Ратимир Вујачић DEMOKRATIA ANTE PORTAS

Наивни грађанин, може подлећи здравом разуму и пасти у заблуду

испробали смо све начине и суставе избјегавања демократије остајући притом вјерни себи тј. једнопартијској диктатури, паланачкој философији живота и постплеменског утопији.

Напредујемо у демократији. Само да најпотоњи резултати њени не услиједе прекасно и одведу нас обнови уличних догађања. Тамо нас занаго чека нова генерација младих, лијепих и поштених. Наиме, демократија и безнађе наслоњено на губитак опште идеје – правна држава и свеколика оскудица – нијесу одржива заједница. Најјефтније нам је тадер одлагање демократије на неодређено вријеме. Прво смо ју одложили у епохи Тита и партије зарад револуције; тијеком које нас комунисти посве убиједише да је по народ и радничку класу, диктатура политбироа комат боља и учинковитија од труле грађанске демократије; други пут, приликом парцијалне, шминка „АБ револуције“ која је одрађена зарад спасавања „револуционарне“ обновитељске супстанце и кадрова њених – континуитета тоталитаризма дабогме. 

Домаћи комунисти у дубокој кризи и несташици идентитета – никога да им открије ко су и што су – усред нагомиланих и непремостивих проблема, изведоше „народ“ на улицу. И куд би друго с њим на путу у срећну будућност. Управо, изведоше радничку класу, која се у том својству и имену тада посљедњи пут појавила. Самоукинула се и постала народ. Без власти над средствима за производњу, убрзо западе у биједу и беспослицу. Средства за производњу уподобише се новим власницима – постадоше некретнине – Бритва&фамилy, Муги&сон…етц. Привате пропертy. 

Срећна будућност нам се убрзо опет смијешила у лику нове партијске умотворине – суверене државе без демократије. Двоструки револуционари обновише своју историјску мисију, латише се големог посла – постадоше суверенисти. Трновито је и незахвално дијелити судбину своје класе, идеје, увјерења и велике приче о револуцији… На срећу, постоји пут којим се лакше иде, ако си окретан, млад, лијеп и надасве поштен. Кад си сав предат, обухаћен, обузет и посвећен идејом – одговорност у случају пропасти, искључиво пада на непријатеље. Они занаго зато и постоје. И док је нас, душмана фалити неће. 

Пензионер и тенисер 

Прошло је вријеме испијања коктела у здравље радничке класе. На ред су дошли народ и држава. Е, они су за разлику од претходног ентитета вјечни или се бар спорије троше. Биће ту још да се пије и наздравља… Ипак, задржати власт није исто што и пољем пријећи или туфахијом се сладити. Власт је најбоље радно мјесто ако је вјеровати – а јесте – окорјелом властодршцу и идеологу М. Вуковићу. Није тадер чудо што нам оспоравају напредак и муте чисту идеју (диктатуру) као претенденти, занемогли интелектуалци, пензионери и тенисери, дијаспора, затим један професор из вјечног града, писац неколико томова… бивши министри, дипломате. 

Ургентно је неутралисати непријатељску колону, опозиционаре, критичаре, остатке класног (сада, међутим, државног) непријатеља, који кидишу са свих страна. Ка’ да се дијеле приганице. Они одасвуд – ДПС сам. Наивни грађанин, може подлећи здравом разуму и пасти у заблуду: пак му се стане привиђати, да је на посљедњем натјецању контра васколикој ДПС – инфраструктури, истакнут један једини кандидат. Те да је моћни ДПС потегао великог вођу, (оштрог попут бритве), дигао на ноге прваке, тешку артиљерију, прекаљене борце побједничког духа – све због једног дубл тениског играча из далеког Мозамбика… дипломате, дијаспорца. Који се одрођен, незабринут за побједу, није латио брашна и шећера – тако неопходног гласачима. 

ДПС вашар у режији страха 

Није далеко од памети (а маса нас је психолога) медицински опис стања у коме се налази ДПС врхушка. Нешто се много препадоше кандидата за којег неуморно тврде и опширно доказују да је чист промашај и изгубљен случај. Одушевљено збијају шале, изругују се и забављају присталице тијеком предизборне кампање. Посвећени љекар “увесељава” публику правећи алузије на здравствено стање и виталност опозиционог кандидата док њему – лијечнику – баста да се на сред улице појака којим драго Црногорцем па и за левор прихвати. Истичу, такође, да је њихов кандидат у сваком погледу подеснији: млађи је, пак онако црномањаст и гарав – љепши. Обашка висок и сав насмијан. 

Бивши идеолог партије, неколике револуције и иних великих прича (доказивао своједобно да сваки рат, будући привремен, нужно ратује за мир) а сада дворска узданица на посијелима у својству забављача гласача и зборова бирача, неуморно упражњава своју испразну реторику. У најпотоњем случају два предсједничка кандидата, вели, други је неминовно и посљедњи. А какав је то Црногорац ако није први или први до њега, ефектно поентира бивши идеолог радничке класе, АБ и свјетске револуције… (Владимире Иљичу да нијеси ништа река’ без оно да ће нам доћи главе мангупи у нашим редовима, па си се одужио пролетаријату). 

Тек, испробали смо све начине и суставе избјегавања демократије и лијеви и десни тоталитаризам и још понешто између тога – остајући притом вјерни себи тј. једнопартијској диктатури, паланачкој философији живота и постплеменског утопији. ”Као што представља карикатуру не само фашизма него и комунизма, паланачко-патријархални режим је, исто тако, карикатура демократије, политичког плурализма, парламентарног живота, правне државе, тржишних односа, културне политике…“ (Милорад Беланчић).

 

Слободијада.блогспот.цом

 

Podgorički gilipter | 18.04.2013. u 12:49h
kakav ante? šta će nama ovdje bilo kakav ante? i hrvatima je pun kufer jednoga ante, koji ih je toliko o jadu zabavio, a ti bi da ih nama uvoziš, je li? ;-))