Владан Јовановић: Српска срања – 2

 

Након окупације Југославије 1941. на простору Србије успостављена је цивилна управа десет комесара, а већ крајем исте године подељена је на 14 округа. Област Косова се састојала од срезова К. Митровица (седиште области), Нови Пазар, Вучитрн и Подујево, који су до ликвидације дотадашњих банских управа чинили део Дринске бановине! На челу срезова су стајали Албанци, док је именовање албанског особља вршено у Београду у споразуму са вођом албанске народносне групе. За заменике среских начелника, жандармеријске и општинске службенике постављани су припадници оне народносне групе која је чинила мањину у дотичном срезу са најмање 25%.

Окружни суд је образован у Митровици, где је било и седиште државног тужиоца. Овај суд, међу чијим је члановима седео и један судија Албанац, био је у надлежности Апелационог суда у Нишу. Пореска управа била је такође пресељена у Ниш, при чему су у већинским албанским срезовима Албанци постављали свог шефа пореске управе. Тек средином 1942. банске управе су и фактички биле ликвидиране, а сви њихови приходи преусмерени ка Главној државној благајни. Уредбом о помоћи избеглицама из децембра 1942. регулисане су обавезе државе према државним и бановинским службеницима који су остали без посла.

„Српски национални радници“ у међуратној Македонији

Питање односа представника власти према држави наметнуло се у Србији непосредно после Балканских ратова. Подсећајући колеге у парламенту фебруара 1914. да је некадашња политичка борба под заставом програма и народних трибуна мутирала у „борбу око новчаних завода”, Јован Скерлић је приметио да је све већи број српских политичара успео да усклади мандат народног посланика са мандатом државног лиферанта.

Пракса представника власти да улазе у отворену трговину са државом указивала је на озбиљну деградацију моралних вредности, при чему је стање поратне стихије и неконсолидованости југословенске државе погодовало развоју корупције. На неразрешеним привредним аферама девалвирано је поверење у судски систем, док је истовремено стасавала млада југословенска буржоазија у стадијуму својеврсне „позне првобитне акумулације”.

За разлику од експонираних носилаца највиших државних функција, политичари овенчани ореолом националних радника били су на маргини интересовања јавности. Значај „националног рада” у Македонији и Старој Србији – главним територијалним добицима који су приписивани радикалима, био је повод за евоцирање успомена на пожртвоване националне раднике, храбре војводе, четнике и учитеље. Тој плејади ликова припадали су многи који су после 1918. године националне заслуге преточили у успешне политичке каријере.

Иначе, национално-просветна пропаганда у Македонији под турском влашћу сматрана је државним приоритетом, како у Србији, тако и у Бугарској. После стварања Краљевине СХС већина “националних радника” и комитских војвода (чак и делатника ВМРО) постаје стуб југословенског чиновничког апарата у Македонији, под изговором да су били најбољи познаваоци тамошњих прилика. Многи од њих су се афирмисали као прваци Народне радикалне странке, сенатори, народни посланици, банови, велики жупани и високи полицијски функционери.

Један од њих је био првак Народне радикалне странке, Јован Ћирковић, чија је слава из периода турске власти допринела његовој политичкој афирмацији и у Краљевини СХС. Упркос формалним признањима за национални рад која су стизала од краља, патријарха и локалних функционера, Ћирковић је био подложан искушењима карактеристичним за чиновнички апарат на југу, па се може рећи да је поред крупних врлина био носилац и свих мана Радикалне странке. Према сведочењу бившег функционера из Кратова Стевана Симића, Ћирковић је као владин комесар за избеглице у Солуну заједно са начелником Кумановског округа Ранком Трифуновићем однео државну штампарију и продао је у Скопљу. У исто време, Ћирковић је био оптужен и за утају 1.000 наполеондора намењених за српску пропаганду у Албанији, а потом се бранио причом да се чамац са новцем преврнуо на Охридском језеру! Закључак новинара Радника да „на дну Охридског језера лежи још доста сељачких успомена на његову управу”, управо представља алузију на ту солунску епизоду.

Према Симићевим речима, Ћирковић је 1922. године за 100.000 динара спасао казне велешког рентијера и „ратног злочинца” Бориса Крстића, који је убрзо добио краљево помиловање.
За исту суму, Ћирковић је 1925. године „израдио помиловање” и за битољског лекара Робеа, осуђеног у време бугарске окупације на 20 година робије због малверзације, утаје, крађе болничких инструмената и хране и за смрт 136 српских рањеника и војника који су се у тренутку бугарског напада затекли у болници.
Ћирковић је, према истом извору, довео из Бугарске пребеге и „ратне злочинце” Крсту Лондрева, Јована Алтипармаковића, Илију Даркова и друге.

