Драгослав Павков: Наставак о „Србијанству“

„Игром историјских околности, Срби Београдског пашалука, махом Црногорци, Брђани и Херцеговци, досељени током 18. вијека, су обновили државу под називом Србија на границама Аустријског царства, док су њихови саплеменици ударили ”олтар прави на камен крвави” на границама Млетачке републике.“

 Слика

Основна интенција текста који коментаришем је да неки недовољно свесни Срби, под утицајем српских душмана свих фела несмотрено деле српство на “србијанце” и “праве Србе”. Горњи цитат илуструје како аутор види настанак модерне Србије:
Дошли неки “ Црногорци, Брђани и Херцеговци” – протерали Турке и обновили државу која је тако постала отаџбина (прћија) сваког Србина рођеног било где и било којих корена. Додуше, аутор рече да су ти “Црногорци, Брђани…” на територију тадашњег Београдског пашалука досељени у 18. веку, али не рече како се то и зашто десило; па би неко могао да помисли како су до њиховог доласка на том терену живели неки дивљи људи који нису знали шта су држава, слобода, чојство и јунаштво… А истина је нажалост сасвим супротна.

Након последњег пљачкашког похода аустријске експедиције и последње заблуде о томе како је свеједно да ли се крстимо или крижамо, Срби су у страху пред турском одмаздом за нелојалност и службу у непријатељској војсци – масовно напустили своју земљу,  прешли Дунав и Саву и населели се у пограничним подручјима Аустрије.
Па су уместо да бране своју земљу, коју су управо напустили – на себе преузели обавезу да служећи у ћесарским пуковима бране Аустрију и Хабсбурге где год ови замисле да треба. Како су се проводили користећи царске “привилегије” – описао је Црњански у “Сеобама”, али свеједно – и данас, након свих написаних књига, филмова и сваком доступне Википедије – превише “пречана” воли да мисли како су они нека врста елите у односу на “србијанце-геаке (геџоване)”.
Историчари се споре о томе да ли су Срби напустивши постојбину и отоманско царство профитирали или изгубили… Лично, мислим да су ипак профитирали – јер да не беше сеобе под Чарнојевићем,  данашња Војводина никада не би била у саставу Србије.  Али, шта се десило са земљом коју они нису могли да однесу на својим опанцима? Да ли су опустошену територију Београдског пашалука, Косова и Старе Србије населили Анадолци, Татари или Шиптари (што би било сасвим за очекивати, будући да је тадашња Турска наводно била једна ригидна исламска деспотија)? Не, пусту и празну Србију су населили “…махом Црногорци, Брђани и Херцеговци, досељени током 18. вијека” – Срби, хришћани Православне вере.

Дакле, црногорци, брђани и херцеговци у Београдски пашалук нису дошли да би дизали српске револуције и ослобађали србство од вековног ропства, већ из истих разлога због којих су њихови земљаци двестотинак година касније у “осмој офанзиви” населили имања протераних фолксдојчера:
Много празне обрадиве земље, близина Европе (више због трговине него због позоришта и споменика културе) и много вероватније преживљавање него што је то био случај у земљама где се живело по канону Леке Дукађинија. И не мање важно – јесу ли након стотинак година, између одласка староседелаца и почетка “реконквисте Србије” “… Црногорци, Брђани и Херцеговци” и даље остали то, или су постали исто што и њихови претходници на тим територијама – турска раја?
Јер овде (случајно или намерно – али у сваком случају погрешно) се замењују тезе; одласком Срба са простора Београдског пашалука није се променио закон, променила се само раја. Отишли Срби а дошли други Срби… Што се Турака тиче – раја је заменила рају.
Ма колико да неко воли да размишља на тај начин – није сваки Турчин на рамену носио по један зашиљени колац и освртао се около све тражећи неког Србина да га набоде; Отоманском султану су првенствено две ствари биле приоритет: Мир унутар граница Царства и редовна наплата пореза. Тако да је Турцима било сасвим свеједно ко плаћа порез ако га плаћа у миру и редовно. Да је било ко од “…Црногораца, Брђана и Херцеговаца” насељених у Београдски пашалук само покушао да србује или недајбоже да избегава плаћање – брзо би завршио каријеру. Колико је Османлијама харач био важан, лако је закључити из чињенице да је  убирање пореза одредбама Свиштовског мира из 1791. године било препуштено изабраним (али и од Турака одобреним) кнезовима и обор-кнезовима. Дакле, новодошли Срби су (као и њихови претходници) имали слободу локалне самоуправе, суђења у ситнијим кривичним делима и српско-српским парницама – једино су морали признавати врховну власт (и част) муслимана (Турака) и редовно плаћати прописане дажбине. Што ће коначно рећи – нису  “… Црногорци, Брђани и Херцеговци” који су у Београдском пашалуку заменили одбеглу рају били ништа мања раја од претходника; једноставно – у потрази за бољим животом запосели су напуштене њиве и утрине које су једни почели да обрађују, други су наставили да се баве оним чиме су се бавили и у “старом крају” –  сточарством и трговином, хајдуковањем и одметништвом. А неки су богме и легли на руду Турцима, поставши “власт” и проводећи вољу и законе правих господара. 
Ове миграције су истовремено и један од разлога за препуштање Косовског вилајета Арнаутима; плодне долине река и пуста поља у косовском поморављу па и камен-темељац српске митологије –поље Косово, након одласка хришћанског становништва – населили су сточари Арнаути који су се само скотрљали са околних планина.

