„Ништа није корисније од Сунца и соли“, рекао је Плиније
У не“ђ“ељу су председнички избори у колевци српске државности (НИЈЕ КОСОВО него Дукља). Међутим то никог у Србији више не занима.
У земљи где је прва архиепископија коју је основао свети Сава (НИЈЕ КОСОВО, већ Михољска Превлака).
Где је највећа концентрација очуваних православних цркава старијих од 500 година по км2 (НИЈЕ КОСОВО, већ Грбаљ и Михољски Збор – Луштица и Кртоли).
Где је највећа стара сеоска црква (и то, замислите православна) у целом Илирику (НИЈЕ НА КОСОВУ, већ у Радовићима у Кртолима).
Где је највише сачуваних средњевековних ПРАВОСЛАВНИХ манастира опет по км2 (НИЈЕ КОСОВО, већ „Стара Бока“ – комунитаде Паштровићи, Маине и Грбаљ)
Где је најстарији град на источној обали Јадрана (25 векова), НИЈЕ ПРИЗРЕН, већ Будва, а у њему пет цркава старијих од хиљаду година у кругу од 300 МЕТАРА!!!
Где је море (НИЈЕ КОСОВО, већ Поморска)
Одакле потиче бар трећина становништва данашње Србије, укуључујући вођу устанка, ослободиоца, ујединитеља, реформатора језика и писама, творца националног програма и све изабране председнике након пада комунизма… Чак и Ера Ојданић и Цецин муж! Толико србовања за сада…
Поморска у поређењу са Косовом има, са становишта срБских витезова, једну кључну ману – тамо још увек 92,66% становништва фактички говори српски, а 45,7% се декларише да им је српски матерњи. Не-Срба по светским стандардима је свега 7.44% становништва, знатно мање него у Србији. [i] По Балканским стандардима, потражите на интернету званичне резултате пописа. Ерго, незгодна је јер се евидентни неуспеси срБства не могу оправдавати „објективним околностима“ већ само „субјективним“ слабостима. Угодније је водити битке на даљину преко туђе несреће, које је немогуће добити, па нема личне одговорности за неуспехе, него оне које су морале да се добију.
Међутим, док је могући повратак Косова далеко у „хоризонту будућности“ и потпуне неизвесности, повратак Поморске у народосне оквире на новим, разумним и у правој, а не у новокомпонованим традицијама утемељеним основама, би могао да почне већ у понедељак. Супротстављени председнички кандидати су два антипода – пион Мила Ђукановића и Миодраг Лекић. Особа без начела и уочљивих својстава и маркантна личност чак и у „физичком погледу“ која се доследно држи начела и ставова. За првог морају да гласају – исти, а другог подржавају најразличитији, што, као и сваки консенсус и договор – мирише на национализам, тј. једини поредак некомпатибилан неолиберализму, да не кажем модерну државу у најави. Битка је дакле, много мање лична а много више идеолошка него што се перципира. А веома „знаковита“ гледе Србије, чак и Косова.
Националном консенсусу је стигао ветар у леђа и са неочекиване стране. Црногорски фашисти (СДП), вечни коалициони партнери у власти и стварни креатори владајуће идеологије, позвали су своје гласаче на бојкот, јер спочитавају Миловом кандидату извесна естрадна слика(ва)ња са митрополитом Амфилохијем на пригодним манифестацијама и бенигне уобичајено уопштене изјаве о СПЦ као јединој канонској православној цркви, што је фашистима довољно да га прогласе просрпским. За разлику од Филипа Вујановића чија идентитеска „етногенеза“ је пратила развојни пут свог вође од мрзитеља шаха због шаховнице, мада још није стигао до експлицитног мрзитеља Срба, Миодраг Лекић, присталица заједничке државе пред референдум, се одувек национално изјашњавао као Црногорац. (баш чудно кад је држављанин Црне Горе). То га није спречило (а можда баш зато) је једна од његових темељних поставки још на прошлим републичким изборима била престанак бесмислене србофобије.
Овај догађај (бојкот СДП-а) је „из још ведријег неба“ од изненадне практичне подршке Весне Пешић и Белих листића Томиславу Николићу, која је пресудила на прошлим изборима у Србији. Громови кад им време није могли би да пресуде и ове, црногорске.
