Драгослав Павков: Не-ће-мо ја-ре-ти-ну!

Коментар на текст:

„ОСЕБУЈАН“ поглед (рекао бих ДСС-а) на идеју о референдуму. Народ је патриотски углавном, али је глуп и склон да се одлучи за „печење јареће“ уместо за „битке, сабље и копља…“ које преферирају љути ратници из те странке, прекаљени у многим биткама, који су задњи пут колико се сећам (а сећам се, не сумњајте ни тренутка у то) – победили тако што су напустили бојиште и пустили непријатеља да се самоуништи.

Шалу на страну, верујем да је ова генерација Срба саграђена од лошег материјала и да јој се не сме препустити никаква одлука везана за КОНАЧАН СТАТУС КОСОВА.
То смо доказали много пута, последњи пут када су се учесници Београдског маратона ЈАВНО И НА ОТВОРЕНОЈ СЦЕНИ скандирањем „маратон, маратон…“, без трунке стида и срама попишали на образ Српства и Србије – изабравши „трку задовољства“ уместо протеста против „Бриселског парафа“. Да не помињемо снисходљиво „трчање за Бостон“ које се може упоредити само са Боратовим писмом „драгом Џорџу“ након напада на ВТЦ…

Дакле, КОНАЧНИ статус Косова не сме бити питање о коме ће се изјашњавати ова генерација Срба; једноставно – јер смо изгубили фактички све што смо могли изгубити, што год нам је неко затражио – ми смо поделили к’о Алајбегову сламу. Недостојни смо славних предака, а потомцима остављамо дугове направљене углавном да бисмо се макар на тренутак осетили као „део света…(који је јел’те такође презадужен)“, заменили Стојадина или Ладу- Дачијом или Пунтом, да би и наша деца „изучила школе“, а онда отишла да „виде света“ о трошку родитеља (пошто их у школама нису научили да сами зарађују)… 
Јер нисмо способни да изаберемо власт која би била национално свесна и одговорна према сопственим бирачима; као и све кукавице, српски политичари у сервилни према јачима а тирани према сопственим грађанима. Али, није проблем у њима, они су такви какви су…
Проблем је у нама који знамо с ким имамо посла, али на изборима ипак гласамо за њих! 
А за њих гласамо јер немамо за кога, будући да они други, чије поштење је неспорно – осим поштења немају ништа друго. Пардон – имају сарказам и кратко памћење.

Значи, данашњи недостојни Срби немају право да одлучују о коначном статуса Косова; али то право поготово нема ни један извикани политичар. Ако смо ми лоши, они који нас представљају морају бити лоши „на куб“… Као прави репрезенти лошег бирачког тела.

Али, референдум је неопходан јер какви смо да смо – о нечем ипак имамо право и дужност да се изјаснимо: О заустављању пропадања и санирању већ настале штете. То је питање о коме треба да се изјасне грађани, а на политичарима који се боре за њихову наклоност је да предложе форму референдумског питања, подуче бираче о томе како треба да гласају и зашто је неопходно да гласају баш тако, али ако икао може – без великих речи и заклињања у незнамшта…
Колико вреде заклетве политичара, видимо на сваком кораку; од оних који су викали „Не-да-мо-Ко-со-во“ до оних који су се заклињали да ће нас увести у „европу“ до 2003. само ако их припустимо на власт.

Приче о томе како референдум мора да се избегава јер би народ о овако важном питању могао да донесе погрешну одлуку, а непотребан је пошто „је сваком нормалном јасно“ да режим крши Устав и да „државни врх“ мора бити похапшен – су будалаштине салонских патриЈота. Оних о којима поспрдно говори Алек Вучи када каже да би они радо „бранили Косово“ и нечим конкретнијим од писКАРАЊА У ЗДРАВ МОЗАК када напољу не би падала киша, кад не би сијало сунце и када у пролеће биљке не би цветале и изазивале поленске алергије (у чему се нажалост слажем с тим демагогом и патетичним говнаром).

Пошто није реално очекивати да било ко од „бранилаца“ стварно мисли како постоји промил шансе да МУП ухапси „последњег председника Владе Србије“ и министра унутрашњих послова, или да МО (и ВБА) ухапсе „првог потпредседника последње Владе Србије“ и сопственог министра – остаје опција да нас поменути „бранитељи“ поново туцају у мозак и нуде решења иманентна Малом Ђокици.

Мени је јасно да они то раде јер је напољу сунчано, сутра ће можда падати киша а тополе цветају па у ваздуху има много полена…

Није ми јасно где су се завукли они који знају да је директна демократија (и референдум као једини код нас допуштени облик директне демократије) последње што може да заустави растакање државе. Ако нам је до државе уопште стало…

Ако није, да се ми полако разилазимо: Космет смо заменили за маратон, овде код мене поново се јављају старе газде које нас хвале како смо „кадгод“ били добри и захвални бироши, муфтија Муамер има право на још две жене, а кад добије „суштинску аутономију“ то „право“ ће се и озаконити као достигнуће из области људских и мањинских права… Ко задњи изађе нек’угаси светло, да се не ‘арчи скупа струја.