Tom Stafford НЕСЕБИЧНА КАЗНА

Алтруистичка казна казна је казна која вас кошта као појединца, а не доноси никакву директну корист. Алтруистичка казна је само искра која чини да група неповезаних странаца сарађује

еволуција уградила у Људски ум мржњу према „бесплатним корисницима“ и преварантима, која активира бес када се суочимо са Људима који се овако понашају

 ако креирате заједничку корист – као што су порез или уредни путеви – шта ће зауставити неке Људе да их користе без плаћања својих обавеза? Ако сви други поштују свој ред, ви можете да „пређете ред“. Ако сви остали плаћају своје порезе ви их можете избећи, а и даЉе добијате све предности путева и полиције.

Image 

 

Изгледа да нешто у вези бициклиста провоцира гнев других учесника у саобраћају. Ако сумњате, пробајте да претражујете реч „бициклиста“ на Твитеру. Док ово пишем један од најновијих твитова је ово: „Доста ми је бициклиста данас! Само желим да их оборим колима.“ Ова врста осећања би одбила Људе да је усмерена против неке етничке мањине или вере, али изгледа да је то по мишЉењу многих Људи, фер игра, када је усмерена против бициклиста. Откуд сав тај бес?

 

Имам теорију, наравно. То није зато што бициклисти иритирају. То чак није ни зато што селективно памтимо једног изузетно иритантног бициклисту међу стотинама оних досадних, који нису иритирајући (мада је то вероватно фактор). Не, моја теорија је да возачи мрзе бициклисте јер мисле да бициклисти крше морални поредак.

 Вожња је веома морална делатност – постоје правила пута, како она правна тако и неформална, а постоје и добри и лоши возачи. Цео тај запетЉани плес саобраћајног шпица у раскрсници ради само зато што Људи знају правила и У ВЕЋИНИ их поштују: држе се у траци, сигнализирају правилно: прво је њен ред, потом мој, потом твој. Онда долазе бициклисти, невино пратећи оно што они виде као правила на путу, али радећи ствари које возачи не смеју да раде: претичу ред аутомобилима, крећу се далеко испод ограничења брзине или обилазе са унутрашње стране.

 

 Можемо да кажемо да је вожња налик друштвеном животу, да је она игра координације у којој морамо да се ослањамо једни на друге да би урадили праву ствар. И као и све игре, постоји подстицај да се вара. Ако сви други поштују свој ред, ви можете да „пређете ред“. Ако сви остали плаћају своје порезе ви их можете избећи, а и даЉе добијате све предности путева и полиције.

 

 

У економији и еволуцији ово је познато као „проблем бесплатног корисника“, ако креирате заједничку корист – као што су порез или уредни путеви – шта ће зауставити неке Људе да их користе без плаћања својих обавеза? Проблем „бесплатног корисника“ ствара прави парадокс за оне који студирају еволуцију, јер у свету себичних гена то чини да сарадња изгледа мало вероватно. Чак и ако гомила себичних појединаца (или гена) препознају корист од удруживања да би сарађивали једни са другима, када је колективно добро створено онда постаје рационално, у извесном смислу, да свако почне да покушава да паразитира на колективном. То чини сваку сарадњу склону пропасти. У малим друштвима можете се ослонити на сарадњу са пријатеЉима, или рођацима, али како друштво расте и проблем „бесплатног корисника“ постаје све већи и већи.

Друштвени колапс

Људи су изгледа еволутивно изумели један начин одржавања реда у потенцијално хаотичним друштвеним договорима. Ово је познато као „алтруистичка (несебична) казна“, термин који је кориштен од стране Ernst Fehr i Simon Gachter у значајнојм чланку објавЉеном 2002. Алтруистичка казна казна је казна која вас кошта као појединца, а не доноси никакву директну корист. Као пример, замислимо да сам на фудбалској утакмици и видим некога како се пење унутра без да је купио карту. Могу седети и уживати у игри (без трошкова за мене), или могу да покушам да пронађем обезбеђење да избаци момка напоЉе (по цену да пропустим део утакмице). То би било алтруистичка казна.

