Бранимир Марковић СТАРИЈА И ЛЕПША ИДЕОЛОШКА ПРИЧА

Оно што данашње Илире разликује од савременика, Арапа, Скандинаваца или „Бенелукшана“ је одсуство експлицитне свести о народосном/језичком јединству и томе припадајућа међудржавна/међунационална солидарност. Сем кад је Евровизија.

Све екс Ју републике имају добре предуслове да се коначно конституишу у модерне нације

Тачка консензуса је, уз заједничке муке овоземаљске свих грађана, управо свест о ширем (далеко ван државних граница) народносном и језичком  јединству као противтежа идиотизму „коначне дихотомије“

До ових позитивних помака, које само слеп не види, широм Илирика, нажалост није дошло акцијом словесних него бесловесних који су бесмисленост својих концепата расветлили и оголили „свакој будали“ уз бројне трагичне жртве

„видимо да су се националне државе у оквиру Европске уније коначно дигле против терора  и одметнутости корпорација“

 Јелена Милић из Центра за евроатланске студије пре неки дан

„Стидим се ако је човек као денационализовани космоплита стигао дотле да звиждећи у задњој рупи кука за стабилном националном државом…“

Клаус Тевелајт, мнооого година пре Јелене

„Нације у којима је убијен национализам осуђене су на пропаст“

Моамер ал Гадафи, још раније

„финанцијска (ће) моћ земље покушати продужити своју владавину, користећи предрасуде људи све док се читаво богатство не нагомила у неколико руку, а Република уништи.”

Абрахам Линколн, најраније

„Нови теоријски оквир би требало што пре експлицирати…“, завапила је Весна Пешић у последњем јављању у Двогледу[i]. Стари теоријски реденик се у Илирику зове национализам, ко папагај понављам, потпуно погрешно. „А ради се о томе“ (што би рекли другови марксисти) да се успостави нови као „становиште становништва“, а не више становиште идеолошких параетничких произвољних групица, опет наглашавам, погрешно названо национализам. Право  би било „србијанско“ а никако „срБистичко“, које се лажно данас представља као „српско становиште“ иако нема никакве сличности са „оригиналом“ убеђеног унитаристе (присталице „једне једносушне нације„) Милоша Црњанског, из доба краљевине (и спортског клуба, данашње Звезде) Југославије.

Срж бесмисла старог идеолошког реденика изрекла је Дубравка Стојановић: „они се праве  да они и даље могу да прекрајају границе”. Почетак (старијег и лепшег) новог требала би бити и начелно и емотивно прихватање државних граница унутар Илирика, не у смислу кукњаве  (невољног) „прихватања (наметнуте) реалности“, већ повратка, након изгубљеног столећа због занесености националним унитаризмом и екстремним клеронацистичким  супротностима томе,  на стање изворније, очигледно из врло дубоко утемељених разлога. „Allways looks for the bright side of life“. Или – окрени на своју воденицу.

Наш народ је углавном у историји, сем пре расцепа Римског царства и врло кратко, Југославија, живео у бар две,  а углавном у више наших држава истовремено, у континуитету најдуже у једној републицци.  „СрпскЕeee земљЕeeee (множина), српски род (једнина)“. (Занимљив је  овим „чињеницама упркос“ готово јединствен став данашњих српских елита да Срби немају републиканских ни федералистичких традиција, чак и након остварења државотворних концепција и снова наследника Радићевих и Мачекових и црногорских федералиста – зеленаша у наше време).

 Шта је начелно или „по себи“ лоше у таквој „реалности“? Сличну „трпе“ и Арапи, Скандинавци и „Дачи“. „Но, ћуте“.

Оно што данашње Илире разликује од савременика, Арапа, Скандинаваца или „Бенелукшана“ је одсуство експлицитне свести о народосном/језичком јединству и томе припадајућа међудржавна/међунационална солидарност. Сем кад је Евровизија. Иако је јединство међу нама не само језичко већ чак дијалекатско.

