Савез пролетера Апсурдистана

Моје племе сном мртвијем спава,
суза моја нема родитеља,
нада мном је небо затворено,
не прима ми плача ни молитве;
у ад ми се свијет претворио,
а сви људи паклени духови.
Црни дане, а црна судбино!
О кукавно Српство угашено,
зла надживјех твоја сваколика,
а с најгорим хоћу да се борим! 

Са апатијом и недостастком вере у себе..

1. маја 1886. стотине хиљада америчких радника су изашли на улице да би захтевали опште прихватање осмочасовног радног дана. Чикаго је био центар покрета. Радници су тамо месецима агитовали за осмочасовно радно време, и уочи 1. маја њих 50.000 је већ било у штрајку. Нових 30.000 придружило им се следећег дана; то је довело већи део чикашке производње до застоја.

Страх од насилних класних сукоба обузео је град. Насиља није било у суботу и недељу, 1. и 2. маја. Али у понедељак, 3. маја туча у којој су учествовале стотине избила је у Мек Кормик Риперу (Mc Cormick Reaper) између радника чланова синдиката, који су спречени да дођу на посао и оних који нису припадали синдикату које је Мек Кормик запослио уместо њих. Многобројна и добро наоружана полиција брзо се палицама и ватреним оружјем умешала како би повратила ред. Убили су 4 члана синдиката, а повређених је било много.

Након инцидента, група анархиста, предвођена Августом Спајсом и Албертом Парсонсом позвала је раднике да се и сами наоружају и у уторак увече (4. мај) учествују у масовним демонстрацијама на Тргу Хејмаркет (Haymarket). Изгледало је да су демонстрације са само 3.000 биле потпуни промашај. Али пред крај особа чији идентитет никад није утврђен бацила је бомбу која је убила 7 и ранила 67 полицајаца.

Градске и државне власти похапсиле су осам анархиста, оптужиле их за убиство и осудиле на смрт.

11. новембра 1887. четворица, укључујући Парсонса и Спајса, су погубљени. Сви погубљени заговарали су оружану борбу и насиље као револуционарне методе, али њихови тужиоци нису нашли никакве доказе да је ико од њих стварно бацио бомбу.

250.000 људи постројило се дуж улица Чикага док је Парсонова погребна поворка пролазила градом, како би изразили своју солидарност са погубљеним радницима.

Од када је две године касније Друга радничка интернационала 1.Мај прогласила за празник рада и радничке солидарности, сваке године широм света радници се окупљају на улицама престоница и „остатку света“ указују на своје постојање и своје проблеме.

Данас, 127. година касније на прославама сопственог празника – у Србији нема радника… Празник рада углавном празнују нерадници и ретки који имају посао – али би се тешко могли назвати радници попут оних из Википедијиног текста са почетка; пре ће бити да су Парсонс и Спајс баш такве имали на уму када су одлучили да се наоружају… Уместо демонстрација београдским централним улицама, слављеници ће се вечерас и рано ујутро окупити у Кошутњаку, Палићу и сличним излетиштима са ражњевима на које су натакнути разни младунци домаћих животиња, са гепецима пуним пластичних посуда са роштиљ месом и салатама, са гајбама пива – домаћег и страног, тек да се зна „ко је ко“. 

У Србији племе јунака са Косова, „сном мртвијем спава…“ док се у његово име, узурпатори поменутог Косова одричу како им не би сметало на „европском путу“… Радничка „суза… нема родитеља…“ и могу само да плачу док немоћно посматрају како њихов празник славе вечити студенти приватних универзитета (које су сами послали да „уче да не би радили“), њихови школски другови, тужибабе из првих клупа којима су својевремено отимали ужину па су ови данас њима отели и присвојили – празник, тинејџери – средњошколци којима је „првомајски уранак“ својеврсна иницијација у свет одраслих, након које се понеки нађе и у хитној помоћи на испумпавању желуца…

„У ад нам се свијет претворио,
а сви људи паклени духови.“, јер не видимо излаз. Против кога се бунити, кога сменити а кога извикати уместо њега? Кад су сви који нам се нуде „паклени духови“ тј. ЗНАМО СЕ.

„Црни дане, а црна судбино! О кукавно Српство угашено“ срећан ти сутрашњи празник!