Реални интереси грађана или „народа“ у националистичкој шеми не играју никакву улогу. То се својевремено лепо показало када је Томислав Николић, у моменту када је одвајање Црне Горе било изгледно, предложио да се сви Срби из Црне Горе онда доселе у Србију и тако избегну понижавајући статус мањине.
“Косово” је нешто као узлетиште за рај или место где се одигравају квалификације за звање “патриоте”.
Док замишљају да су, за разлику од издајника, спремни да се жртвују, националистима почиње изгледати да је њихова жртва толико велика, да нема те компензације на коју не би имали право…Националиста је за тај статус спреман да жртвује све, поготово друге.
до „царства небеског“ се стиже, не преко моралног статуса који би могли имати и ако преживимо, него директно преко саме жртве.
Поента правог морала је да будете и живи и да имате морални статус.
Ових дана, када је најављено “11 дана пакла” за нову власт, и наравно Србију са њом, опет смо се подсетили да је питање Косова обавијено том атмосфером судњег дана, живота и смрти и крајњих питања. Косово, дакле, у јавном говору није само реална територија на којој живе реални људи а која је предмет спора око колективних права, односно, најмање је то. У много већој мери, “Косово” је место у оквиру посебне метафизике, топос који се појављује у оквиру специфичне “видовданске” етике, нешто као узлетиште за рај или место где се одигравају квалификације за звање “патриоте”.
Већ је доста речено о томе да се наш политички живот у односу на Косово креће у две колоне. У једној су националисти који кажу да је Косово „отето“, да никад не треба признати да оно није у Србији, прекинути преговоре са ЕУ и чекати неко боље време. С друге стране су они који се слажу са националистима да је пред нама неправедно решење, али су „прагматично“ одлучили да од нечег мора да се живи и да треба пристати на ово неправедно решење, да би се ишло даље. Дакле, и једни и други сматрају да је Косово једноставно „наше“, да је тренутно окупирано, али се разликују по томе да ли треба инисистирати на тој правди или гледати од чега се живи. Датум за почетак преговора о приступању ЕУ ту добро дође да се то „даље“ конкретизује у облику бенефиција које доноси чланство и тако неминовно „понижење“ лакше поднесе. Доста је очигледно да су овој ситуацији националисти морални победници, јер им и друга колона даје за право.
Због тога ћу се овде позабавити баш њима, пошто се чини да они из овог спора излазе као неко ко се часно жртвује за правду, храбро се супротставља САД и ЕУ, спреман да се до судњег дана или 2000 година бори за Косово у Србији. Они не продају „веру за вечеру“, него се жртвују, попут кнеза Лазара, за узвишени циљ. Спремни су, барем виртуелно, да погину за Косово, а циљ „Косово у Србији по сваку цену“, чини им се као једино могућ и праведан. Они који би пристали на мање од тога, као да намерно минирају „националне интересе“ и најбоље се могу описати као „издајници“ чиме губе свако право да се кандидују за власт. Чини се да је питање избора решено: легитимни претенденти на власт су само они који се залажу за максимални циљ.
Ова логика показује да националисти желе да овај начин легитимације буде једина „игра у граду“ из простог разлога што тако добијају власт на тањиру, јер су сви други дисквалификовани као издајници. Али, очигледно је да парола „Косово је Србија“ није само средство политичке манипулације, већ да у тој реторици има и нешто више. Док замишљају да су, за разлику од издајника, спремни да се жртвују, националистима почиње изгледати да је њихова жртва толико велика, да нема те компензације на коју не би имали право. Пошто су једини спремни да се жртвују, они траже да им се у свему да за право. А пошто је онда немогуће и замислити да би могли да буду у криву, почињу да верују да им се неко може супротстављати и не слагати се са њима само ако намерно не жели да призна истину, сигурно због тога што од тога има неке користи, што га чини „издајником“ или „шпијуном“. Тако опремљен апсолутним правима и дисквалификацијом политичких противника, националиста мисли да има право да употреби чак и силу, уколико на други начин није могуће осујетити деловање „издајника“.