Упркос оптужбама политичких опонената Никола Пашић га је држао уз себе као поверљивог човека. Ћирковићу су, као најутицајнијем радикалу у битољском крају, приписиване све изборне махинације, због чега су га противкандидати 1925. године острашћеним језиком називали „архилоповом” и „смутљивцем”. Поред тога, познанство Ћирковића са припадником ВМРО Петром Чаулевим и везе са замеником министра унутрашњих послова Живојином Лазићем вероватно су допринели да се ћерка војводе Марина Чаулева нађе 1925. године на листи државних питомица Краљевине.

На сумњиву природу Ћирковићевих односа са припадницима ВМРО упозоравао је Стеван Симић оптуживши га да је заједно са Живојином Лазићем радио на придобијању бугарских комита, што је довело до масовног амнестирања људи криминалних биографија. Ћирковићевом заслугом дошло је до политичке рехабилитације Јована Алтипармаковића и Владе Пуздерлијевића, иако се доцније за овог другог испоставило да је 1927. године стајао иза убиства генерала Ковачевића у Штипу.

Један од финансијских спонзора и идеолога „четовања” по Македонији био је Живојин Рафајловић. Он је 1921. заједно са тадашњим председником југословенског парламента Марком Трифковићем био умешан у аферу са препродајом бакарних жица, али је истрага каналисана на гоњење ситнијих чиновника по Велесу. Бакарна жица је купљена од Дирекције ратног плена као старо и расходовано гвожђе за 80.000 динара, а потом процењена на милион динара и продата као нова.

Поред тога, Рафајловић је у лето 1922. године као министар шума и рудника Краљевине СХС оптужен да је на своју руку издавао концесије за копање камена и експлоатацију рудника политичким пријатељима (нпр. Радомиру Пашићу, сину председника владе). Рафајловић је у Скопљу поред циглане отворио и стругару у којој је прерађивао грађу из државних шума. У парламенту је оптуживан да је посредством њему оданих комисија отимао шумске комплексе од приватних власника уз сарадњу са АД Треска, као и за манипулације са колонистичком насеобином Душаново. Велешки активиста демократа Јован Ђорђевић је такође у време Рафајловићевог мандата добио концесије за сечу шуме у Рождену.

Бивше комите и национални радници су се и након завођења шестојануарске диктатуре 1929, као изграђени политичари и државни функционери, добро котирали у највишим друштвеним круговима. Неки су од пљачкаша и “сецикеса” еволуирали у банкаре, а многи су се као бивши четници инфилтрирали у безбедносне службе. Велики број њих је успевао да састави и по неколико мандата у Народној скупштини и Сенату.

Бан Вардарске бановине Живојин Лазић је постао министар унутрашњих послова, док је оснивач злогласног штипског Удружења против бугарских бандита Михајло Каламатијевић догурао чак до функционера Интерпола!

Најоштрија критика долазила је са страница софијског листа Македонија, који је уређивао македонски емигрант Тодор Крајничанац. Он је својим текстовима ширио уверење како је општинска политика у читавој бановини била у рукама Жике Лазића који је на челна места поставио себи лојалне „градске кметове“, саборце из доба четовања под Турцима. Упркос апелима среских начелника да је бахато понашање националних радника реметило ионако напету ситуацију у Македонији, управа Вардарске бановине је 1939. и даље издвајала велике своте за “помоћ заслужним борцима још из доба под Турском и нашим националним радницима”.

После убиства краља Александра у Марсеју, многи његови блиски пријатељи су остали без посла, попут бившег председника кумановске општине Ћире Маневића. Он је 1935. у неколико наврата подсећао кнеза Павла на своје заслуге за четовање под Турцима, тражећи посао у државној служби. Иначе, све ургенције за државну службу ишле су преко помоћника унутрашњих послова. Поред анонимних чиновника, молбе су стизале и од познатих људи, националних радника и државних функционера.

