Драган Томић: Паламудија

 

Оно шта је писац заправо хтео да каже, јесте да прихватање западних вредности доводи до тога да се Срби мало јебу и да нема беба те да они због тога изумиру

Слика 

 

 Лутајући беспућима СрБског интернета, налетех на интересантан текстић на “НС”. Обрадовао сам се наслову, који у себи има реч чудо али читајући га, схватио сам да је аутор нагазио на истину а да тога није ни свестан.

Он наиме тврди да је ЧУДО основа Српске али и Словенске духовности и суштина поимања постојања. Постојање је чудо, по аутору. А ако је постојање све онда значи да је и све чудо. Но проблем настаје у чуду јер чудо у суштини је нешто не објашњиво, не појамно, не разумљиво што аутоматски води до тога да ако је постојање све, онда значи да је све необјашњиво и не разумљиво. Дакле све је непојамно, по аутору.

Када ме је попустио стомачни грч од смејања, јер аутор опсиује нешто што не разуме на начин као да га разуме, чиме анулира сопствену премису да је све неразумљиво, поставио сам себи питање како је он научио да чита и пише, ако упорно тврди са 60 година да је све неразумљиво.
Која је потреба да се научи било шта, па и слова ако је све унапред предодређено да буде чудо. И онда ми је синуло-па он је сам по себи чудо. Он пише о нечему што не зна шта је, описује га прецизно и на крају закључује да не зна зашто је писао.

Додао бих да он уствари је изненађен да је у опште написао нешто, да је зачуђен што зна да пише.

Текст о чуду, јесте расправа о два концепта гледања на свет, Српско Словенском-чуду и Западном масонском које не верује у чуда већ у конструкт. СловеноСрбин верује у Бога и чудо, док Масон са Запада верује у Архитекту и знање. Аутор онда наставља да се љути на Масона са Запада што није успео да одгонетне чудо, што он чудо погани својим знањем и да коначно, Масон са Запада није дорастао ЧУДУ које он, као Словено Србин у потпуности схвата и разуме.

У том моменту ми је дошло да отерам и чудака и масона у три пизде материне јер су ми обојца изгледали као комплетни лудаци ал, о проклета врућино, није ми се радило ништа (бес)корисно те сам наставио да читам текст. Ту се онда појављује масонска држава, супермен,бетмен, розенкројцер па мега барабе па онда хероји који су шизофрени и који крију идентитет док су наши хероји сасвим уобичајени и то не раде, па онда је ишла жалопојка о томе како је Србија у раљама масонерије и како је наше напуштање чуда основни узрок наше пропасти. На крају следи ода о рађању и мени је одмах све постало јасно.

Оно шта је писац заправо хтео да каже, јесте да прихватање западних вредности доводи до тога да се Срби мало јебу и да нема беба те да они због тога изумиру. Да Срби не знају за кондом и пилулу било би више Срба и Србија би имала шансу. Или да сведем тотално, знање и сазнање је зло док је не знање добро. Па реци ти мени човече, што си ишао у школу ако ти је циљ био да не знаш ништа и да се чудиш свему? Зашто у опште имаш потребу да разумеш било шта када се разума грозиш?

Овај моменат беса, кратко је трајао јер одмах по напуштању овог текста, налетео сам на текстове о “скандалу” са пријемним испитима. И опет провиђење. Па “скандал” није ништа друго до друго име за чудо. Види ти њега, па он ипак има поенту. Наставио сам да читам текст и дошао до велелепне мисли која закључује да ми не треба да носимо повез на очима и да рукама пипамо делове слона како би, пошто га пипнемо скроз схватили да је то што пипамо слон.

Јебо те Дамбо, е нећеш га мајци.

Како сам банован са новог стандарда, нисам могао да му одговорим директно али сам се до суза насмејао коментарима.

Оно шта овај човек предлаже, јесте да ако смо у мраку штале, са вером у Бога ухватимо краву и да је у жељи за мелком, помуземо. Проблем је у томе што крава као животиња долази у мушком и женском роду. Прц, шта сад! Ако је то мекано што држимо у мраку виме краве добро је али шта ако су то муда од бика? У првом случају, изаћићемо из штале са млеком док у другом бићемо изнети са утиснутим папком у челу. Штала је тако грдно судилиште и чудо је ако преживимо. Додуше то судилиште се отклања тако што се уведе струја и онда се зна шта је виме а шта су муда ал онда нема чуда и нема суда. А без чуда ми не можемо да постојимо и нисмо Срби ако се не чудимо.

Врло брзо сам схватио да ме овај текст баца у имбецилна размишљања те сам одспавао једно три чуке, сморен због врућине. Но копкао ме је чак и док сам балавио јастук на плус 37 степени моје собе.