Одсуство исходишно изазвано неуспехом договора о заједничком општеприхваћеном имену целог народа (Вук је запео за Србин, Људевит за Илир, а Анте С., не П., за Херват). (Вук, прецизније Доситеј, јер ОН је први пописао „Србе све и свуда“ includin Хорвате, није мислио само на данашње Србе, а Анте, обожаватељ Шумадинаца као „најбољег од Хервата“, поготово није мислио само на данашње Томпсонове фанове). Неуспехом кога су (кум) Његош по једној, или (кум) Матија Бан по другој верзији, пробали, такође неуспешно, да испеглају измишљајући име  Југословен. Али ни потомци Викинга ни Низоземци, колико сам упознат, немају заједничко име народа, па се не кољу међусобно. А „дијалекатске дистанце“ су много веће него код нас.

Дакле, питање које се обилази ко киша око Крагујевца гласи – јесмо ли ми народ или народИ? На ово питање смо, политички коректни какви јесмо, већ погрешно одговорили 90. тих, на трагу 41.  И 45. , понесени страственим „пристајањем на очигледне глупости„[ii], као темељем сваке  тираније.

Ако смо народИ, па још и непријатељски, зар није „следствено“ да се стално кољемо за прекрајање граница? Догод постоји један „Србин из Црне Горе“, „Бошњак са обала црногорског мора“, „Теразијски Црногорац“  или „Хрват из Суботице“. А шта ако смо ипак народ (у једнини), како нас очигледно перципирају све озбиљне науке света и све озбиљне институције, укључујући ЕУ и САД са својим интерним језичким препорукама за Балкан, или Хашки трибунал са фамозним ЈЕДИНСТВЕНИМ БХС језиком? Тада нашим елитама и мнењу предстоји обрт „коперниканскији“ и од  неизведене лустрације.

Прва антиномија не-либералног (трибалистичког) „ума“ је – како један народ може да живи у више „својих“ држава или бар осећај да је такво стање неприродно. Без схватања дистинкције између народа – истојезичке заједнице (свих који говоре истим језиком од ЛТБГ активиста Ријеке, Подгорице или Новог Сада до владика бискупа и муфтија) и нације – (опет свих) становника одређене државе, ова „антиномија“ је нерешива.

Управо је актуелно темељно несхватање ем згражавање како Хрватска сме да се хвали „нашим“ православним  Србином Николом Теслом и још екстремније глупа „разјашњења“ хрватских форумаша, како је Тесла пореклом те поправослављени хрвастки племић, те није Србин (шија) него Влах (врат)…На сличан начин недавно су се згражавали, уместо да су поздравили, што су неки научни кругови у Хрватској коначно почели да баштине ћирилицу (у средњовековним повељама звану арватско писмо) из Мирослављевог јеванђеља. Нажалост и „оправдавања“ неких  хрватских доктора историје била су начелно идентична лупетањима форумаша о Тесли (постоје два Мирослава – хрватски и српски, јеванђеље је наручио наравно хрватски[iii]).

Ова антиномија или, да је не-еуфемистички назовем, будалаштина, „разрешавана“ је на два несрећна начина која су у уским границама трибалистичког „ума“ заиста једина теоретски могућа  – утеривањем свих у унитарну нацију или радикалним одељивањем једних од других, оба по упутствима из фамозног писма војводе Мишића, које је краљ Александар, непосредно након прокламовања једнствене нације Југословена а наводног планирања „ампутације“ Хрватске,  платио главом. А нешто касније и још милион и седамсто хиљада људи. С несрећним краљем је у „ропотарницу историје“ отишла идеја о ( једној јединој)  „нацији једносушној“, иако се у многим нацијама (Ататурковој Турској или арапским нпр.) показала сасвим „учинковитом“ ем одрживом. Узгред, ништа ми није смешније него кад наше елите оптужују краља због ове „утопије“ успешно спроведене у далеко разнороднијим и „мултикултуралнијим“ земљама, заборављајући да је „немогући подухват“ спровођен само пет година – од увођења диктатуре до атентата[iv]. А у Турској скоро читав век.

