Никола Марковић: Кретени без мозга и душе

они који много времена проводе пред телевизором научени су да очекују живе слике које се брзо смењују пред њиховим очима, али се, будући да могу само да сањају о животу својих ТВ јунака, осећају празно и готово уопште немају сопствени идентитет.

 

 “Када је друштво болесно, млади, неискусни и нејаки најгоре прођу… Наша култура је јако болесна, али се, без сумње, добро продаје.” Најтрагичније у свему је што милиони људи оваквим трендовима нису пружили скоро никакав отпор!

 

 

Према резултатима студије “Ридинг ин Америка” (Читање у Америци), тинејџери и даље показују слабе резултате на стандардним тестовима. “Чини се да имају великих потешкоћа у извођењу закључака на основу прочитаног текста, предвиђању догађаја који следе у даљем тексту, генерализовању, упоређивању, просуђивању или стварању нових идеја…”

Осим тога, према речима Мери Вин, тинејџери су склони да одбацују разум и интелектуалну активност, а прихватају нешто што је нелогично, недоследно и неповезано, као и да придају много већи значај осећањима а занемарују логично размишљање.

Нимало не изненађује да велики број њих користи дроге, како оне легалне (алкохол, дуван, кафу, енергетске напитке…) тако и оне недозвољене, као и то што више воле да на неки сензационалан начин доживе осећање среће, него да полако, корак по корак, сопственим залагањем постигну тај осећај.

Они су научили да се одмах може доћи до награде и више су посматрачи него учесници. Зашто тешке дроге или алкохол данас толико привлаче младе људе?

Ричард Фредерикс је убеђен да је главни разлог у томе што су они који много времена проводе пред телевизором научени да очекују живе слике које се брзо смењују пред њиховим очима, али се, будући да могу само да сањају о животу својих ТВ јунака, осећају празно и готово уопште немају сопствени идентитет.

Досадно им је и сви њихови односи са другим људима су плитки. Због тога су спремни за тешке дроге, које баш као и ТВ пружају лажни осећај среће и узбуђења, а да притом ништа не морате да урадите са своје стране.
 

Пошто онима који дуго седе пред ТВ екраном једна сцена не може баш дуго да држи пажњу, у филмовима и другим ТВ емисијама смењује се све већи и већи број разговора не толико разговора колико пуког размењивања речи и обично се дешава да акција засени и угуши ионако празњикаву радњу филма или емисије. Фредерикс запажа да се “сукоби на ТВ-у решавају акцијом, а не нормалним разговором који укључује детаљно објашњавање и саосећајно слушање” – што представља још један разлог зашто особе које много гледају ТВ често више нису у стању да нормално комуницирају!

Као објашњење зашто је самоубиство данас тако честа појава, психијатри држе да телевизија наводи децу да очекују брза решења за сваки проблем и јако умањује њихову способност да стрпљиво чекају и подносе фрустрацију. Програми приказују озбиљне проблеме који се решавају за пола сата. У животу ствари не иду тако.

То што се приближно две трећине бракова у САД заврши разводом не треба да нас изненађује, зато што је главна особина ТВ гледалаца бежање од обавеза и праве посвећености породици. У филмовима и серијама нико се не “замајава” много ни са једним проблемом.

Фредерикс је, у изузетно отвореном и смелом закључку своје студије о тинејџерима, то овако описао: “Нудећи у 30 минута акционог филма више узбуђења него што већина људи доживи у читавом свом животу, дајући шаблон кратких, драматичних разговора набијених снажним емоцијама, обећавајући брзо решење сваког проблема и одбијајући да представи трагичне последице идеализованог стила живота који приказује, телевизија програмира тинејџере да им буде досадно, да се осећају несигурно и неуспешно. У исто време она не приказује потребу да се ухватимо у коштац са проблемима, нити објашњава како се то постиже.” Да не бисмо помислили да смо контролишући време проведено пред ТВ-ом решили наше проблеме, допустите ми да се дотакнемо радија и популарне музичке сцене.

