Ласло Варга (СВМ) је својевремено изјавио како су учесници окупационих власти током Другог светског рата вршили своју законску обавезу служећи легално постојећој власти, а за Иштвана Пастора (данашњег шефа СВМ и некадашњег члана СК АПВ) је тај режим вршио суверенитет и учешће у њему је било законито.
позивање на „дух толеранције“ и „међусобно поштовање“ уз погрешно утврђене чињенице у Декларацији, све изгледа као плод трулог компромиса ради очајне наде у фамозни датум почетка преговора са ЕУ
Иза свега се ваља ревизија историје Другог светског рата у проширеној Немачкој званој ЕУ, где је Дан победе над фашизмом и нацизмом већ заклоњен Даном Европе.
У покушају да добију датум почетка преговора о приступању Србије ЕУ, власти Србије су подишле интересима националистичке Мађарске. Ради тога је Скупштина Р. Србије усвојила Декларацију о осуди злочина над Мађарима 1944-1945. године. Злочини над свима осталима, па и према Србима, поменути су тек успут. Злочини комунистичких терориста приписани су држави.
На жалост, покушај помирења српског и мађарског народа у јуну 2013. године је извршен на погрешним претпоставкама.
Уместо комунистичког терора осуђено је „колективно кажњавање“. Комунистичка освета је представљена као врста кривичне санкције државе, терористички акт је декларисан као кривично-правно начело, а злочину је дат карактер казне.
Творац Декларације навео је да су злочини 1944-1945. године вршени над „одређеним бројем грађана“. Пошто је усвојио став о питању колективне одговорности, право је питање: зашто су овом декларацијом, такође колективно, експлицитно осуђени само акти против цивилног становништва мађарске националности? Зашто нису осуђени и остали акти насиља, према свим осталим грађанима, енумеративно наводећи сваку од њих?
Зашто се нигде у Декларацији не помиње да је злочине над мађарским цивилним становништвом вршила комунистичка, декларисано револуционарна и терористичка власт Јосипа Броза? У њој се не помиње кључна улога војне управе Брозових наоружаних трупа под руководством генерала Ивана Рукавине (војвођански Мађари морају знати да је овај човек био један од оснивача савремене Хрватске народне странке).
Зашто се не помиње да је иста управа извршила додатну неправду над Буњевцима, уписујући их у матичне евиденције као Хрвате?
Животни пут и дела овог човека доказују да се целокупним својим животним радом, а нарочито у Бачкој бавио спровођењем хрватске националистичке политике под маском комунизма. И Буњевци су грађани Р. Србије, и баш као Срби, Мађари и остали грађани Србије, од стране исте терористичке револуционарне војне управе, без одговарајуће обуке и наоружања, послати су да их војно нестручна лица као глинене голубове баце у борбу против сила Осовине на Сремском фронту 1944-1945. године.
Зар све то није део „пуне истине“ о којој говори трећи став преамбуле Декларације?
Зашто се „све остале невине жртве, током и након Другог светског рата на подручју Војводине“ у Декларацији помињу тек као прирепак комунистичких жртава мађарске националне мањине, како је прописано у члану 4. Декларације?
Зашто Р. Србија сматра да су гнусна дела противзаконите војне управе титоваца „одлуке државних органа“ (став 2 преамбуле)? Зашто, противно историјској истини сматра да су она заснована на принципу колективне одговорности, када су комунисти непрекидно сва своја недела заснивали изричито спроводећи начело револуционарног терора над свим физичким и правним лицима, сатирући појединце и друштвене групе које су им се нашле на путу у циљу уништења класно непријатељске друштвене групе?
Актуелна власт у Србији је свесна ужасне економске, безбедносне и социјалне ситуације. О њој је потпредседник Владе говорио пар пута у Скупштини и пред новинарима, објашњавајући мотивацију Владе за непопуларне политичке потезе. И без његовог објашњења знамо да је „Бог високо, а Русија далеко“.
Разумемо и да је немогуће предузимати непопуларне потезе у унутрашњој политици и истовремено водити спољну политику непопуларну у иностранству.
Могуће је да се криминална инсталација „европске регије“ у нашој Војводини не може искоренити без политичког савеза са партијама националних мањина и да је у том подухвату важна подршка њихових матичних држава.
Међутим, сећамо се како је Винстон Черчил на време схватио да је велика грешка толерисање нацизма и фашизма из страха од бољшевичке немани. Јесу силе Западне демократије тридесетих година XX века дозволиле да се Хитлерова Немачка наоружа, да прогута Чехословачку и Аустрију (а немачка савезница Трансилванију) у варљивој нади да ће бити одржан европски и светски мир. Да ли Србија данас чини слично срљајући у евроатлантски свет „широм затворених очију“, надајући се коначном миру са силама које су је читав век сатирале? Не реторика, већ дела евроатлантског света показују како се мало тога променило.
„Утврђење пуне историјске и кривично-правне истине“ није могуће ако се врши кроз преломљено стакло. У овом случају је то теза о примени начела колективне кривице према мањинама на територији Србије.