Али, у раздобљу од једног века и ситуација у Пашалуку се променила на горе према ћафирима.
Порта,  изложена све чешћим атацима на периферију царства, побунама јањичара и ојачалих бегова, и сличним унутарполитичким проблемима – власт у Београдском пашалуку препушта четворици дахија од централне власти одметнутим јањичарима. Који су у зиму 1804. године, видећи да се раја комеша под утицајем вести о турским невољама – одлучише да исту обезглаве и дословно – обезглавивши народне прваке у познатој “сечи кнезова”. Како рече народни певач:

“… ту кнезови нису ради кавзи

нит’ су ради Турци изјелице,

ал’ је рада сиротиња раја

која глоба плаћати не може,

нит’ трпјети турскога зулума…”

на устанак против дахија се нису дигли никакви “…Црногорци, Брђани и Херцеговци”.  Кнезовима  под турском влашћу није фалило ништа. Али је фалило “сиротињи раји” која је пиштала под терором и кулуком. Тек када су дахије почеле да секу кнезове, ови “…Црногорци, Брђани и Херцеговци” су видели да је ђаво однео шалу и да се треба дизати на оружје.

 (Као што београдском кнезу Милошевићу двеста година касније ни мало није сметало да донесе одлуку о сарадњи са хашким трибуналом мислећи да ће се овај задовољити Драженом  Ердемовићем; а када је дошао ред на њега – онда је кренуо у љути бој и суд коме се обавезао на сарадњу почео називати лажним и неправедним.)

Али ни то дизање на устанак није протекло без типичних српских смицалица; најпре – нико од кнезова који су претекли београдским џелатима није хтео да се прихвати дужности вожда – устаничког вође. Сви “угледни” Срби су се извлачили од те “части” изговорима типа: “Ја сам домаћин човек а ту треба ратник… Еве га Станоје (Главаш) на пример…”, избегавајући да кажу прави разлог …  Устанак против султана никоме није падао на памет; онај ко би се дигао против Порте како год да се цела фртутма заврши – остао би без главе.  Турци једноставно нису смели дозволити лош преседан. Зато су “угледници” на једвите јаде успели да наговоре Георгија Петровића – необузданог и јатагану склоног накупца живе марве из Тополе да се прихвати вождовске части. Неко на збору у Орашцу чак и рече да је њему лако, не би му било први пут да бега ни у хајдуке ни у фрајкор… Једино што се тај разлог за баш његов избор нетрагом изгубио у лагумима српско/србске митологије.

