IN VINO VERITAS

Nemačka se u ovom trenutku zbog svoje dominantne uloge, a uprkos izuzetnoj filozofskoj tradiciji, čini nesposobnom da misli Evropu koja ne počiva samo na evru i ekonomiji.

Najmanji zajednički imenilac neke vrste jedinstva postiže se onda kada se Evropa ponaša kao vazal SAD učestvujući u njenim ratovima, koji ni u kom slučaju nisu u zajedničkom evropskom interesu, a kamoli u skladu sa narodnom voljom. Neke od zemalja osnivača Unije, poput Italije u kojoj imamo brojne američke vojne baze, više podsećaju na protektorate nego na suverene države.

Evropljani su se sa stvarnošću uvek suočavali kroz razgovor sa svojom prošlošću.  Prošlost je za nas način života.

moramo da očuvamo različite načine života. Kada su saveznici bombardovali nemačke gradove, znali su dobro da tako ruše nemački identitet. Na isti način danas špekulanti betonom i autoputevima uništavaju italijanske prirodne lepote.

kroz ideju Rimskog carstva, a kasnije Svetog rimskog carstva ostavljale su netaknutima posebnosti svakog naroda.

Image

 

Razgovor sa Giorgio Agambenom vodio i sa italijanskog na nemački preveo Dirk Schümer

 
Profesore Agamben, kada ste u martu izneli tezu o latinskom carstvu kao protivteži nemačkoj dominaciji u Evropi, da li ste očekivali da će ona imati ovoliki odjek? Vaš esej je u međuvremenu preveden na nekoliko jezika i čini se da pola kontinenta strastveno raspravlja o njemu.

Ne, to nikako nisam očekivao. Ali verujem u snagu reči izgovorenih u pravom trenutku.

Da li je linija razdvajanja u današnjoj EU ona između ekonomije i načina života na „germanskom severu“ i „latinskom jugu“?

Želeo bih prvo da razjasnim da su novinari moje teze pogrešno protumačili i na taj način ih falsifikovali. Uzmite samo naslov „Latinsko carstvo mora da krene u protivnapad“. Ova rečenicu je smislila redakcija Libérationa, a preuzeli su je i nemački mediji. Kako bih ja mogao da latinsku kulturu suprotstavim nemačkoj, kada svaki inteligentni Evropljanin zna da su italijanska renesansna kultura i kultura klasične Grčke danas deo nemačke kulture koje ih je iznova promislila i prihvatila kao svoje!

Dakle nema dominantnog „latinskog carstva“? Nema nekultivisanih Nemaca?

Kulturni identiteti u Evropi nikada nisu bili jasno razgraničeni. Nemac poput Winckelmanna ili Hölderlina može pripadati Grčkoj kao i svaki Grk, a jedan Firentinac poput Dantea Nemačkoj kao i car Friedrich II. Upravo u tome je draž Evrope i njena jedinstvenost koja uvek prevazilazi nacionalne i kulturološke granice. Objekat moje kritike nije Nemačka, već način na koji je izgrađena EU, naime na isključivo ekonomskim temeljima. Na taj način se ne ignorišu samo naši duhovni i kulturološki koreni, već i oni politički i pravni. Ako je i bilo kritike Nemačke, onda je to zbog toga što se Nemačka u ovom trenutku zbog svoje dominantne uloge, a uprkos izuzetnoj filozofskoj tradiciji, čini nesposobnom da misli Evropu koja ne počiva samo na evru i ekonomiji.

Na koji način se EU odriče svojih političkih i pravnih korena?

Kada danas govorimo o Evropi, imamo posla sa ogromnim potiskivanjem nelagodne ali očigledne istine: takozvani evropski ustav je nelegitiman. O tekstu koji je pod ovim nazivom trebalo da se usvoji gotovo nigde nije održan referendum, a tamo gde je održan, u Francuskoj i Holandiji 2005, glatko je odbijen. Pravno posmatrano, ovde i nije reč o ustavu, već o nečemu potpuno suprotnom: o ugovoru između vlada, dakle radi se o međunarodnom a ne ustavnom pravu. Tek nedavno je uvaženi nemački pravnik Dieter Grimm podsetio na to da upravo zbog toga što Evropljani nisu odlučivali o evropskom ustavu, njemu nedostaje osnovni demokratski element. A sada smo čitav proces ratifikacije putem referenduma stavili na led…

To je verovatno najpoznatija „demokratska rupa“ u evropskom sistemu.