 

Алтруистичка казна, образложу Fehr i Gachter, можда је само искра која чини да група неповезаних странаца сарађује. Да би тестирали ово направили су игру сарадње коју играју променљиве групе волонтера који се не познају, а играли су игру са рачунара у приватној кабини. Волонтери су играли за реалан новац, који су знали да ће однети на крају експеримента. На сваком колу игре сваки играч је добио 20 бодова, и могао је да одабере да допринесе овај износ групном пројекту. Пошто би сви уложили свој новац (или не би), сви би (без обзира на инвестицију) добили по 40% колективног износа.

 

Према правилима игре, најбоЉи колективни исход би био онај у коме би сви приложили сав свој кредит, јер би онда сваки играч добио назад више него што је уложио. Али најбоЉи исход за сваког појединца би била та „бесплатна корист“ – задржали би својих оригиналних 20 бодова, а такође би добили 40% од онога што су сви други уложили у заједнички фонд. Наравно, ако би сви ово урадили онда би то било 40% ни од чега.

 

То што се догодило у овом сценарију изгледа као пример из уџбеника врсте социјалног колапса на који „проблем бесплатног корисника“ упозорава. На сваком следећем прелазу у игри, просечни износ доприноса играча је ишао ниже и ниже. Сви су схватили да би они могли имати користи од колективног улога без трошкова доприноса. Чак и они који су кренули доприносити велики део својих кредита убрзо су сазнали да сви други нису урадили то исто. И када видиш како је лако да престанеш да улажеш – нико не жели да буде будала.

Бес против машинерије

Једноставан додатак правилима преокренуо је овај колапс сарадње, а то је увођење алтруистичке казне. Fehr i Gachter дозволили су играчима да оглобе кредит других играча, уз трошак по њих саме. То је права алтруистичка казна, јер су се групе мењале после сваког кола, а играчи су анонимни. Можда није било директне користи од кажњавања других играча, али играчи су кажњавали и често доста кажњавали и, – као што бисте очекивали, бирали су да кажњавају играче који нису уложили у том кругу. Ефекат на сарадњу је био електрифицирајући. Са алтруистичком казном, просечан износ који сваки играч доприноси је растао и растао, уместо опадао. Казнени систем омогућио је сарадњу у групи странаца који се не би поново срели, превазилазећи изазов проблема бесплатног корисника.

 

Какве ово има везе с разлогом зашто возачи мрзе бициклисте? КЉуч је у детаЉима из тог рада из 2002. Да ли су играчи у овој игри седели мирно израчунавајући шансе, теоретишући сценарија ове игре у својим главама и образлажући размере трошкова / добити? Не, то није био непосредан разлог због кога су Људи кажњавали играче. Они су делили казне, јер су били паклено бесни. Fehr i Gachter, попут добрих бихејвиоралних експериментатора, су се побринули да се измере тачно колики је тај бес био, тражећи играчима да реагујући на различите сценарије оцене свој бес на скали од један до седам. Када су играчи били суочени са „бесплатним корисником“, скоро сви су се поставЉали на горњи крај скале беса. Фехр и Гацхтер су описали ове емоције као „механизам близине“. То значи да је еволуција уградила у Људски ум мржњу према „бесплатним корисницима“ и преварантима, која активира бес када се суочимо са Људима који се овако понашају – и то је тај бес који тражи алтруистичку казну. На овај начин, та емоција је еволутивни начин који нас натера да превазиђемо наше краткорочне личне интересе и да подстакне колективни друштвени живот.

 Тако сада можемо да видимо зашто еволутивни притисак гура возаче да мрзе бициклисте. Дубоко унутар Људске психе, негован тамо јер нам помаже да сарађујемо са странцима и да тако изградимо глобално друштво које је обележје наше врсте, налази се бес према Људима који крше правила, који узимају корист без доприноса заједничкој користи. И бициклисти покрећу овај бес када користе путеве, а не следе иста правила као и аутомобили. 

Сада, бициклисти који ово читају мисле „али правила нису направЉена за нас – ми смо рањивији, дискриминисани, ми не би требало да следимо правила“. Можда је то истина, али то је небитно када вас други корисници пута доживе као оне који крше правила које они морају да поштују. Можда је решење у томе да возаче научимо да бициклисти играју важну улогу у широј игри смањења саобраћаја и загађења. Или би можда само требало да искалимо сав тај бес на важнијој класи „бесплатних корисника“ – на овима који избегавају да плате порез.

http://www.uzb.rs

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s