Драган Томић: Косово – део други

 

Улога просветитеља у изградњи Србије је пресудна. Проблем међутим настаје што су просветитељи дошли „на готово“. Дошли су тек када су Срби и Руси одрадили „физички“ део приче, тј УМИРАЊЕ у борби са Османлијама.

Ова чињеница јесте прва тачка која прави проблем. Зашто?
Па зато што је чињеница да су Срби и Руси, раме уз раме гинули, борећи се против Османлија,  створила ту, да се изразим речником друге Србије,“органску“ везу са Русијом. Међутим ова веза,није уопште „органска“ она је баш таква, органска без наводника. Гробови доказују то. У тим гробовима леже Срби и Руси а не „просветитељи“ из Еуропе. После пораза Наполеона у Русији, Србија је играла на ивици ножа уз помоћ дипломатије Милоша Обреновића, али пре свега опстала је због поновног враћања Русије на сцену и притиска који је иста вршила на Порту.

 

Но управо на конгресу у Бечу, 1814 и 1815 демонстриран је став Европе спрам Срба и Србије када је Прота Матеја Ненадовић молио свакога кога је стигао да спречи покољ у Србији.
Петог Јануара 1815 године, у 7 часова ујтро, био је заказан пријем српских депутата, Проте Матеје, Јефте Чортића и Димитрија Фрушића (у својству преводиоца). Аустријанци су истицали своју добронамерност и заслугу, јер су примили избеглице из Србије и саветовали Србима да се примире. Пруски кнез Ханенберг, преко ађутанта,говорио је како они баш и немају неке добре односе са Портом али да ће учинити шта могу. На крају су саветовали да се Срби ипак примире. Енглези су кратко и јасно рекли, да не могу да се заузму за Србе, у име политике,здравог разума и интереса. Савет Енглеза је био да се Срби примире и да се обрате Аустријанцима за помоћ. Све ово је саопштио ађутант лорда Кастрелија. Но најупечатљивије је то, што је истог дана, Лорд Кастрели прошао поред српских депутата, ни не погледавши их. Руска резолуција о Србима, одбачена је глатко, те исте године.

 

Дакле, да резимирам:
“Нова Србија никада не би настала без интервенције Русије. Такође, Нова Србија 1813. године је нестала интервенцијом Европе противу Русије. Напад Наполеона на Русију, његово залагање за истребљивање Срба 1806 године као и активно учествовање у сламању Првог Српског Устанка, на Засавици 1813, (да подсетим, француска инжењерија је активно обучавала Османлије (“бошњаке”) у прокопавању и минирању шанаца устаника те их је обскрбљивала најновијом артиљеријом). Управо су “Бошњаци” тј Османлије, заузели Београд 1813 године, и чим је Београд пао Аустрија је затворила границу на Дунаву, што је за резултат имало покољ избеглица на обали од стране Османлија или пак њихово убијање у самом Дунаву док су покушавали да препливају на другу обалу. Након тога уследило је стравично биолошко истребљивање Срба у Србији од стране Османлија, “Бошњака” и Шиптара 1814-1815, након Хаџи-Проданове буне.”

Став Европе спрам Србије и Срба се креће углавном од манипулације (Аустрија) преко незаинтересованости (Енглеска, Пруска) до отвореног непријатељства (Француска). У временима која долазе, играчи ових улога ће се мењати али ће улоге остати исте.Што се тиче Русије, наравно да се она руководила сопственим интересима али такође чињеница је да ми због њених интереса данас постојимо.

 

Заправо ослобођење Србије у 19. веку јесте мешавина случајности и промена на гео политичком плану, далеко више него што је то наша заслуга.
У тим геополитичким променама, улога Царске Русије је пресудна, јер без ње ми више не би смо постојали. Русија своју политику није водила због нас, али без такве политике нас не би ни било. Управо из овог разлога, за Србе који нису успели да пређу Дунав 1813 до 1815, Русија и Руси заувек ће бити гледани као спасиоци. Међутим за Србе који су живели преко Дунава и који су избегли после слома Првог Српског Устанка, недостатак искуства 1813 до 1815 учиниће да они заузму другачији став јер они свој живот дугују Аустрији. Ова два различита искуства, јесу темељ про Руског и про Европског у Србији и из њих проистичу Прва и Друга Србија као и сукоб између ова два блока. Сукоб између оних који су за Србију са Русима гинули у Првом Српском Устанку и који су доживели последицу изостанка Русије (тј геноцид) и оних који су отишли из Србије и преживели (избегли геноцид) захваљујући Аустрији. Између првих, Србијанаца и других, Пречана. Од тог момента како Османски утицај буде слабио у Србији, Пречани ће се у све већем броју враћати у Србију, доносећи са собом позитивно мишљење о Европи и Западу и увек тежити да Србију учине Западном. У тој намери они ће се сукобљавати са Србијанцима који свој живот дугују Русији и само у Русији виде гарант свога опстанка.

 Како варошице и градови буду расли и како се дух просветитељства буде ширио, на основу ова два супротна искуства, формираће се и нови фронт у бици за контролу Србије и он ће ићи на линији село-град. Овај сукоб ће бити документован од стране историчара као сукоб између модерниста-либерала-грађана и традиционалиста-конзервативаца-сељака кроз модернизацију и отпор модернизацији.

 

Наставиће се…