Али још сулудије идеје, оне о дефинитивном одељивању никако да се ослободимо, „тековинама“ усташа, балија, љотићеваца унаточ. „Међусобно надметање Хрвата и Срба за искључивост духовног наслијеђа[v]“ („оно“ чији су Дубровник, Бока, Тесла, Руђер, Меша, Иво, Његош, Мак…), осим што је бесмислено јер је традиција заједничка и давно испреплетена до  јединства, ван кафана производи опасне последице. Посебно кад се кафанска методологија масовно „имплементира“ у докторске дисертације и образовне и медијске системе.

Модерну Србију без медитеранских традиција од времена Дубровачке и Млетачке републике и њихових залеђа, одакле је досељено гро становништва у 18. веку,  до антике, подједнако је немогуће (односно могуће је само накарадно)  схватити као ни (и) модерну Хрватску без истих исходишта након миграција изазваним истим ратовима истог становништва (Далмације) из истих региона. Вукова реформа без познавања вишевековних „предрадњи“ на унифицирању Илирског језика „наших“ учењака унутар католичке контрареформације, може се схватити само као ничим изазвано чудо,. Није Вук измислио „језик свињара и говедара“, „верску литературу“ тим говором штампао је који век раније језуита Бартол Кашић.

„У почетку беше реч„. У питању нису никакве „објективне околности“ или „историјске чињенице“ већ два супротстављена  „идеолошки наговора“ – један у чијој је основи „..пролиферација посебних интереса које подстиче мултуикултурализам, погодна за политику типа завади па владај,“ [vi] а други чије је темељно полазиште – заједница (сви становници). У политичкој теорији предтитове ере позната као нација (данас се, опет понављам, овим термином означава нешто „дијаметрално супротно“ – другови и другарице изабрани по неким критеријумима- католик/муслиман/православац/атеиста/верник/неверник и сл.).

„Пролиферација посебних интереса“ диљем Илирика за време грађанског рата 90-тих изведена је присилно (како би друкчије) и необично брутално и буквално, па сада имамо одељене просторе идентитетски и идеолошки (све кључне речи културализма) јединственог или бар компатибилног становништва. Могло је и друкчије, али кад није, да ли сад треба још један грађански рат, какав прижељкују унификатори Босне нпр.  да би се становништво поново помешало? Па после јопет ратовало?

Или би Ворхоловски („учинити оно што је наједноставније, то је прави поп став„) било прихватити или помирити се са  постојањем свих екс ЈУ република including Република Српска (с тим што би Македонија отишла у орбиту језички ближег народа, којег су ренесансни учени  Далматинци такође сматрали за  део нашег[vii])? Национализам је везан за модерност а етноцентризам (оно што се код нас зове национализам) и сабрат мултикултурализам за новокомпоноване квазитрадиције какве никад пре нису постојале (од Цеца до Балканика).

Све екс Ју републике имају добре предуслове да се коначно конституишу у модерне нације, Словенија је то давно учинила, предвођена словесном „Ноје словенише кунст“ националистичком авангардом. Србија још није поново (ко у 19. веку)  постала „земља за нас, земља за СВУ НАШУ ДЕЦУ“, али је на путу. Хрватска,  Српска и Босна су ратом толико „етнички очишћене“ да нетрпељивости немају више према коме да се испољавају, а  становиштво „ентитета“ дели исте базичне вредности. Вазда „авангардна“ Црна Гора је  довела до дувара(апсурда) све будалаштине иманентне култгуралистичком светоназору (о чем књиге исписах), далеко свеобухватније чак и од другосрбијаша, да се тамо нација спонтано, „упркос систему“ управо конституише. Тачка консензуса је, уз заједничке муке овоземаљске свих грађана, управо свест о ширем (далеко ван граница Црне Горе) народносном и језичком  јединству[viii] као противтежа идиотизму „коначне дихотомије“ на два народа између два рођена брата нпр.

