је на губитку од 4.784.928 динара (новац заробљен у књигама које не могу да се продају) зато што овде, како каже Љушић, није реч о саиздаваштву већ о спонзорству других издавача. Са издавачем Београдска књига СГ је пословао тако што је примио компензацију у књигама у вредности од 4.381.176 динара.
Низу фрапантних података Љушић је додао још неколико: да је магацин дат у закуп једној перионици, која није давала паре, а кућа је закупила други – за седам милиона динара годишње; „Просвети“ у Чачку дата је позајмица од 54 милиона динара. Влада је припојила „Просвету“ „Гласнику“ са 13 радника, тако да они нису у могућности да врате уложени новац.
“Све што сам изнео није уперено против Гавриловића, јер сам убеђен да он није могао да буде крив за све. Својевремено сам прошао полицијску тортуру и добро знам како то изгледа. Када сам предавао власт у Заводу за уџбенике учинио сам то јавно, пред новинарима и новом директору предао писмени извештај о пословању. Гавриловић не само што то није урадио, већ није хтео са мном ни да се поздрави, а одбио је и да буде уредник једне едиције”, каже Љушић.
Није ни Љушић имун на похлепу и отимање пара од пореских обвезника. Центар за истраживачко новинарство наводи да је бивши директор Завода за уџбенике и наставна средства Радош Љушић, током свог мандата и себи као аутору исплаћивао хонораре, што Закон о уџбеницима и наставним средствима експлицитно забрањује.
Овако је зарадио најмање милион и осамсто хиљада динара, а хонорари који су му били исплаћивани су вишеструко премашивали унутрашње прописе Завода и хонораре других аутора.
Документација до које је дошао Центар за истраживачко новинарство (ЦИНС) показује да се Радош Љушић у исто време налазио на месту директора Завода, а такође је и примао новац од исте институције као аутор уџбеника, што је противно Закону о уџбеницима и наставним средствима. Овај Закон у члану 8. забрањује лицима запосленим у Заводу да уједно буду и аутори уџбеника.
Све у свему, на политичкој и културној сцени Србије имамо две опције: Љушића и његове пајташе који би да нас претворе у топовско месо првом згодном приликом и да успут приграбе неку ситну корист за себе, и њихове демократске противнике који би да нас опљачкају до голе коже. Ако грађани нису задовољни својим статусом оваца за шишање или клање (по потреби), нека се организују и направе систем који би ом одговарао. Има их седам и кусур милиона, на први математички поглед рекло би се да су бројнији од властеле која им сиса крв. А онда ће и проблем Службеног гласника бити решен очас посла.
P R E V R A T 