Поменуо сам да су комунисти своја злодела заснивали на јавно прокламованом начелу револуционарног терора. Њихов доктринарни став је био да су друштвени (историјски, економски и политички) субјети колективитети, а појединци тек извршитељи воље колективитета. То су симплификовали ставом: „Друштвено биће одређује свест“. Комунистички злочини су последица примене начела револуционарног терора. Ако су комунисти уопште имали у виду примену (средњовековног) кривично-правног начела колективне кривице – оно је примењено акцесорно, као посебно начело у односу на начело револуционарног терора. Пошто ни промотери схватања о неправедности колективне кривице према мађарској мањини 1944-1945. године њега не изводе из поменутог основног начела којим су се комунисти обрачунавали са непријатељима, то може да значи само једно – ради се о накнадној, данашњој конструкцији.
Уосталом, зар Брозови комунисти нису спровели и своју освету над српским народом због свог става о „великосрпској хегемонији“? Десетине хиљада Срба је страдало због тога, па наша Скупштина није донела никакву декларацију којом би изричито осудила злочине над народом чија је ово држава.
Насупрот томе, кривично-правни појам кривице укључује објективни и субјективни однос учиниоца према кривичном делу. Виност, као једини субјективни, и низ објективних елемената чине општи појам кривичног дела. Сви општи елементи кривичног дела морају бити утврђени и подведени под законски опис бића сваког конкретног кривичног дела у поступку који се окончава правоснажном судском одлуком о кривици и одговорности. Питање одговорности за кривично дело правосуђе ограничава на починиоца, осим у ретким изузецима (одговорност за малолетнике и сл). Кривица и одговорност нису исто, мада су по правилу крива лица и одговорна.
Услед своје корпоративне и насилничке природе, која не поштује субјективитет појединца, тоталитаризам инструментализује појединца у вршењу својих злочиначких дела, тако да је одувек био проблем утврдити виност починилаца злочина у тоталитарном управном апарату, пошто антисубјективни поредак не мари за сагласност појединачних воља о учешћу у политичкој вољи власти.
Већ смо доживели да нам, у вези одговорности припадника немачке мањине, Рудолф Вајс изнесе тезу о ванредним извињавним околностима која се тичу неодољивог страха Немаца од смртне казне за супротстављање Хитлеровој политици. Али, пример Вилија Бранта, који се још као омладинац с пушком у руци борио против Хитлера у Шпанији, доказује да ове мане воље нису биле неодољиве.
Хвала Богу, Декларација раздваја историјски од кривично-правног појма кривице, а не дотиче се политичког и филозофског појма кривице (ст. 2 преамбуле Декларације). Невоља је то што је осуда злочина садржана у Декларацији обухватила као битну само једну националну мањину Србије, а све остале грађане помиње тек узгред, у чл. 5.
Срамота је што се злодело војног крила комунистичких терориста приписује држави, иако је творац Декларације морао знати да је, непосредно пред извршење односних злочина, ова терористичка организација најпре укинула све прописе и институције правне државе проглашавајући свој шумски сабор за врховно законодавно тело.
Посебан проблем је бркање појма кривице с појмом виности захваљујући савременој реформи домаћег кривичног законодавства.
Комунистички теористи су извршили освету над делом мађарске националне мањине на простору Војводине где је власт Краљевине Мађарске вршила злочине над српским цивилним становништвом. Кривица је проблем и општег и посебног кривичног права. Комунистичка освета је злочин, није државно „колективно кажњавање“
Мотив за злочиначке акте према мађарским цивилима по ослобођењу Бачке је био освета. Највише цивила мађарске националности 1944. је страдало управо у срединама где су злочини мађарских окупатора према Србима 1942. године били најбројнији. Зашто освета? Зато што су рације и своја злодела мађарски окупатори правдали неутрализовањем дејства наоружаних комуниста у Бачкој. Освета је елемент конкретних кривичних дела који утиче на њихову квалификацију и облик, и/или одређивање висине и вид кривичне санкције. Без обзира што су својим актима комунисти дали правну форму, они остају злочини. Освета је мотив чињења кривичног дела, елемент квалификације и одређивања облика кривичног дела, отежавајућа околност. Освета никако не представља примену принципа колективне кривице да би из ње био извођен принцип колективне одговорности или кажњавања. Ако је ово суштински кривично-правни проблем, додатни проблем је бркање злочиначког акта комунистичког беспоретка са актом кривичне санкције коју врши држава. Међутим, сви они који су усвојили правно немогућ став да је комунистички злочин према мађарким цивилима био акт санкције за колективну кривицу етничке групе, поздравили су доношење Декларације.
Постоји још један веома значајан криминалистички проблем, који се никако не помиње. Окупатор је бежећи пред Црвеном армијом са територије Војводине уништио највећи број доказа о извршиоцима кривичних дела током окупације и самим кривичним делима. Операција прикривања немачких и мађарских окупатора је била тако темељна да веома често није било могуће ни наћи тачне и потпуне податке о припадницима организација и појединаца који су у окупацији активно учествовали. Ни Брозови комунисти нису за собом остављали трагове.