Како било да било, Карађорђе – тај преки ратник који је често знао да скреше кубуру у момка који је ‘арчио џебану гађајући ‘тице, да обеси рођеног брата и убије рођеног оца – био је вожд кога господари попут Јакова Ненадовића, Младена Миловановића, Миленка Стојковића или првог такмаца у  јунаштву – презимењака Хајдук-Вељка – нису зарезивали ни за суву шљиву.
Тако се десило да су Совјет и његов попечитељ војинства господар Младен ‘ладно одбили вождово наређење да се пред надирућом царском ордијом повуку у планине и гудуре где турска нога ионако није крочила пола миленијума. Таман посла да ће нове спахије и господари (српско племство у покушају)  напустити на нож и шкргут зуба заробљене магазе, ханове, њиве и ливаде… Један од њих, господар Миленко Стојковић је са собом поред живе и здраве супруге, водио и харем састављен од покрштених була.
Као што је познато, устаничке војске су убрзо разбијене и пред војском крвавог Сулејман паше Скопљака оно што је преостало – спас је потражило у Аустрији, где су их чекали сународници које је иста судбина снашла стотинак година раније. До тада непобедиви устаници, учесници српске револуције коју многи стављају у исту раван са револуцијама Американаца и Француза (на какву су се Мађари одлучили тек пола века касније) смештени су у земунски контумац (карантин) одакле су вожда Карађорђа, све до прогонства у Русију с времена на време изводили и као медведа водили по Земуну да би сопственој јавности показали како пролазе они који одлуче да се побуне против (било ког) цара. Прогонством Карађорђа и његових војвода завршен је Први српски устанак. У опустелом Београдском пашалуку један војвода је остао да чека осветничку војску Сулејманпашину: Милош Обреновић .
Један од највећих јунака устанка, човек који се мудрошћу и јунаштвом а не рођачко-земљачким везама наметнуо за војводу пореклом јесте из старе Херцеговине из села Бањана. Његова баба се наводно век раније доселила у Таково па не знам спада ли и он у “… Црногорце, Брђане и Херцеговце” који су отерали Турке и васпоставили нову државу Срба – Србију. Али, чињеница је да баш тај Милош у колективној српској перцепцији слови за протосрбијанца; о њему у следећем наставку.

9 mišljenja na „Драгослав Павков: Наставак о „Србијанству“

  1. Кнезовима под турском влашћу није фалило ништа. Али је фалило “сиротињи раји” која је пиштала под терором и кулуком.

    Koliko je meni poznato stav istoričara je da po pitanju ovoga i narodni pesnik baš i nije u pravu, odnosni istorijske činjenice stoje malo drugačije. Upravo su knezovi, kao svojevrsna srpska protoburžoazija u nastajanju, bili za ustanak, raji do kavge do kavge nikada nije bilo. Baš zato se i povlače te paralele sa francuskom revolucijom.
    Izuzimajuči to, ostalo je prilično korektan opis tih dešavanja.

    Nego, nešto drugo mene čudi. Oko čega se vas dvojica u stvari raspravljate? Neime, evo pratim vašu prepisku i nije mi jasno gde je tačka „sukoba“ (ok, ovo je malo preoštra reč). Po meni obojica ste u velikoj meri u pravu, samo što pričate o različitim stvarima ili u slučajevima kada pričate o istom, sgledavate stvari iz različitih uglova.
    Dakle, ako smem da iskažem svoje mišljenje, ne sukob već sinteza vaših stavova bi bila prava stvar 😉

    pozdrav

    Sviđa mi se

    • @vrabac
      „ne sukob već sinteza vaših stavova bi bila prava stvar“
      Из твојих уста у божије уши… Али, видећемо на шта ће изаћи до краја 🙂

      Sviđa mi se

    • Спремих коментар, па видех суштину у првом, нема везе. Каже:

      „Кнезовима под турском влашћу није фалило ништа“.

      Да кнезовима није фалино ништа – глава у сечи кнезова је ваљда ситница – Србија данас не би постојала.

      Класна подела, која је Србима углавила у свест да Народ није ништа осим раје, убија нас, систематски, ситним везом.

      Најпре:

      “… ту кнезови нису ради кавзи
      нит’ су ради Турци изјелице,
      ал’ је рада сиротиња раја
      која глоба плаћати не може,
      нит’ трпјети турскога зулума…”

      Па онда:

      „Поћи ћемо из нашега града
      Кроз нашије седамн’ест нахија,
      Исјећ’ ћемо све Српске кнезове,
      Све кнезове, Српске поглавице,;
      И кметове, што су за потребе,
      И попове Српске учитеље,
      Само луду ђецу оставити,
      Луду ђецу од седам година,
      Пак ће она права бити раја,
      И добро ће Турке послужити.“

      Contadictio in adjecto.