Да и музика може на овај начин да модификује доживљај стварности, пре неколико година када је међу бруцошима на једном факултету вршена анкета о томе колико читају и гледају телевизију.

Изненађење је било да се време проведено уз ТВ програм код њих смањило са 30 на око 20 сати недељно. То је добра вест, помислићете! Међутим, они су све више времена проводили на журкама, концертима и, што је најзначајније, око 50 сати недељно слушали су радио и музику.

Они, у ствари, нису слушали музику само онда када је то заиста било неизводљиво или непристојно. Све чешће су долазили са слушалицама у ушима на предавања, надајући се да се неће приметити да слушају своју музику а не прфесора…

Нашим студентима је необично тешко да запамте било шта што захтева макар мало већи умни напор, али зато знају текстове свих 40 песама на топ листи! Ви данас не можете да наиђете на адолесцента, тинејџера или младу одраслу особу која не зна напамет речи било које популарне песме са ТВ-а.

Тих 50 сати недељно значи 2.600 сати годишње или 26.000 сати за десет година, два пута више него што ће провести на часовима у основној и средњој школи заједно, а пет пута више него што ће провести на предавањима на факултету!

 

 

Али када би то било само слушање безазлене музике, не би било много места за бригу. Проблем је у томе што готово ниједан од тих текстова не учвршћује нити промовише узвишене моралне и етичке принципе. Вредности које се промовишу у тим текстовима су, напротив, најчешће потпуно супротне од начела којима савесни родитељи и васпитачи покушавају да их науче.

У својој недавно објављеној књизи Пеинтид Блек (Обојено у црно), др Карл А. Рашке  описује епидемију зла и хаоса који се све више шире, укључујући смрт проузроковану дрогама, злочине почињене из мржње и самоубиства међу адолесцентима.

Као и многи други компетентни људи који се баве проучавањем медија, и он сматра да шездесете године прошлог века представљају прекретницу, након чега се свет окренуо од традиционалних јудео-хришћанских вредности ка онима које су потпуно супротне њима.

Он осипа паљбу по хеви-метал музици, називајући је музиком пуном “опасних и насилних порука”, а све присутнији сатанизам “мрачном последицом преокрета који је наступио шездесетих година”.

Данас, када се готово све може рекламирати, људи ће рећи и учинити све, буквално све , да би привукли пажњу, да би нам продали свој производ. Некада су се тако шокантни примери неукуса могли видети тек с времена на време, док су данас, само због тога што доносе зараду, постали сасвим уобичајена појава.

Сви то раде… Управо зато је у филму Ниске страсти режисер Пол Верховен приказао гледаоцима четири фотографије мале деце са пререзаним гркљаном, иако би само једна била довољно шокантна, а Шерон Стоун два пута у просторији пуној полицајаца показује оно што неки “срамежљивци” још увек сматрају интимним деловима тела…

Управо зато музичари Ајс Ти, Н.W.А. и Лутер Кембел изговарају тако непристојне речи на својим албумима…

Зато су Мадона и Сандра Бернард у једној ток-шоу емисији размениле “лезбејски” пољубац; зато је Мадона пузала у свом оскудном комбинезону пред црнцем Исусом у свом споту за песму “Лајк а Прејер”, и опонашала мастурбацију на својој концертној турнеји која се рекламирала преко сваке мере.

Небројени су примери медијских икона које распирују најниже страсти људи, бестидним видео спотовима или рок концертима који се претварају у оргије. ТВ појачава значење текстова песама префињеном кореографијом, и тако се визуелни ефекти додају ономе што примамо путем слуха, вишеструко појачавајући утицај музике на ум и емоције слушалаца. “Када је друштво болесно, млади, неискусни и нејаки најгоре прођу… Наша култура је јако болесна, али се, без сумње, добро продаје.” Најтрагичније у свему је што милиони људи оваквим трендовима нису пружили скоро никакав отпор!

(Вестинет)