Koju ne smemo izgubiti iz vida. Novinari, pre svega oni u Nemačkoj koji mi prebacuju da ne razumem demokratiju, trebalo bi da uzmu u obzir to da je EU na ugovoru zasnovana međudržavna zajednica koja se zaogrće demokratskim ustavom. Ideja ustavotvorne vlasti u Evropi jeste duh koga se danas niko ne usuđuje da prizove. A tek sa važećim ustavom evropske institucije bi mogle da povrate legitimitet.

Za vas je EU nelegalna tvorevina?

Ne nelegalna, već nelegitimna. Legalnost se tiče pravila vršenja vlasti, dok je legitimnost princip na kome se ta pravila zasnivaju. Pravni ugovori nisu samo formalnosti, već odslikavaju društvenu stvarnost. Stoga je razumljivo da institucije bez ustava ne mogu da vode stvarnu politiku, dok umesto toga svaka evropska država nastavlja da deluje u skladu sa svojim sebičnim interesima, a oni su danas ekonomski. Najmanji zajednički imenilac neke vrste jedinstva postiže se onda kada se Evropa ponaša kao vazal SAD učestvujući u njenim ratovima, koji ni u kom slučaju nisu u zajedničkom evropskom interesu, a kamoli u skladu sa narodnom voljom. Neke od zemalja osnivača Unije, poput Italije u kojoj imamo brojne američke vojne baze, više podsećaju na protektorate nego na suverene države. Politička i vojna pitanja rešava Atlantski savez, ali tu sigurno nema Evrope.

Otuda i latinsko carstvo na čiji način života treba da se ugledaju „Germani“.

Ne, više sam se iz provokacije poslužio projektom „latinsko carstvo“ Alexandra Kojèva. U srednjem veku smo makar bili svesni da savez političkih društava mora biti nešto više od čistog političkog društva. Tada su ljudi tražili vezivno tkivo u hrišćanstvu. Smatram da danas tu legitimaciju treba da tražimo u evropskoj istoriji i kulturnoj tradiciji. Za razliku od ljudi iz Azije i Amerikanaca, za koje istorija znači nešto potpuno drugo, Evropljani su se sa stvarnošću uvek suočavali kroz razgovor sa svojom prošlošću. Prošlost za nas nije samo kulturno dobro i tradicija, već antropološki preduslov. Mi u sadašnjost prodiremo arheološki i to tako što se suočavamo sa istorijom. Prošlost je za nas način života. Evropa ima poseban odnos prema svojim gradovima, kulturnim znamenitostima i prirodnim lepotama. To je zaista ono od čega je Evropa sazdana. A tu je i njen spas.

Evropa je način života, istorijski osećaj življenja?

Da, na tome sam i insistirao u svom članku, da moramo da očuvamo različite načine života. Kada su saveznici bombardovali nemačke gradove, znali su dobro da tako ruše nemački identitet. Na isti način danas špekulanti betonom i autoputevima uništavaju italijanske prirodne lepote. Time nam ne otimaju tamo neko dobro, već i zajednički istorijski identitet.

Da li to znači da bi EU trebalo više da se posveti očuvanju razlika?

Verovatno nigde drugde u svetu kao u Evropi takav skup različitosti kultura i načina života ne čini zajedništvo do te mere opipljivim. Ranije se ono, po mom mišljenju, iskazivalo kroz ideju Rimskog carstva, a kasnije Svetog rimskog carstva. Ove celine ostavljale su netaknutima posebnosti svakog naroda. Nije lako reći kakva bi ih tvorevina danas mogla zameniti. Ali jedno je sigurno, politička građevina Evropa mora da gaji ovu svest o različitosti. Zato je trenutna kriza toliko opasna. Evropsko jedinstvo treba osmisliti kroz očuvanje različitosti. Međutim, dešava se upravo suprotno: širom Evrope zatvaraju se i finansijski uništavaju škole i univerziteti, dakle upravo one institucije koje bi trebalo da prenose našu kulturu i održavaju stalan kontakt između prošlosti i sadašnjosti. Ovome pripada i sve veća muzejalizacija prošlosti, što vidimo na primeru brojnih gradova koji se pretvaraju u istorijske zone i u kojima se njihovi stanovnici osećaju kao turisti.