      Sviđa mi se

      • Кнезовима све до почетка сече кнезова није фалило ништа. Ви наравно, имате право да народне прваке из тог времена (понављам: Изабране уз сагласност Турака) доживљавате као српску елиту и оно најбоље што је српство у то доба могло да избаци на површину; ја када размишљам о господар – Јакову, господар – Младену, Миленку Стојковићу, пред очима имам Душана Михајловића, Млађана Динкића и Чеду Јовановића. Прва тројица су били добри Порти, потоњи су играчи Брисела и Вашингтона… Нико од њих са српским народом нема никакве везе, осим што су сви рођени као Срби; сваки од наведених сопствени народ дубоко презире, а онај ко презире рођаке нема право да се назове елитом, чак ни поспрдно. Друга прича је што „сиротиња раја“ тада а ни данас није способна да препозна пријатеље, подржи их и попне се на зелену грану; због тога и јесте раја… Да је друкчије – одавно бисмо били нација попут рецимо – немачке у којој председник подноси оставку због новинског текста и то нико не доживљава као смак света, држава наставља да функционише са његовим замеником, он пише мемоаре, вози бајс… Код нас се судбина „нације“ везује за одређене личности, сви грађани су њихови таоци, ако пропадају они – пропада и држава (нација). Зато сте у праву: Народ и није ништа осим раје. Никакве разлике између псеудоелите (која је увек у служби страног интереса или сопственог благоутробија – па је стога „псеудо…“) и раје (која је по дефиницији туђе робље – иначе не би била „раја“ него нација) нема. Да има, не бисмо ми овакве разговоре ни водили – 200 година након Српске револуције. Шта је касирка која ради за 200 евара месечно у мега, гига, терамаркету а неописиво је срећна што има три слободна дана месечно? Шта је контролор паркинг-сервиса (осим што је власт) до земље понизан и до гроба захвалан ономе ко га је запослио и привезао уз државне јасле? Онај ко нема потребу да се побуни и затражи да му се испоштује макар минимум из уговора о раду није слободан грађанин него РАЈА.
        Дакле, устанак је почео када су „угледни Срби“ преплашили, напумпали и узбунили рају, али ни ту нису одиграли мушки већ је свако калкулисао и покушавао да испадне паметан:

        „…нико од кнезова који су претекли београдским џелатима није хтео да се прихвати дужности вожда – устаничког вође. Сви “угледни” Срби су се извлачили од те “части” изговорима типа: “Ја сам домаћин човек а ту треба ратник… Еве га Станоје (Главаш) на пример…”, избегавајући да кажу прави разлог … Устанак против султана никоме није падао на памет; онај ко би се дигао против Порте како год да се цела фртутма заврши – остао би без главе. Турци једноставно нису смели дозволити лош преседан. Зато су “угледници” на једвите јаде успели да наговоре Георгија Петровића – необузданог и јатагану склоног накупца живе марве из Тополе да се прихвати вождовске части. Неко на збору у Орашцу чак и рече да је њему лако, не би му било први пут да бега ни у хајдуке ни у фрајкор… Једино што се тај разлог за баш његов избор нетрагом изгубио у лагумима српско/србске митологије.“

        Историја се поновила сваки пут када је раја имала могућност да погреши у избору вође: Ако се бира између лаког (али сумњивог) и тешког (али у перспективи исправног) – увек се изабере лако. Као курва о поштењу, ја ћу опет о рату…

        Сваки пут кад су Срби бирали команданта или командира – изабрали су највећу будалу. Притом, ни у ком случају нису имали намеру да га слушају, тачније – намеравали су да га слушају само ако им се наредбе таквог вође свиђају; изабрали су га јер је гласан (линија мањег отпора, „паметнији попушта“…) и из другог важнијег разлога: Ако крене по злу, ако постане густо – одбиће му наређење јер је општепознато да га издаје будала. Тако се десило да Милана Мартића у августу ’95. нико није послушао када је наредио да се поседају резервни положаји, али су га сви к’о један послушали када је наредио евакуацију. Оно што је на први поглед очигледно никад и није било спорно: Мартић је будала и послужио је као (бес)корисни идиот сваком ко се о њега очешао. Али, да су будале и сви они који су га из другог покушаја и без гласа протеста (река’ Ћаћа) „изабрали“ изгледа да још није најјасније.

        Sviđa mi se

  2. Постоји значајна разлика између данашњих и некадашњих кнезова – некад је постојала мушка солидарност.