Међутим, када се апстрахује од ових политичких користи, види се да националиста посматра Косово као место на коме ће се жртвовати и тако стећи морални ореол и част. То је тајна формуле „Косово је Србија“. Косово је место на коме Срби, жртвујући се, стичу морални идентитет и због тога Србија не постоји без Косова, као што људи којима је одузета морална суштина не постоје. Зато је за националисте Косово „сама идеја нашег постојања“ и наша „највећа вредност“, али то Косово није нека реална територија са реалним људима, оно ту вредност стиче тек у оквиру једне моралне шеме. Када неко предложи да се Косово третира као територија на којој живе људи који не желе да буду жртвовани или да се жртвују, или да у Србији живе људи који не желе да буду жртвовани или да се жртвују, националиста најпре схвата да има пуно „опортуниста и издајника“, али не само то – он је у страху да би начин његовог спасења заједно са местом на коме би он могао стећи морални идентитет, могли да му буду одузети. И због тога се осећа тако страшно и помиње живот, смрт, пакао и судњи дан.
Ако је ово објашњење добро, онда се показује да аргумент националиста како они, све што раде, раде из бриге за „српски народ“, није уверљив. Ако су националисти наводно спремни да за Косово жртвују властити узвишени живот, шта мислите какву су жртву наменили „народу“? То се својевремено лепо показало када је Томислав Николић, у моменту када је одвајање Црне Горе било изгледно, предложио да се сви Срби из Црне Горе онда доселе у Србију и тако избегну понижавајући статус мањине. Реални интереси грађана или „народа“ у националистичкој шеми не играју никакву улогу. Овде је најважније уверење да се жртвом стиче „идентитет“ и морални статус. Националиста је за тај статус спреман да жртвује све, поготово друге.
Ми, дакле, у чувеном „националном коду“ имамо представу о томе да је једино морално жртвовати се. И то, најбоље, жртвовати се у неком чину храбрости у рату. Овде се не ради о жртви да би се постигло нешто, да би се спасио неко, жртви која се нада неком добром исходу, већ о жртви која доказује да нисмо везани за „земаљске“ ствари, већ нам је стало само до „царства небеског“ у које се стиже, не преко моралног статуса који би могли имати и ако преживимо, него директно преко саме жртве. Сви који не иду на овај максимални циљ, калкуланти су и не бивају спасени. Овај морал није добар из простог разлога, што у сврху задобијања једног квалитета који је пожељан – моралног статуса – тражи негацију самог живота у оквиру кога тај квалитет добија смисао. Поента правог морала је да будете и живи и да имате морални статус. Ова, пак, наша етика настала је неком непромишљеном мешавином Христове једнократне жртве за људски род и жртве за већу или најважнију „српску“ територију у неком рату.
Будући да размишљамо у оквиру овакве етике саможрвовања, добили смо две групе о којима смо говорили на почетку: оне који би се жртвовали да би стекли морални статус – „националисте“ – и оне које се не би жртвовали, али којима због тога следује статус проданих душа и издајника. Дакле, то је губитник (живота) – губитник (части) ситуација. Једино ако променимо мерила морала можемо добити добитник-добитник ситуацију у којој имамо и морални статус и живот, а онда када то двоје почнемо ценити, онда треба бити у правом смислу прагматичан, па радом и талентима побољшати властити живот. Тренутна наша логика нам говори да је то лоше, јер онај коме је добро – ко није погинуо жртвујући се – мора нужно бити осуђен као неморалан.
Наша косовска драма изгледа као прича о „патриотама“ и „издајницима“ само из визуре једног погрешно схваћеног морала. У ствари, то је прича о опредељењу да се жртвовање, пораз и губитак сматрају добрим, јер се преко њих задобија статус „небеског народа“.
Оваквом „небеском народу“ на земљи не може ићи добро.
P R E V R A T 