Драгослав Павков: Одговор на текст “Србијанство, тема непресушна”

 “Било како било, ”откидање” превјерених Срба, као и оних који никад нису ни били православци, али су вијековима остали Срби, и њихово калупљење у нове тзв. нације, те пујдање тако регрутованих јањичара против каура и шизматика, своје браће, се показало недовољним: Срба који себе још тако зову је остало на Хумском полуострву (Балканском, Хемском) превише и послије два успјела геноцида и једног осујећеног, и послије идеолошке дезоријентације катастрофалних посљедица изазване спрегом југословенства и комунизма.”

Прво што је проблематично у овде је то што аутор изгледа мисли како негде постоји неки “мастермајнд” који нема другог посла већ се посветио расрбљивању Срба. А истина је (што би рекао брм) – сасвим супротна).

Српска православна црква (а не неко други) је прописала да Србин може бити само православни хришћанин.

Шта је преостало онима који су се осећали као део српског народа а нису били практични верници (нису “ишли у цркву”)? Или су практиковали неку другу веру осим православне?
Претпостављам да су се мало гицали, али су на крају попустили пред “правовернима који су коначно дошли на своје” и рекли: “Па добро, ако нас Срби-православци неће – има ко хоће…”. Само ретки су остали да истрајавају, али Србе попут Иве Андрића је било непристојно и питати да ли су Срби или нешто друго; проблем је у многим анонимнима који су увређени односом дојучерашњих сународника “православних хришћана” постали прворазредни антисрби, од којих су многи постали прворазредни џелати у Јасеновцу. Није ли време да размислимо има ли нешто и “до нас”, или је сва одговорност на “њима”?
Са друге стране, СПЦ не занима прозелитизам као Римокатолике, наши попови тврде да “што виси и треба да отпадне”, док се католици боре за сваку овчицу и чувају је да не одлута.
ОК, ако је догма таква, Црква има право на њу, а оне који се с њом не слажу нико не тера да у цркву иду… Али, одакле право на кукање како нас је све мање? Дакле – ми нешто нећемо да радимо, а љутимо се на оне који хоће?! Презриво се односимо према онима који “су продали веру за вечеру” а кукамо што су престали да буду Срби а постали нешто друго?! Па побогу браћо – шта ће нам таква марва, па зар нисмо јачи ако таквих на својој страни имамо што мање?!

Наравно, питања су реторичка; није нама проблем што су они отишли (ко их јебе кад су издајници), проблем је што је њиховим одласком конкуренција постала јача! Па кад је то тако, није ли према тим људима (склоним отпадању) требало показати више разумевања, више радити са њима, помоћи им кад им је било тешко…
Знам да данашње Србенде воле да потежу црквене каноне, одлуке Васељенских сабора и остале књиге староставне као подршку својим “аргументима”, али социјални моменат је увек био одлучујући код промене вере.
Сигуран сам да нека баба из херцеговачке забити није проучавала светоотачке списе када јој је унучад умирала од глади пошто им је отац лежао у швапском затвору због шверца дувана а мајка побегла од сиротиње… Урадила је једино што је знала – отишла је код фрањеваца, целу породицу  уписала у католике и на леђа упртила врећу жита са којом су преживели зиму.
Данас, најлакше је осуђивати ту бабу која је урадила једино што јој је могло допрети до њене просте памети, тј – “издала је Православље”; али, зашто се та породица није вратила “вјери прађедовској” када је ћаћа изашао из затвора, када је грануло пролеће и када више није било опасности од глади?
Зато, јер католици помажу “своје” али их притом утерују “у вјеру” док наше попове од прилике боли патка колико ће верника бити на недељној литургији; важно да је владика прописао тарифе. И јер је тачно да су ти латински попови погани, умеју да те наруже на пасја кола – али умеју и да опросте и помогну кад си у невољи; цео свет су премрежили сиротиштима и каритативним кухињама… Убожницама и прозелитским мисијама… Док се наши кандидују за “ново лице Аудија”, а Инголштат и Волфсбург су им ближи од Пећи и Призрена.

Ово није анализа и не тврдим да је све наведено тачно; ово је оно на шта просечном Србину-лаику личе СПЦ и РКЦ. А овде (ако се не варам) и не говоримо о владикама које су одбегле у јерес нити о ученим богомољцима који су “преверили”; само да подсетим, овде су тема обични људи који су у неком периоду свог земаљског битисања одлучили да престану да се крсте и почну да се крижају, односно – клањају.

Кад смо код тих што клањају, брм је о томе нешто писао[1]… Отоманска империја је (као уосталом и сам појам империјализам који се углавном некоректно користи и злоупотребљава) нажалост велика непознаница за Србе (свих закона).
Отоманска Турска је појам меритократије као што је парадоксално и појам за корупцију; Отомани су је измислили и патентирали… У том царству вертикална проходност кадрова је била максимална, али да би човек дошао до прилике да се уопште представи ономе од кога нешто зависи – најпре је морао да подмити много људи испод њега – а како рече мудри Књаз[2] својим дипломатама у Цариграду…

Да не испадне како је српски народ у то време био народ мушких проститутки (пошто пара углавном није било), постојао је и трећи начин да се рајетин представи  отоманској хијерархији: Могао је да промени веру.
Што није тешко, довољно је изговорити шехадет у коме се каже да нема Бога осим Аллаха, а Мухамед је његов пророк и ето – Илија постаје Али, Аврам – Ибрахим, Јосиф – Јусуф… И сва врата отворена…

Дакле, социјални а не религијски или идеолошки моменат су пресудили код католичења и турчења. Зашто је тога увек било много више код “насилних Динараца” него код метиљавих и покорних Србијанаца – о томе ћемо касније.

Приметио сам да су моји задњи текстови нешто мање коментарисани него раније. Пошто сумњам да сам било кога успео да убедим у исправност својих ставова (па су људи затечени мојом памећу и немају речи), остаје да су ми текстови предугачки и нечитљиви. Због тога сам одлучио да убудуће пишем у наставцима. Дакле, наставак сутра.

---

[1] у тексту о Турској за смотане на Преврату

[2] “…Турци воле паре и дупе. Србија пара нема, а ви се снађите…”