Puzajuća muzejalizacija je druga strana medalje puzajućeg siromaštva?

Jasno je da nije reč o ekonomskim problemima, već o opstanku Evrope u celini, počevši sa našim odnosom prema prošlosti. Jedino mesto gde prošlost može da živi je sadašnjost. A kada sadašnjost sopstvenu prošlost više ne smatra živom, univerziteti i muzeji postaju problematični. Danas su u Evropi na delu snage koje žele da manipulišu našim identitetom tako što seku pupčanu vrpcu koja nas veže za našu prošlost. Evropa može da bude naša budućnost samo ako smo načisto sa tim da je ona pre svega i naša prošlost. A ta prošlost se sve više odstranjuje.

Sveprisutna kriza je onda izraz celovitog sistema moći koji se namerio na našu svakodnevicu?

Pojam „kriza“ postao je poštapalica moderne politike i već odavno se u svim segmentima društvenog života odomaćio kao nešto normalno. Sama reč kriza sastoji se od dva semantička korena: medicinskog koji označava tok bolesti i teološkog koji se odnosi na sudnji dan. Oba značenja danas prolaze kroz transformaciju koja ih lišava istorijskog konteksta. „Krisis“ u antičkoj medicini predstavlja ocenu doktora u ključnom trenutku o tome da li će bolesnik preživeti. Danas je kriza postala trajno stanje. Tako se ova neizvesnost odlaže u nedogled. Kada je reč o sudnjem danu situacija je ista: taj sud (ocena) ne može se odvojiti od kraja vremena. Danas se taj kraj vremena stalno pomera za neki kasniji trenutak, tako da izgledi za neku odluku postaju sve manji, a odluka odlagana u beskonačnost svodi se ni na šta.

Dužnička, budžetska, monetarna kriza EU – nikada neće prestati?

Kriza je postala instrument moći, koja služi legitimizaciji političkih i ekonomskih odluka, koje praktično obespravljuju građane i oduzimaju im bilo kakvu mogućnost odlučivanja. To se jasno vidi u Italiji. Ovde smo u ime krize oformili vladu koja je indirektno ponovo vratila Berluskonija na vlast, a koja je u potpunoj suprotnosti sa narodnom voljom. Ova vlada je isto tako nelegitimna kao i takozvani evropski ustav. Evropljani moraju da shvate da je beskonačna kriza, poput vanrednog stanja, nespojiva sa demokratijom.

Šta onda preostaje Evropi?

Prvo moramo reči „kriza“ da vratimo njeno prvobitno značenje: trenutna procena i izbor. Pa ne možemo to večno da odlažemo. Pre mnogo godina jedan visoki zvaničnik Evrope koja se upravo rađala, filozof Alexandre Kojève, izneo je stav prema kome je homo sapiens došao do kraja istorije i da sada postoje samo dva izbora: „american way of life“, što je prema Kojèveu postistorijsko vegetarijanstvo, ili japanski snobizam koji se ogleda u slavljenju praznih rituala i tradicija lišenih svakog istorijskog značaja. Verujem da bi Evropa mogla da izabere alternativu koja bi se ogledala u stvaranju kulture koje je istovremno ljudska i vitalna, jer održava dijalog sa svojom istorijom i iz nje crpi novi život.

Evropa shvaćena kao kultura a ne kao ekonomski prostor, mogla bi da pruži odgovor na krizu?

Ljudi već više od dva veka svu svoju energiju troše na ekonomiju. Mnogo toga ukazuje da ja za homo sapiensa došao trenutak u kome će se ljudsko delovanje organizovati s onu stranu ove do sada jedine dimenzije. Stara Evropa može upravo sada dati veliki doprinos budućnosti.

 
Frankfurter Allgemeine Zeitung,

Jedno mišljenje na „IN VINO VERITAS

  1. нема сумње, глобализација побеђује, људи губе… супротставити се пошасти можемо само силом, али за сада хоће да се туку само муслимани и комунисти… ако допустимо да њих победе, а бојим се да ћемо у томе још сви заједно и припомоћи, биће касно…
    блед интервју једног од умнијих, признао провокацију и ублажио ставове до непрепознатљивости… мислим, лоше нам се пише

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s