Будимир Новаковић: НЕВЕРОВАТНО… АЛИ ЛОГИЧНО !

Субота 16. Март!
Данас је изборни дан у Абуџи. Бирају некога за нешто.

Нормално данас се не ради јер су сви Абуџанци отишли у своје градове да гласају.

Изградња Абуџе је почела 80-их година прошлог века по пројекту чувеног архитекте Кензо Танге-а. Првобитно је била димензионисана за милион становника… данас их овде живи пет! И сви су “дођоши“!

Јако мало има рођених… Прве бебе су почеле да пристижу тек 90-их година прошлог века.

Радници и мајстори, са градилишта на коме шефујем, неће доћи на посао, тако да имам прву слободну суботу од како сам овде приспео. О томе ме је уредно обавестио Недеља ( Sunday ) њихов газда.
По навици, устао сам, око 6 часова, ушао у кухињу и са очајањем гледао у гомилу прљавих судова. Благослов ( Blessing ) жена која брине о кући ће доћи тек у понедељак. Из тог очајања ме је тргао звук мотора хеликоптера који су прелетали део града у којем боравим.

Радовало ме је сазнање да ћемо отићи на базен. После 25 дана “кувања“ биће ипак пливања!
Излазимо из куће. Ја идем према џипу домаћин према ауту.
“Зар нећемо џипом“ ? – питам домаћина.
“Не, на њему немам дипломатске таблице, а данас НИКО не сме да вози јер је изборни дан“! – одговорио је мој пријатељ.
“Нико не сме да вози“?
“Нико“! – кратко је одговори откључавајући врата.

Изашли смо на улицу, скренули десно, па опет десно и избили на један од многих булевара. Пустош је свуда око нас! Нигде никога на улици!

Само полицијска и војна возила, паркирана на раскрсницама и по где који пешак. Два клинца гурају нека колица са неком робом у њима… Па опет нигде никог! Минути пролазе а ми се возимо потпуно празним улицама.

Одједном, из супротног правца прошао је један аутомобил.
“А шта је ово“? – упитах домаћина.
“То су контролори из изборног штаба… само они смеју да се возе јер обилазе изборна места“!- био је одговор.
“Ја просто не верујем, да НИКО нје пробао да се превезе… Ваљда ће некоме нешто затребати, па ће упалити ауто да заврши то што му треба“- наставих ја конверзацију.
“Неће! Они хеликоптери што смо их јутрос чули, су војни хеликоптери и они из ваздуха контролишу наредбу да не сме да се вози“.
“Па добро… контролишу… јаве пандурима ови пресретну, наплате казну и…“
“ Е мој Будо! Не знаш ти још увек много тога… ништа они не јављају никоме… Они имају дозволи да ОТВОРЕ ВАТРУ на свако возило, које виде да се креће, осим на возила са дипломатским таблицама и возила контролора и чланова изборне комисије, а они се возе у аутомобилима са владиним регистарским таблицама.

Пандурима овде лупају шамаре и по потреби их бију… Од војске им се диже коса на глави“!

Стигли смо и до хотела “Хилтон“. Базен хотела празан… двоје-троје купача и персонал отвореног бара поред базена. У бару, странци из разних крајева света, пијуцкају и причају. Седим и дружим се са мојим домаћином и са кумом који овде живи већ 11 година. Још увек под утиском добијене информације размишљам :

“НЕВЕРОВАТНО је да је неко донео одлуку да војска сме да пуца на оне који и поред забране седну у ауто… ЛОГИЧНО је да сви поштују ту одлуку “!

Нешто слично се дешава у Абуџи сваке последње суботе у месецу… али то је већ нека друга прича!