Биће занимљиво посматрати да ли ће се, у случају евентуелне победе, и Лекић понашати аналогно са понашањем (салто мортале) садашње србијанске власти пре а посебно након избора, тј. да ли је понашање СДП-а због „принципијелности“ или добрих информација и упута из централа у Вашингтону и Бриселу, како би зли језици попут мојег објаснили исходиште принципијелности Весне Пешић и плејаде паметнијих представника Друге Србије који данас једини подржавају Дачићеву владу[ii]. Лекић никад није био националиста и ратни хушкач, па је наизглед поређење бесмислено. Међутим, био је истински доследно против НАТО пакта. Подржава га опозиција која је за ЕУ интеграције а против уласка у НАТО. Ова демагошка популистичка парола, следећа жаба коју ће морати да прогута и србијанска власт на путу за Јевропу, по циничном мишљењу моје маленкости, још је бесмисленија него „и Косово и Европа“. Посматрање власти старије и лепше српске државе биће још једно „сећање на будућност, јер се „имплементације“ истих поступака тамо „врше“ раније него било где у Илирику, укључујући и Хрватску, а пет до десет година пре него у Србију. Било би поучно, али Црна Гора сујетне режимске мудросере из круга двојке одавно не занима.
Гледе националног консенсуса битно је и да су у предизборној кампањи ударили на сва звона о одговорности Мила Ђукановића за убиства на станици у Штрпцима, прозивајући црногорске муслимане да ли ће поново да спасавају режим „ка и вазда“.Тадашњи јасан и частан став Миодрага Лекића, документовали су његовим протестним писмом из Рима (уредно заведеним као документ)[iii]. Овај део кампање одрадили су у Покрету за промјене, који се одавно неуспешно обраћа муслиманима. Просрпски део подржава Лекића углавном „у себи“, што је одлично за њега, јер тако праве најмању штету.
Дакле, ако претпоставимо да су избори заиста избори, Лекић има велике шансе. Но, сетимо се да је неопходан услов за демократско одлучивање – независно информисање. То је „омно“ што не постоји, јер и у Црној Гори царују спин мајстори, лобисти и пропагандисти. Само чији?
Суштинско питање је – да ли је Црна Гора „виђена“ за модерну државу (тамо где се одлучује, а то није Подгорица) тј. за улазак у ЕУ или ће САД за њу задржати шизофрени статус најлојалнијег војнополитичког вазала САД иако идеолошки не припада „слободним нацијама“ тј. демократском претку, статусу пројектованом још за Титових времена? Одговор ће назначити новоизабрани председник. Лекић – „европски пут“, Вујановић – и даље весела диктатура Титовског типа.
Равнотежа присуства капитала руских тајкуна и мултимилијардера породица из заверолошких теорија (Ротшилда и сл.) на Обали лозоваче, коју је најбољи Титов ученик Мило вешто постигао, смањује квоту за Вујановића. У том случају би се приступ Србадије Задарском (Јадранском, некад Јадар-данас Задар) мору, сем на летовањима, и даље бранио одвраћањем шовинизмом хрватског типа и ригидним прописма о држављанству и боравку као сада.
Прогноза Лекићеве победе као индикатора „европског пута“ утемељена је, осим на претпоставци фер избора, још само на обе врсте теорија које највише презирем. И „заверолошким“ Ватиканским по којим се обале Јадрана заокружују фактички, традиционално или потенцијано католичким земљама (Хрватска, Црна Гора и Албанија) и „геополитичким“ теоријама, по којима таласократија (САД) природно граби утицај на (исте те) државе на обалама.
У случају приласка Црне Горе Европској унији лако можемо да претпоставимо да држава Србија дефинитивно постаје „сирак тужни без иђе икога“, окружена са свих страна земаљама НАТО пакта и без икаквог преговарачког капацитета гледе нпр. Косова. Остављена од САД, Европској Унији прилично непотребна. А Руси? Па они су већ одавно – два пасуса изнад.
Но, не брините. Ваш „аналитичар“ типује на оног за кога не навија. Неда нас „наша“ САД тако лако, нису они Руси. А не треба потценити ни храброст Црногораца у љутим бојевима (у Авганистану нпр.) и грађански кукавичлук у миру.
http://branali.blogspot.com/
P R E V R A T 
„…то никог у Србији више не занима.“
Sviđa mi seSviđa mi se
zato tako i prolazimo..budala se uči na svojim a pametan na tuđim greškama..
Sviđa mi seSviđa mi se
е, србин се не учи ни на својим, ни на туђим… значи, нисмо ни будале, ни паметни, него…?
Sviđa mi seSviđa mi se
„Црна Гора сујетне режимске мудросере из круга двојке одавно не занима.“
Sviđa mi seSviđa mi se
prepametni
Sviđa mi seSviđa mi se