Сада је Бог послао кишу ( а не циклон над Енглеском који усисава ваздух са Медитерана који онда се нагло хлади и ослобађа енергију у виду кише) па могу да наставим са писанијем. А сад озбиљно, без идиотлука.

Оно шта је написано у овом тексту је суштина. Суштина Србије није не знање, већ одбијање да се сазна. Та потреба да се не зна, рађа, парадоксално, знање, знање како да се ништа не сазна.
Тада не знање постаје моћ и та моћ се чува знањем о томе како да се не знање одржи. Моћ “тајне” јесте тада практично не ограничена и она сама себе увећава, јер је лака. Не треба ти никакав напор, не треба ти жртва, не треба ти никакво улагање да би био моћан. Што више не знаш, моћнији си. Сигурнији.

Темељ моћи у Србији је незнање и основа сигурности сваког ко пожели да буде моћан. И та линија се вуче од Милоша Обреновића који није умео да чита и пише. Онда се преноси на Карађорђевиће који у жељи да надмаше Обреновиће су масовно елитизовали науку и знање, безумно товећи Србију “модерностима”, сумануто тако да је модернизација као процес, од тог кљукања угушила Србију и уместо да је нахрани. Карађорђевићи су били ти који су скренули развој националне мисли, уводећи пансловенизам и устројили Србију као пијемонт а не као националну државу. Карађорђевићи су слепо инсистирали на Југославији, кријући злочине будуће браће и конституишући државу од непријатеља.

Све ово је урађено са слепом вером у чудо да ће све то некако “лећи на своје” на крају. Крај је дошао и ми лежимо, два метра под земљом. Сав напор уложен у не знање се исплати и сада смо у чуду како то.

Е па зато.

Држава Србија грађена је са незнањем, пажљиво и мукотрпно. Много је енергије уложено у хватање зјала, у намери да се створи чудо. Чудо је била Србија,чудо је била Краљевина Југославија а тек СФРЈ је била чудо и Србија под санкцијама је била чудо, и НАТО бомбардовање је било чудо, када су нас чудима гађали а ми чудима се бранили. Те Теслино тајно оружије, те пахуља, те свети дух, те курац те палац. И Ђинђић је био чудо и онда су га чудом убили из чудних разлога. Све је чудо. Од небеског народа до избегличких збегова, све је то мистериозни пут чуда које се непојамно ваља кроз време и простор.

Наша нада је обележена молитвом наши порази клетвом. И једну и другу прати слепа вера у чудо да ће ипак ствари испасти онако како их ми не видимо и не разумемо.

Да ли је грубо рећи да су све елите у Србији заправо састављене од будала? Ако је темељ не знање, други одговор не постоји.

Основна каркатеристика будале, јесте да она константно тежи да своје не знање прикрије бескрајним описивањем, блебетањем то јест да она бежи у комплексност како би у том лавиринту само обмане обманула прво себе, а онда из те обмане то јест лажи коју усваја као иситину, добила самопоуздање и са тим саомпоуздањем уверљиво, наставила да лаже људе око себе.

И гле чуда, погледајмо школство у Србији. Карактерише га широко образовање, дакле много блебетања и теоретисања а мало праксе. Генерално образовање у Србији производи више апстракта него нечег конкретног, примењивог. Међутим то знање када се примени у свету где се цени знање, даје веома добре резултате. Зашто онда у Србији, која производи учене људе, знање се тако мало цени и не дозвољава му се да буде употребљено на сврсисходан начин? То јест зашто Србија нема користи од својих паметних глава? Зар није то глупо? Јесте.

Ако је укупни резултат глупост, сваки корак који доводи до тог резултата, ма колико интелигентан био, је узалудан јер служи глупости.

Разлика између глупог резултата и паметног напора да се до њега дође јесте чудо.

Чудо није рационална категорија, већ је непозната. Вера у чудо јесте вера у сопствену ништавност јер ми нисмо дорасли чуду. Стога ми се чуда плашимо и због тог страха ми га поштујемо. Ми обожавамо чудо јер обожавамо страх.
Страхопоштовање тада рађа понизност коју ми тумачимо као доброту.

Ми смо тако добар народ који верује у чуда. Зато све лоше што нам се дешава јесте напор зла које тежи да превлада добро и то је нормално је зло никада не напада зло него само добро и што нас више и жешће напада то смо ми бољи.

Биће ипак пријатељу, да није у питању доброта, већ незнање које се чува глупошћу.

2 mišljenja na „Драган Томић: Паламудија

  1. Знање је моћ, сујета је сурогат.

    Его се брани игноранцијом, када разум закључи да је знање или моћ недоступно. Као што је женина супарница увек „ружнија“ од ње.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s