Опијумско питање

За разлику од описаних случајева, улажење у озбиљне послове са монополском робом – дуваном и опијумом, није изгледало тако бенигно. У низу четничких војвода најчешће је на мети штампе и политичких опонената био Василије Трбић. Основа његовог привређивања била је високопрофитна трговина дуваном. Иако није био званично оптужен за махинације, део његових јавних наступа у парламенту се посредно може довести у везу са приватним пословима. Марта 1930. у Прилепу је изгорела његова кућа у којој је било смештено 25 тона дувана. Кућа није била осигурана, али дуван јесте.

Поред тога, Трбић је са својим колегом из четничког удружења, Костом Пећанцем, у доба владе Богољуба Јевтића издејствовао групи загребачких Јевреја дозволу за постављање коцкарских апарата по Вардарској бановини. Након тога је са Пећанцем ортачки поделио 600.000 динара, колико су добили за посредовање са надлежним службама.

Далеко привлачнији за незаконито богаћење чиновника били су производња, откуп и извоз висококвалитетног македонског опијума, чија је годишња производња задовољавала чак 43% потражње свих легалних светских фабрика за израду његових деривата. Насумичне новинске цртице о аферама скопских и велешких трговаца, махом радикала, које у синдикалној штампи и међуратној литератури провејавају као безазлена слика „корумпираног Југа”, имале су озбиљнији контекст.

У марту 1933. године у притвору су се нашли директор Привредне банке за Јужну Србију и пет чланова Управног одбора због утврђеног мањка депонованог опијума од 32 тоне, чиме је Државна хипотекарна банка оштећена за 7,5 милиона динара. Предмет истраге био је само мањак од 32 тоне, док преосталих 150 тона недостајућег опијума није ни узето у разматрање.

Током тридесетих година двадесетог века главни купац македонског опијума била је солунска фирма „Шалома” која је преко накупаца и поменутог Владе Пуздерлијевића водила пропаганду против монополисања извоза овог артикла. Пошто у Турској нису чували вишкове опијума, већ су га радије разблаживањем претварали у опијум за пушење, то је у југословенском парламенту изнета идеја да се македонски опијум извози на Далеки Исток као опијум за пушење. Тако су вишкови македонског опијума ушли у илегалне канале, па су југословенски граничари све чешће налазили пасуљ филован опијумом и хлепчиће од афионске смоле у охридским јегуљама и шарпланинском качкаваљу.

Сенатор и „национални радник” Спира Хаџи-Ристић, иначе, велики трговац опијумом, био је опседнут баснословним профитом швајцарског индустријалца Хофмана Лароша, оствареног производњом препарата на бази морфина. Неколико дугих седница Сената било је посвећено управо опијумском питању, мада је македонски опијум и даље продаван испод реалне цене. Новембра 1938. Хаџи-Ристића је у сред Скопља убио један колониста, револтиран неисплаћеним потраживањима од Дуванске задруге, чији је председник био овај некадашњи национални радник, а тада етаблирани опијумски и дувански магнат.

Након што је Централни информациони биро за дроге обзнанио да је Бугарска центар кријумчарења опијума, југословенска јавност почиње и сама да се бави овим питањем. Било је познато да у Бугарској ради девет илегалних фабрика дроге, од којих је највећа била смештена у Радомиру надомак Софије. За свега два месеца од оснивања 1932. године, она је произвела тону и по хероина, који је потом у коферима шверцован за Хамбург и Марсеј. Југословенско мњење је било уверено да је умешаност ВМРО била вишеструка: од производње и транспорта дроге, до финансирања саме организације. Чак је неколико америчких листова писало о томе како из Бугарске у Сједињене Америчке Државе улазе велике количине опојних дрога у бурадима за зејтин, женским папучама и тканини. На удару јавности нашли су се српски политичари који су одржавали везе са челницима ВМРО, међу којима је било неколико звучних имена, тзв. националних радника.

Чинило се да је само познанство са припадницима ВМРО подразумевало умешаност у трговину дрогом.
Да ствар буде занимљивија, августа 1935. Министарство трговине и индустрије Краљевине Југославије одобрило је подизање фабрике за производњу деривата опијума у Скопљу и то фирми браће Огњановић која се до тада бавила производњом сира и качкаваља.
Тако су се браћа из Галичника нашла у прилици да легално производе медицински опијум, морфин, кокаин и препарате индијске конопље. Против „нестручњака” који су добили дозволу за производњу опојних дрога подигла је глас Управа скопске секције Хемијског друштва Краљевине Југославије, али су политичке везе браће Огњановић биле пресудне да управо они покрену фабрику алкалоида. (Звучи познато, зар не? – прим.дрп)

(Пешчаник)