Сводећи Његоша на Горски вијенац – спјев о агонији племена – у сусрет већ тада актуелној и наступајућој глобализацији, та господа, чија су прса, сасвим охладњела бјесомучно цитирају, сијеку, уклапају и подешавају своје политичке програме и утопије к дјелу великог Владике.
Многе умне главе огледаће своје списатељско умијеће, себељубље, изображеност али и притврдити политичку подобност – дабогме и удобност – поводом годишњице непревазиђеног нам пјесника и Владике. Свакоме напречац близак и јасан ал’ нико одвећ сјекирав да ближе упозна и спозна тог племенитог самотњака. „Бјеху мушка прса охладњела, а у њима умрла свобода, ка кад зраке умру на планину, кад утоне сунце у пучину“. Колико их је само – све ове године – похрлило Владици, да се окријепе, подупру и послуже његовом величином, управо оних у којима је „умрла свобода“. Сводећи Његоша на Горски вијенац – спјев о агонији племена – у сусрет већ тада актуелној и наступајућој глобализацији, та господа, чија су прса, сасвим охладњела (осим за ситничаву пргавост и егоцентричне пројекте) бјесомучно цитирају, сијеку, уклапају и подешавају своје политичке програме и утопије к дјелу великог Владике. Лукаво га призивајући и признајући за великога само зато да би га учинили судиоником неког свог мршавог и сумњивог замешатељства.
Мањи и већи поток
Подупирали се Његошем свиколици, највећма они без сопственог лика, „свободе“ и одговорности. Пак онда Владика буде крив за Дубровник и депортацију јер су извршиоци све радили „по наређењу“ и принципу субординације. И опет би једнако поступили, веле, вјерни служби – сужњи. Ни Предсједник ДПС-а није, своједобно, у референдумској кампањи могао мимоићи – као ни многи слични прије њега – Горски вијенац. Да нам на размеђи наше историје посвијетли пута пригодним стихом поштованог претходника. Пак се стихови, рекосмо ли, згодно прилагоде актуелном политичком програму. Скрати се ’ђе је предугачко: „Мањи поток у већи увире, код увора своје име губи, а на бријег морски обојица“. Велики вођа хоп-цуп, изоставља трећи стих – дао га је ампутирати, е да би Његош својим ауторитетом подржао ДПС-нацрт укидања двочлане федерације. Крњи двостих нам тадер поручује да Црна Гора, као мањи поток, неминовно губи име у двочланој федерацији. Још само да видимо шта ће бити на морскоме бријегу.
Његош као комуниста
Ни атеисти нијесу бјежали од Владике – напротив. Неко је духовито и проницљиво примијетио да је у Црној Гори, Његош (Горски вијенац) више људи повео у партизане но Карл Маркс. Његош као идеолог радничке класе, сиромашних сељака и оскудних брда. Војник партије. Комунисти у ЦГ нашли су драгоцјеног савезника ’ђе су се најмање надали. Пак се у недостатку радничке класе ту и скрасили. Остварили дослух са чежњом народа за неумрлим и непрежаљеним духом племена. Није чудо да се моћна социјалистичка револуција након деценија „снажног развоја“ обрела и „одједном нашла“ 90-их у чврстом загрљају племенског злодуха и племенске идеологије. Са којом је све вријеме шуровала и тикве садила. И опет одговоран Владика Раде који је “инспирисао“ извршиоце: од пасјих гробаља, зиданих мостова, социјалистичке и АБ револуције.
И наравно обновитељ
Као што виђесмо и најновија обнова је отпочела цитатом, од стране великог вође, крњег двостиха из Горског вијенца. Није тешко увидјети да је „обнова државности“ покренута и инспирисана покушајем прожимања свега постојећег племенским духом поштења, љепоте и младости. Чак ни комунисти нијесу силазили до тог нивоа сарадње са племенском идеологијом као данашњи „европејци“. Комунисти су ипак имали Идеју. А насљедници су га по том питању баш утањили ако не и угасили.
Горски вијенац нам казује да је већ у Његошево доба племе било у дубокој кризи („сирак тужни без иђе икога“ – сасвим неплеменаски и ванплеменски). Можемо само замислити шта се догађало у души племенског човјека, начетог кризом племенског универзума, дубоко уроњеног у психолошки код племена, кад преломи и одлучи прићи к другој религији и другом – туђинском погледу на свијет. Владика Раде је био довољно генијалан да види и изворно прикаже драму племена које доживљава дубоку егзистенцијалну кризу. Племе већ тада прелази у сферу идеалног и поезије – као недостижан циљ и рајско насеље. Пјесник је тога дубоко свјестан. Што се не би ни издалека могло рећи за његове колико бројне толико недостојне „сљедбенике“ – рецитаторе и манипулаторе. Који зароњени у излапјелу племенску памет и ресантиман, хрле, тумарају и „испробавају“ све врсте присиљавања и повратка на племе, јединство и диктатуру.
Племенски дух, који се као авет вије око нас након упокојења племена, окован и опсједнут јединством у својој ретро племенитој тежњи не може оживјети племенску идилу једнакости и братске слоге. То се показује као немогућ захтјев („нека буде што бити не може“) али зато успијева и може добацити до колективних и тоталитарних форми у којима царује диктат и насилна слога. Дјелатан на плану фашизма, нацизма, националсоцијализма, етноцентризма. Племе је спонтано јединство, историјски уникат и може се „обновити“ једино насиљем.
Један од ријетких на политичкој сцени Црне Горе који је показао да разумије овај наш вишестољетни чвор је Миодраг Лекић који је јасно реплицирао да је ДПС-овско искључивање половине грађана из државних послова, само зато што су гласали на референдуму за федерацију – фашисоидно. Злодух немогућег племенског јединства живи и данас у врлој коалицији – веселим људима „побједничког духа“.
P R E V R A T 
политизација свих и свачега, а посебно великих и умних предака, је неизбежна са оваквом „елитом“… мислим, камо среће да је неко од њих икада написао нешто иоле паметно
Sviđa mi seSviđa mi se
Користим прилику да се још једном поклоним сенима једног од највећих мислилаца Српске историје.
Sviđa mi seSviđa mi se