До ових позитивних помака широм Илирика, које само слеп не види,  нажалост није дошло акцијом словесних него бесловесних који су бесмисленост својих концепата расветлили и оголили „свакој будали“ уз бројне трагичне жртве, популарно назване „колатерарна штета“.

Весна Пешић је уочила још један проблем: „Занимљиво је питање зашто несумњиви идеолошки преокрет, те излазак из деведести … добија слабашне аплаузе а много јача сумњичења да ће чим ова фаза прође, дакле и без идеологије великосрпског национализма која је била објашњење за све, наше небо бити прекривено црним облацима ауторитаризма и то под окриљем саме ЕУ.“

Два супротстављена  „идеолошки наговора“ нису само наша специфичност, што заокупљени својом муком не приметисмо. Борба за опстанак „слободних нација“ против наднационалне   „финанскијске моћи“ чије су главно средство „предрасуде људи“, данас доминантнo у лику екстремних клерикалних идеологија,  одавно се води унутар свих држава, од САД Мајкла Мура и 99% до Египта, Турске и Сирије данас. „Видимо да су се националне државе у оквиру Европске уније коначно дигле против терора  и одметнутости корпорација„ примећује пре неки дан и Јелена Милић из Центра за евроатланске студије. Европска унија Водинелићке и Пешчаникових звончица нешто је сасвим друго од ЕУ о којој прича Милићка и екипа из Двогледа, на начелно исти начин на који је визија националне Србије „моје маленкости“, нешто сасвим супротно од тирада овдашњих  „националиста“.

ПС ово је позив на расправу о обнови народног јединства, ако желите да је минирате у старту имате две магичне речи – Косово и Јасеновац. Молим вас да их бар у почетку, док се расправа не разбукта,  не користите.

http://branali.blogspot.com/

---

[i] http://dvogled.rs/2013/07/iznosenje-mrtvaca-i-podzemne-vode-autoritarizma/

[ii] „Утисак да је глупост урођена слабост није тако јак као онај да људе у одређеним ситуацијама чине глупима, тј. да сами допуштају да буду заглупљени….никада, међутим, неке људске способности, на примјер интелектуалне – не бивају умањене нити нестају, већ преовлађујући утисак који развој моћи оставља на одређене људе,  одузима њихову самосталност, а они – мање или више несвјесно – одустају од самосталности у ситуацијама са којима се сријећу.“ Дитрих Бонхофер (Dietrich Bonhoeffer), доктор теологије Лутерантске цркве, пре него што су га нацисти стрељали непосредно пред крај рата, осмог априла 1945

[iii] http://branali.blogspot.com/2012/12/blog-post.html

[iv] http://branali.blogspot.com/2013/01/blog-post_11.html

“ „истина је сасвим супротна“, краљ је од   6. јануара 1929. почео дословно да примењује савет војводе о вишедеценијској диктатури док се не унифицира становништво и не формира јединствена нација или ампутацији крајева некомпатибилне традиције. Као што заборављамо краљ Александар је убијен  већ 1934. у Марсељском атентату. Какав неуспех – за целих 5 година није успео да превазиђе последице тричавих пола миленијума сужањства (а код неких и целог) под разним феудалним господарима!!!“

[v] Жељко Ивањек

[vi] британски филозоф Брајан Бари)

[vii] Фауст Вранчић, у 16. веку, дефинише: „Далмацију пак не ограничавам на оне врло уске границе, које су јој данас поставиле неповољне прилике, него на оне којима је некоћ била омеђена…. Сада се дијели на Далмацију, Хрватску, Босну, Славонију, Србију и Бугарску…“ Faust VRANČIĆ Dictionarivm qvinqve nobilissimarvm Evropæ lingvarvm, Latinæ, Italicæ, Germanicæ, Dalmatiæ & Vngaricæ (1595)

[viii] Свест коју  је недавно надахнуто реафирмисала Биљана Sрбљановић, размишљајући о Гаврилу Принципу,