Сво ово уклањање доказног материјала је после више од пола века дало простор данашњим манипулаторима да тезу о неправедности колективне кривице упорно оправдавају ставом о кажњавању оних чија кривица није утврђена појединачном одлуком у судском поступку. Упорно се игнорише основно: Освета је злочин, а не казна. Хајде зато да видимо како је недавно прошао један злочинац о чијим окупационим злочинима су постојали докази и индивидуална правоснажна осуђујућа пресуда Суда у Новом Саду.
Неспорно је да је Шандор Кепиро учествовао у Новосадској рацији 1942. године. Пред Судом у Новом Саду су својевремено иступали сведоци који су видели и чули како је он издавао наређења за убијање цивила која су одмах извршена. Њихова сведочанства су сачувана. Међутим, Суд савремене Р. Мађарске ова сведочења уопште није узео у обзир. Није позвао ни једно стручно лице из Војводине да вештачи у поступку против Кепира, нити је у обзир узео неки релевантни документ у вези његових злочина, нити се занимао о доказима који су извођени у ранијим поступцима на територији Југославије. Кепира је мађарски Суд ослободио оптужби, на одушевљење мађарских шовиниста. Њега је ослободило правосуђе мађарске државе која у сред Будимпеште толерише смотре униформисане, мада још увек ненаоружане, шовинистичке „Мађарске гарде“ и подизање спомен плоча и споменика „нађмађаркормањошу“ и ратном савезнику Хитлера – Миклошу Хортију.
Декларацијом о осуди злочина над Мађарима су данас одушевљени припадници СВМ. Већ сам износио аргументе на основу којих сам тврдио како се ради о политичкој организацији која учествује у ревизији историје, посебно ревизији историје Другог светског рата. Политичари СВМ су умешани у подизање скандалозног споменика у Суботици, на коме су уз имена жртава окупације и имена припадника окупаторових злочинаца.
У Сенти су подигли споменик Хортијевом злочинцу из Ердеља – Алберту Вашу (присуствовао је председник општине Золтан Пек, СВМ), а спомен-плочу хонведима Другог светског рата у римокатоличкој цркви у селу Телечка (Акош Елвеђ је такође члан СВМ). Ласло Варга (СВМ) је својевремено изјавио како су учесници окупационих власти током Другог светског рата вршили своју законску обавезу служећи легално постојећој власти, а за Иштвана Пастора (данашњег шефа СВМ и некадашњег члана СК АПВ) је тај режим вршио суверенитет и учешће у њему је било законито.
А Председник Републике Србије је са оваквим представницима мађарског народа, управо у Чуругу 26. Јуна, објавио национално помирење.
Имајући у виду овакве јасне и изричите тежње ка правдању и величању припадника окупационих јединица Хортијевог режима и његових злочинаца, позивање на „дух толеранције“ и „међусобно поштовање“ уз погрешно утврђене чињенице у Декларацији, све изгледа као плод трулог компромиса ради очајне наде у фамозни датум почетка преговора са ЕУ и још по нешто.
Још понешто…
Цветковићева влада је заиста „спаковала“ Србији проблеме који узрастају геометријском прогресијом. Један од њих је инсталација „европске регије“ која је под пајтићевцима „десетог травња“ изнела отворено сепаратистичку Декларацију. На жалост, потреба декомпоновања „европске регије“ је хитна, пошто истраге за бројне финансијске афере пајтићеваца још увек нису откриле јасне доказе против стварних господара пропасти Војводине.
Чини ми се да садашња Влада спорост истраге крпи политичким решењима. Могуће је да, осим подршке Р. Мађарске на европском путу Србије, и одвајање СВМ од пајтићеваца представља једнако битан политички фактор који је довео до Декларације о осуди злочина против мађарског становништва.
На жалост, компромис српских власти са СВМ може произвести огромну колатералну штету – толерисање рехабилитовања злочинаца Другог светског рата и окупатора, проглашавање историјских непријатеља Војводине за „пример толеранције“ и слично.
Иза свега се ваља ревизија историје Другог светског рата у проширеној Немачкој званој ЕУ, где је Дан победе над фашизмом и нацизмом већ заклоњен Даном Европе.
У таквој Европи не можете дати уступак Мађарској, а да не дате десет пута већи уступак Немачкој. А тамо нам је већ спремљена рачуница – 50 милијарди евра накнаде потомцима фолксдојчера који су лишени имовине без индивидуално утврђене кривице. Хоће ли ико смети да покрене питање неисплаћене ратне одштете Југославији и накнада српским жртвама немачке и мађарске окупације у Другом светском рату?
Бојим се да ће за накнадну памет бити сувише касно када пред нас изађу одевени у униформе сличне онима које су носили њихови преци. Ако сте Србин или Буњевац, а не верујете, посетите Трг хероја у Будимпешти кад “Мађарска гарда” врши смотру и уверите се сами.
P R E V R A T 