Сам наводни “војвођански сан”, који никад није демократски верификован у степену који превазилази тренутну аутономију Војводине, у ствари је део опште неолибералне тенденције напуштања ствари које су заједничке у име партикуларне и приватне својине… то што је ова тенденција општа, не значи да у њој има неке нарочите рационалности.
војвођански сан је концентрат безразложног проблема – нити ико паметан угрожава аутономију Војводине нити тражи било какву привилеговану позицију у односу на грађане Војводине, нити у томе види проблем. Па ипак, то је стално тема.
разлог зашто су одређени људи још у заједници није у томе што их силом држе у њој, него у томе да је корист од неке заједнице у просеку много већа, него што би била корист од раздвајања.
Они који проблем који је наводно настао око Војводине сматрају измишљеним могу да одахну. И овај текст ће у принципу тако третирати целу ствар. Тренутни положај Војводине чини се сасвим оптималан и устаљен. Али, то очигледно не значи да би грађани и Србије и Војводине могли да се посвете паметнијим стварима – и Војводина мора постати део основне матрице политике у Србији која оперише фантазијама и сновима уместо реалношћу. Сан о Војводини као “самосталној држави”, око кога се надгорњавају тренутна власт и опозиција у покрајини, у ствари је једино што је политички интересантно. Утолико није тачно да у актуелној декларацији о Војводини нема ни “с” од “сепаратизма”. Да нема, она не би била интересантна никоме – ни ДС-у ни њиховој горкој опозицији.
Наводни војвођански сан тако стоји на истом месту на коме су, на пример, неолиберални сан да ће економија процветати ако се све приватизује, или националистички сан да ће се све средити ако будемо јединствени. Све су то поједностављене имагинарне шаргарепе погодне за сасвим уске политичке циљеве. Сам наводни “војвођански сан”, који никад није демократски верификован у степену који превазилази тренутну аутономију Војводине, у ствари је део опште неолибералне тенденције напуштања ствари које су заједничке у име партикуларне и приватне својине. Једнако као што би свако да буде приватни предузетник који, наизглед, има своју судбину у својим рукама, тако би то желеле и нешто шире заједнице. У то име, сан о све већој приватној самосталности и могућности избора, који је основа неолибералне идеологије, преноси се и на аутономије и државе. Због тога је данас актуелна и независност Каталоније или Шкотске, делова Белгије итд, а до јуче није била у толикој мери.
Међутим, то што је ова тенденција општа, не значи да у њој има неке нарочите рационалности. У жељи за апсолутном аутономијом и слободом, заборавља се да је свакој слободи потребан оквир који је заједнички и договорен, да постоје ствари које се не могу приватизовати и да постоје везе које се перципирају као једнако значајне као и слобода. У случају Војводине оно што је иритантно у “војвођанском сну” је управо околност да просечан грађанин Србије не жели да било ком грађанину Војводине одузима ни слободу ни приход. Па ипак, да би се исфабриковала супротна осећања, морају се ширити митови о “нашим новцима” и разлици Војвођана и Србијанаца, који иритирају још и више. У овом елементу, војвођански сан је концентрат безразложног проблема – нити ико паметан угрожава аутономију Војводине нити тражи било какву привилеговану позицију у односу на грађане Војводине, нити у томе види проблем. Па ипак, то је стално тема.
При том, то је тема која, осим рационалности, нема ни елементаран демократски легитимитет, пошто није јасно да ли “грађани Војводине” уопште имају било какву жељу да мењају данашњи положај у било каквој значајној мери. Да би се то прикрило, они који манипулишу “војвођанским сном” радо прибегавају аргументима да је Војводина у Србији захваљујући некаквој сили и неправди и да би у одсуству тих околности све можда било другачије (бтw, ово је класичан идеолошки аргумент). Кад смо већ код тога, волео бих да овде изложим схватање о томе како би се слични спорови могли регулисати, по мом мишљењу. Наиме, пошто се чини сасвим неоправдано да у 21. веку неки људи буду у некој заједници мимо своје воље, требало би прогласити, рецимо уставним законом, ове принципе:
1) Да сваки засеок, село, део општине, општина или група општина, покрајина такође, могу да референдумом изгласају било који степен аутономије.
2) Да онда, ради начела забране дискриминације, обезбеде да и други заинтересовани такви ентитети могу да учине исто, барем на подручју бивше Југославије.
3) И да, када то обезбеде, после неког разумног рока за техничко уређење односа, могу да се осамостале ор wхатевер.
Иста ова начела, наравно, могу да важе и за Војводину, и пошто се усвоје, требало би омогућити сваком да у миру, кад год жели, крене у остваривање ових политичких циљева, ако процени да би то било корисно.
Они чија реакција на ове принципе је да им се већ подигла коса на глави од оволике слободе, могу да почну да се смирују, пошто ми се чини да би се ретко ко, ако ико, на овом делу Балкана упустио у овај политички подухват. Ако је та претпоставка тачна, чини се да разлог зашто су одређени људи још у заједници није у томе што их силом држе у њој, него у томе да је корист од неке заједнице у просеку много већа, него што би била корист од раздвајања.
Што не значи да сан о раздвајању неће још дуго бити основа политичке манипулације.
P R E V R A T 