    „Шта је касирка која ради за 200 евара месечно у мега, гига, терамаркету а неописиво је срећна што има три слободна дана месечно? Шта је контролор паркинг-сервиса (осим што је власт) до земље понизан и до гроба захвалан ономе ко га је запослио и привезао уз државне јасле?“

    Хијерархијски систем има јаке везе са солидарношћу.

    Наградно питање – какве везе има касиркиних двеста евра са ропским статусом ђетета од седам лета – паркинг сервисера?

    Има. Двеста њених евра је цена одузимања људског ресурса – моћи – паркинг сервисеру, и давање истог Делеизу. Немоћни сервисер нема ни појма са каквом то хијерархијом да се солидарише.

    Sviđa mi se

    • „Немоћни сервисер нема ни појма са каквом то хијерархијом да се солидарише.“

      Солидарише се са најметнутим мејнстримом да не постоје мушка и женска занимања, да је све унисекс, да је анахроно и превазиђено, друштвено неприхватљиво и политички некоректно питати зашто се затварају само погони где раде ИСКЉУЧИВО МУШКАРЦИ (ливнице и топионице, рудници, ИМТ, ИМР, ФОБ, грађевинска оператива…)док држава нарочиту бригу води и субвенциопнише места где за рад пол није битан, или чисто „женске“ забране. Па смо тако лако дошли у ситуацију да нам привреда (оно где се привређује, производи, зарађује…) не треба, али нам јако требају школе препуне маминих и татиних ћерки и синова којима школе нису место где се деца образују већ место где они зарађују. Судови у којима се не дели правда, већ се чува наопак и накарадан систем вредности… органи управе где начелници углавном јесу мушки говнари, али су у огромној већини запослене жене; које након радног времена иду кући да чантрају незапосленим и неспособним мужевима јер су кћери за школу обукли плаву мајицу, а сарме им се приликом сипања из лонца у тањир распадају…
      У томе има и те како система, о томе сам већ (превише, али мораћу опет 🙂 ) писао. Форсирајући запошљавање жена, држава изиграва модерност и „прихватање европских вредности, на њихов рачун се гребе од донатора и анестезира сопствену јавност отупљујући оштрицу евентуалних протеста. Нудећи „разлоге“ за такву политику типа:
      – Добро је да макар жена ради,
      – боље и минималац него ништа, многи са „бироа“ и такав посао једва чекају,
      – мора се од нечега живети и
      – добро је док не туку.
      А „сиротиња раја“ из претходног поста леже на руду уместо да се запита:
      – Зар не би било боље да моја жена код куће кува, пере, риба, штрика и васпитава децу уместо што ради за бедну лову, децу нам васпитавају мрзовољне, незадовољ(е)не и надркане теткице из забавишта и улица на којој углавном обитавају док ја тражим посао на нечијој бауштели, а она на „радној акцији“, у време које би јој требало бити плаћено као прековремени рад, пере и риба Матијевићеву месницу? Зар не бих у тој месници могао да радим ја, квалификације су нам сличне – ја сам тесар, а она је дактилографкиња – ни једно од нас нема благе везе са транжирањем и продајом меса?! Једино, Матијевић више воли њу; ја му не бих радио за 21000рсд уз обавезу да након дизања плате три хиљаде „у кешу“ вратим пословођи.

      Али, да би се таква питања уопште постављала, раја би морала да одустане од статуса раје и потруди се да макар почне да личи на нацију. Јер за разлику од турског вакта – данас и покорну главу сабља сече. Итекако.

      Sviđa mi se

  3. Хиерархијски систем у овом случају нема никакве везе са солидарношћу, већ представља модус операнди сваке православне државе. Православље не тежи да човека уздингне ка Богу, већ да Бога приближи људима, то јест да га „обожи“. Овај принцип „спуштања“ раја на земљу, то јест претварања Земље у Рај, тежи да створи благостање и сигурност. Како у Православљу, држава и црква су једно, ово значи да држава тежи да створи рај тамо где је присутна, што доводи до тога да свако ко ради за државу је заправо у рају. Или да упорстим тотално, за сваку Православну државу, Рај је једнако БУЏЕТ.

    Sviđa mi se

  4. Povratni ping: КНЕЗОВИ РАДИ КАВЗИ: ДРУГИ ОДГОВОР ПАВКОВУ | P R E V R A T

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s