Стево Лапчевић: Годишњица Париске комуне и издаја Косова

Париска комуна, по свему судећи, није била само одраз „социјалистичке револуције“, нити „анархистичког дивљања“, него, пре свега, одраз воље вишемилионске престонице да се у најтеже време, када централна власт прихвата све услове освајача пружи снажан отпор, достојан имена војника и јунака.

Комуна (je) била социјална, таман толико колико и национална револуција, која је имала да уништи стари капиталистички, зеленашки, малограђански и малодушни систем који је у одсудном тренутку прихватио издају националне идеје. Она представља комунитаристички, (а не комунистички – у смислу касније настале идеологије, прим. аут.) одговор на расуло у којем се Француска након пораза код Седана нашла.

Почетком седамдесетих година деветнаестог века, а након коначног уједињења Италије на помолу је било још једно, овај пут немачко уједињење до којег су Бизмаркови јункери могли доћи само преко лешева својих највећих западноевропских опонената и дугогодишњих непријатеља – Француза.

У исто време, Друго француско царство постајало је све слабије а више пута прокламована Наполеонова жеља да се друштво реформише изнутра, остала је само мртво слово на папиру. Сукобе између богате мањине и сиромашне већине, који су у иначе револуцијама склоној Француској били свакодневна нормална појава, додатно је појачавао и утицај Прве интернационале коју је 1864. године у Лондону основао Карл Маркс.

У таквим околностима, растрзана сопственим противуречностима и војно знатно слабије опремљена од ратоборне Пруске, Француска је ступила у рат са силом која је у пушкарању које је имао да наступи видела шансу да након превладавања сопствених партикуларитета оствари и примат на читавом европском тлу, одвећ засићеном старим силама какве су биле Велика Британија и Француска.

Рат

Предност пруске воље, опреме и елана, показала се у најбољем руху већ на самом почетку рата када су се две војске судариле на граници. Врхунац своје неспособности, француска армија на челу са царем Наполеоном Трећим, показала је већ 1. септембра 1870. године код Седана, када су је Пруси са невероватном лакоћом опколили, растурили, а самог цара заробили

Ова вест довела је то брзог колапса легалне француске владе, а убрзо потом проглашена је и Трећа република чији су се челници, стварањем Народне гарде, надали да ће као и 1793. године посрнули народ добити нови елан и кренути у нове борбе.

Народну гарду  чинили су махом радници и сиротиња којој су убрзо подељене пушке и неколико десетина топова. Гарда се, на изненађење многих, показала као прилично успешна јединица која је у пар наврата одбацила Прусе од главног града, задржавши их (ради лакше контроле) само на северном улазу у Париз.

Но, и поред ових успеха, услед општег распада фронта, хаос је постајао све неподношљивији, а војници који су заостали на фронту или иза пруских редова били су деморалисани и дезоријентисани. Увидевши да се од читаве Француске може бранити једино Париз, у којем је Народна гарда из дана у дан постајала све бројнија, Пруси су главни град некадашњег царства изоловали и натерали владу да потпише примирје.

Двадесет и осмог јануара 1871. године примирје је потписано, а неколико дана раније је у окупираном Версају пруски краљ проглашен немачким царем, чиме је створен Други Рајх. Нови Кајзер инсистирао је да се Париз што пре разоружа.

Гардисти не дају пушке

Један од најбитнијих предуслова потписивања примирја и касније мира за Прусе је, према личној кајзеровој вољи, било хитно разоружавање Народне гарде, која је према првобитној замисли Владе као свој главни задатак имала одбрану Париза до последњег цовека, па чак и по цену тоталног уништавања града, на начин на који су то, бранећи Москву од Наполеона, својевремено чинили Руси.

Сходно захтевима Пруса који су у страху од оружаних Парижана остали ван престонице, те страховима да ће у Гарди чији је унутарњи централни орган оличен у „Централном комитету Гарде“ позивао народ Париза на наставак борби против пруских освајача изгубити лидерску позицију, Влада новоустоличене Треће републике издала је почетком фебруара 1871. године декрет у којем је од војске захтевала хитну предају гардијске артиљерије и осталог наоружања.

Но, уместо да изврше наредбу војници су стали на страну Народне гарде, а када им је њихов генерал Клод Мартин Лекомт дао наредбу да пуцају на ненаоружану гомилу, они су га срушили са коња, и стрељали заједно са генералом Томасом, посведочивши тако да одричу сваку послушност капитулантској Влади.

Убрзо је још војних јединица пришло побуни која се толико брзо ширила да председник Луј Адолф Тјер није имао куд осим да нареди брзу евакуацију Париза од стране свих њему још увек послушних оружаних снага, полиције и чиновника. Након Тјеровог бекства за Версај, „Централни комитет Гарде“ и званично је постао једини извршни орган у Паризу. Желећи да се окупирани град који је, по свему судећи, стекао уз Прусе и домаће непријатеље, што боље припреми за борбу, „Комитет“ је самораспуштен, а расписани су и избори за „Савет комуне“ који су одржани 26. марта 1871. године.

Тиме је Комуна донела свој први акт и тако и формално почела са радом.

 Нема повратка на старо!

Комунални савет, изабран на поменутим изборима, био је још један у низу доказа да комунари нису устали само ради одбране националне слободе и части, него и ради освајања социјалне равноправности, ради решавања онога што ће касније, пишући о Комуни Јаша Томић дефинисати као „питање хлеба“.

Наиме, од 92 члана колико је „Савет“ имао, највећи број њих били су прости радници, затим стручњаци (пре свих лекари и новинари) и политички активисти разних струја – од републиканских реформиста, преко разних врста социјалиста па скроз до јакобинаца који су се носталгично присећали револуције из 1789.

