Владимир Милутиновић НАЦИОКЛОНИЗАМ

Последња недеља дала је занимљиве примере војвођанског, црногорског и хрватског национализма и то од актера који се иначе у јавности не перципирају као националисти (KРИВОКАПИЋ  „се иначе у јавности не перципира као националиста“, ОКЛЕН СИ ТИ ЈАДО?)

„Што се не може рећи за националистичке стереотипе. Они јесу фиксирани.“(Албанка млада)

Као једна од замена теза којом се критикује текст Нова епоха, појављује се и тврдња да су аутори Нове епохе прогласили крај сваког национализма, па се онда наводе примери да то није тачно. Међутим, као један од аутора, могу рећи да се овде куца на отворена врата, тамо се мислило да је сада могуће да национализам не буде доминатна политика, а не да уопште нема националистичке свести. Осим тога, мисли се да је дошло време да се национализма не треба ни плашити, нити га молити, него да се он може критиковати отворено. А када се већ то може, треба приметити да национализма око нас нема само на “српској” страни, већ да има и национализама са другим предзнацима. Последња недеља дала је занимљиве примере војвођанског, црногорског и хрватског национализма и то од актера који се иначе у јавности не перципирају као националисти.

Једна од важнијих личности у политици Црне Горе, председник скупштине Црне Горе и председник тамошње Социјалдемократске партије, коментарисао је на специфичан начин предлог да се беатификује Његош: „Они чији су хероји и свеци били злочинци и послије ИИ свјетског рата и послије овог посљедњег рата морају да покушају да се сакрију иза црногорске чистоте.” Они су СПЦ и може се чинити да је ово само израз праведног гнева на све што чини Амфилохије Радовић, али се национализам, као и обично, открива у “чистоти”. У овом склопу, чистота се некако изједначава са црногорством, а друга “српска” или макар “црквена” страна са злочином. Ово је типична националистичка фигура. Наравно, нити су Црногорци као такви пример чистоте (о томе доста говоре записи Димитрија Туцовића које су недавно објављивале Е-Новине), али не само то, шта са оним Црногорцима који су верници СПЦ? Спадају ли они под црногорску чистоту или не? Националиста најчешће о овим стварима не размишља, он је за себе резервисао чистоту, јер чисти имају сва права.

У оквиру последњег Пешчаника говорио је и Ласло Вегел који је на почетку свог говора лаконски одбацио наводну тврдњу о “крају национализма”. Национализма има у свим државама, па и у Србији. Но, у последње време Вегел има и једну политичку агенду која веома подсећа на национализам. Недавно је написао текст о сну о милион Војвођана који желе већу аутономију са јасном свешћу о свом идентитету. И у последњем Пешчанику заложио се за “већу аутономију Војводине”, а тај програм образложио је на занимљив начин. Каже да често својим пријатељима у Београду каже како би се и они требали залагати за већу аутономију Војводине јер ће иначе у Србији бити “усамљени”. То је сад стварно занимљиво, како то усамљени? Зар се тај остатак Србије баш нимало не рачуна као друштво? Вегел је у ствари у неколико реченица успео да сабије главне националистичке топосе: националисти желе већа колективна права својих заједница, сањају о већини правих националиста у својим “нацијама”, а према “другима” се односе са ниподаштавањем, као да их нема.

Трећи пример је већ обрадио Предраг Луцић, али је свеједно занимљив и за нас. Премијер Хрватске је ових дана претрпео пораз када је тамошњи уставни суд одлучио да је спорни “здравствени одгој” неуставан јер “одузима право родитељима да одгајају своју децу” или тако некако. Али, премијер се не предаје, каже да ће ова тешкоћа бити превладана: “А коме је до Бизанта, нека иде на Бизант”. Премијер свакако неће ићи, јер је за њега Бизант нешто негативно, скупа са Балканом који је Бизанту (Визанитији) изгледа позајмио полуострвски карактер (“на Бизант”). Но, како је премијер одлучио да су и Бизант и Балкан тако негативни, при том направивши неколико лупинга у логици – пошто они који га нападају нису “Бизантинци”, него прононсирани католици, и то националистички католици који воле да користе изразе “Балкан” и “Бизант” у истом негативном контексту? Било како било, поново “социјалдемократски”, премијер Хрватске улагивао се националистичкој свести, без очигледне потребе.

Сви ови примери нису (Луцић је изузетак) означени ни као проблематични, а камоли као националистички иако су занимљиви управо по томе што се у њима огледа основна матрица националистичке идеологије. Зашто се то дешава? То је тешко одгонетнути, али по свој прилици има везе са тим да се овај национализам не примећује јер још увек целу сцену наводно заузима тзв. “српски” национализам, против кога је све дозвољено, па на пример Кривокапић у односу на Амфилохија испада као невинашце које с правом протествује. Свођење “српског” национализма на реалну меру, и ако буде среће, његова замена продуктивнијим формама интеграције, допринела би да се и ови околни национализми, који су се увелико “нормализовали” у оквиру околних јавности, а код нас су део емисија које се саморазумевају као антинационалистичке, попут Пешчаника, схвате као оно што заиста јесу.

Онда можемо и односу на њих постављати она питања која критичари Идеје Двогледа постављају у односу на национализам у Србији: да ли је национализам “једина идеологија” у Хрватској или Црној Гори? Да ли ће Хрватска или Црна Гора увек бити националистичке? Али, само ради вежбе. То су бесмислена питања, на која би требало дати исти одговор као и у случају Србије: не постоји фиксирана идеологија нација. Све ту зависи од нас.

Што се не може рећи за националистичке стереотипе. Они јесу фиксирани.

http://dvogled.rs