Ана Радмиловић: ПОШТОВАОЦИ СВОЈЕ РЕАЛНОСТИ

У Србији нема грађана, чим је ово на власти.

 псеудоаналитичар Анђелковић, који је пребројавао издајнике у редовима текстописаца који су пре две, три или више година писали да ће бити управо овако како је сада, извештач чији је најобавештенији неименовани извор био некакав бивши пандур с Косова, његов рођак,  нису чак ни издајници, то би био комплимент – јер издати нешто подразумева и неку свест

 

 Могли смо да се смејемо и квазиизвештачу Дрецуну – ОК, њему су се смејали и раније, највише они који су имали несрећу да живе на месту с којег је најчешће извештавао. Он се најмање променио, и даље не зна шта говори, као ни док је био извештач чији је најобавештенији неименовани извор био некакав бивши пандур с Косова, његов рођак. Њему није ни за замерити, он не само што не зна шта говори, он човек не уме ни да говори. 

 И псеудоаналитичару Анђелковићу, који је на готово маштовито вулгаран начин пребројавао издајнике у редовима текстописаца који су пре две, три или више година писали да ће бити управо овако како је сада – када је Косово у питању. Сада му више није квазидржава, Тачи није злочинац и нема више издајника. Сада су му непријатељи – покварењаци који сумњају у његове часне намере док прича о „реалности“, која му је пала на главу као провиђење, од како су напредњаци на власти. Посебно му лепо стоји када изговара оно о евроинтеграцијама, које су му до пре годину дана биле пут у пакао. А и угојио се, па делује још блесавије. 

 О Вулину је тешко причати, а и нисмо га гледали у понедељак него у недељу, тако да се више нико не сећа на који начин је успео да изговори много речи, а да ништа не каже. Причао је доста брзо, тога се, рецимо, сећам.

 Они нису чак ни издајници, то би био комплимент – јер издати нешто подразумева и неку свест о томе шта се издаје. И зашто. Многи од њих делују као ометени у развоју које је неко пустио у пилотску кабину и који се сада играју вожње авионом. Зато човек не може ништа ни да им замери. Ни да им се руга.

  Све неодољиво подсећа на реченицу коју у Кустуричином „Подземљу“ изговара Бора Тодоровић: „Људи, мајмун уш’о у тенак, биће катастрофа!“ Тачније би било рећи да је мајмун одавно у тенку, а катастрофа траје ли траје. 

Ово је био текст о бављењу Косовом, иначе. Могао би да се примени и на економију (хтела да сам да кажем „која је важнија“, али није, не постоји ни економија као ни српско Косово, тако да је свеједно) и на игнорисање интернационализације војвођанског питања, и на огромно незадовољство грађана. Мада ни то није важно. У Србији нема грађана, чим је ово на власти. Деценијама. Што би рекао председник у емисији на Б92: „Није смешно“. 

Балканмагазин