Комуна је свечано проглашена 28. марта, а харизматични социјалиста Бланки изабран је за председника „Савета“ у отсуству. (Бланки је, наиме, ухапшен 17. марта и у тајном Владином затвору држан је све до пада Комуне.)

Но, и поред унутрашњих разлика, свесни да је унутрашње уређење Париза од пресудног значаја за организовање отпора како влади у Версају, тако и Прусима који су још увек стајали на капијама главног града, „Савет“ је успешно започео одржававање јавних служби – Народна гарда постаје регуларна војска Комуне, а један њен део преузеће на себе и полицијске послове.

Већ по свом устоличењу, „Савет“ је донео и читав низ, по својој суштини социјалистичких одредби, међу којима су Влади у Версају посебно тешко пале одлуке да се напуштене фабрике предају на управу Општини, односно „Комитетима радничких синдиката“ који би њима управљали на бази самоуправе, а у договору са самим „Саветом“.

Такође, саветници су усвојили и одлуке на основу којих су Парижанима опроштени сви општински намети током трајања опсаде града, спроведено је укидање ноћног рада у стотинама париских пекара као и наплата дуговања „Париске банке“ према општини. Укинуто је гиљотинирање; уведена новчана накнада невенчаним женама припадника Гарде убијених у служби, као и њиховој деци; повраћај свих средстава за рад које су радници заложили за време опсаде; одгођени су рокови истека меница, укинута је камата на дуг, а у складу са начелом да је „сваки грађанин војник“, „Савет“ је укинуо и новчане надокнаде за војску. Спроведен је процес одвајања Цркве од државе, у овом случају Комуне.

За релативно кратко време, у Комуни је заживела директна демократија за коју су комунари сматрали да у условима опште изолованости једино може да донесе спас. Локални париски парламенти су се редовно састајали и личили су више на оперативне састанке него парламентарне расправе, а сами чланови „Савета“, као највишег органа Комуне, били су не „представници“ него „делегати“ који су у сваком тренутку, вољом својих бирача, бивали позивани на одговорност или пак смењивани.

Слом

Тешки дани за Комуну наступили су већ 10 маја, када је у Версају потписан и коначни мировни споразум са Прусима. Тјер се обавезао да исплати ратну отшету, да Немачкој преда Алзас и Лорен и да у што скоријем року, па и по цену помоћи самих Немаца угуши Комуну.

Појачане приливом заробљеника које су Пруси пустили, као и самом новоствореном немачком војском, Владине трупе у првим сатима 21. маја 1871. године продиру у Париз. Борбе су биле тешке, на моменте и очајне, а врхунац сукоба је наступио 28. маја када је Народна гарда решила да спали Париз.

Док је већи део града био у пламену, Владине трупе су почеле са масовним егзекуцијама заробљених комунара, од којих су неки успели да се спасу пробојем преко пруских положаја које је држао „Саксонски армијски корпус“.

Након смиривања Комуне, нове париске власти натерале су заробљенике да марширају од Версаја до Саторија. Уз пут, комунари су били премлаћивани, а велики број њих био је принуђен да копа масовне гробнице у које су након ликвидирања били закопавани.

Процењује се да су, по уласку у Париз, Владине трупе ликвидирале преко 30.000 мушкараца.

Тиме је Париска комуна и званично престала да постоји.

Зашто Комуна данас?

Париска комуна, по свему судећи, није била само одраз „социјалистичке револуције“, нити „анархистичког дивљања“, него, пре свега, одраз воље вишемилионске престонице да се у најтеже време, када централна власт прихвата све услове освајача пружи снажан отпор, достојан имена војника и јунака.

Сходно овој истини, коју, ево на прагу новог миленијума у великој мери могу посведочити и Срби (нарочито они смештени у неколико својих КОМУНА на северу Косова), питање узрока Париске комуне не можемо и не смемо гледати једнострано, онако како то од нас захтевају десничарски и левичарски чистунци и душебрижници, који у овом догађају гледају само напад на „националне вредности“ и приватну својину односно, антинационалну социјалну, па неретко и анархистичку револуцију.

Из свега што смо горе навели, склoни смо да тврдимо да је Комуна била социјална, таман толико колико и национална револуција, која је имала да уништи стари капиталистички, зеленашки, малограђански и малодушни систем који је у одсудном тренутку прихватио издају националне идеје. Она представља комунитаристички, (а не комунистички – у смислу касније настале идеологије, прим. аут.) одговор на расуло у којем се Француска након пораза код Седана нашла.

Сходо томе, у националном смислу, Комуна је тражила утврђивање републиканизма и наставак борбе до коначне победе над Прусима, а у социјалном – административно преудређење државе и њену децентрализацију до нивоа самоуправних општина које би у јединственом националном савезу делегирале централну власт.

Ако ове ствари прихватимо као истините, склони смо да истакнемо, чак и по цену општег напада на нас, да је пут париског комунитаризма заправо један од најбољих показатеља на који начин треба спровести департизацију и делиберализацију посрнулог српског друштва, односно, један је од најбољих путоказа организовања српског народа на Косову и Метохији који је, баш као некада грађани Париза окружен непријатељима, и издан од стране „пријатеља“ – сопствене Владе.

Ових дана, на годишњицу Париске комуне, ми још једном апелујемо на потребу стварања јаког национал – комунитаристичког блока који у Комуни о којој смо говорили свакако може пронаћи доста светлих тачака.

(Васељенска ТВ)